Ukrajina i Rusija:

„Zidovi puni bola“ - ruske ćelije za mučenje u Izjumu

Okupatori su imali čitav repertoar zlostavljanja

13959 pregleda 20 komentar(a)
Foto: BBC
Foto: BBC

Za one koji su držani u vlažnim podrumskim ćelijama priručnog ruskog zatvora u ukrajinskom gradu Izjumu, postojalo je više od jedne vrste mučenja.

Okupatori su imali čitav repertoar zlostavljanja. Mihailo Ivanovič (67) kaže da je pretrpeo većinu.

UPOZORENjE: Opisi koji slede mogli bi da vas uznemire

Sedeći na odeljenju glavne gradske bolnice, koja je teško oštećena u granatiranju, ovaj penzioner se priseća zlostavljanja koje je pretrpeo: elektro-šokova, premlaćivanja, slomljene kosti i igala guranih pod kožu.

Njegova leva ruka je u zavojima i povezu.

On je iscrpljen, ali mu glas ne podrhtava.

„Mučili su me dvanaest dana", kaže nam.

„Tukli su me svuda. Slomili su mi ruku. Jedan Rus ju je držao, a drugi je udarao po njoj sa cevi. Tukli su me do tačke kada više ništa nisam osećao. Pržili su mi vrhove prstiju strujom - kako su samo goreli."

Potom su mu zarivali igle u leđa.

„Bile su duge i gurali su ih pod kožu ovde i ovde", kaže on pokazujući na ramena.

„Odveden sam odatle polumrtav kad su naše snage oslobodile grad."

Bilo je to 11. septembra, kad su ukrajinske snage ušle u grad, okončavši više od pet meseci ruske vladavine.

Tokom okupacije, Rusi su koristili grad kao polaznu tačku za napade u istočnoj oblasti Donbasa i kao ključnu bazu za logistiku.

Mihailo je priveden zajedno sa drugima koje su Rusi sumnjičili za sabotažu.

Zatvorenicima su držane maske preko glave, delili su skučeni prostor i zlostavljanje.

„Svi koji su bili držani u zarobljeništvu sa mnom su mučeni", kaže on.

„Ponekad bi odvodili nekoga iz njegove ćelije dva ili čak tri puta dnevno. Video sam kako iznose nekoga. Mislim da je bio mrtav."

Mihailo nosi krst oko vrata preko prugaste majice sa kratkim rukavima.

Pitam ga da li se molio dok je boravio u ćelijama.

„Naravno", odgovara on.

„Morao sam da se molim. Svako bi se tamo molio."

Mučenje je vršeno u policijskoj stanici u Izjumu.

Kad uđemo u nju, sva je u neredu, neka vrata nedostaju, a prozori su razbijeni.

Kao i veći deo Izjuma, zgrada je granatirana pre nego što su Rusi zauzeli grad.

Obavija nas tama dok silazimo niz stepenište na dva niža nivoa ćelija.

Većina ćelija su male i gole, sem prljavih dušeka i nešto malo bačene odeće.

U jednoj ćeliji neko je urezivao crte u zidove, beležeći dužinu zatočeništva.

Tišinu prekida ukrajinski vojnik.

„Izgleda kao da su ovi zidovi puni bola i patnje", kaže on.

Mihailova ispovest o mučenju elektro-šokovima poklapa se sa drugim svedočanstvom koje smo nedavno čuli u novooslobođenim oblastima, među kojima i bivšeg novinara po imenu Maksim, koji je ispričao kako su ga držali u istim ćelijama.

„Prikače vas na elektrode, povežu vas na strujno kolo i počnete da se tresete", ispričao je on.

„Padao sam sa stolice. Bol je bio suviše jak. Bio je mrkli mrak. Mučili su nas u potpunom mraku. Nosili su lampe na glavama.

„Pitao sam drugove iz ćelije koliko dugo sam bio odsutan, a oni su mi rekli 40 minuta. Mislim da izgubite svest posle 15 do 20 minuta."

Ukrajina želi da dokaže da je mučenje civila, koje se smatra ratnim zločinom, bilo sistematsko, a ne nasumično.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski kaže da je poslednjih dana otkriveno „deset soba za mučenje" u delovima Harkovske oblasti koje su povratile ukrajinske snage.

Nedaleko od zatvora pronalazimo istražitelje u poslu, koji prečešljavaju oštećenu poslovnu zgradu koju su Rusi koristili kao komandni centar.

Dozvoljeno nam je da uđemo, noseći zaštitne pokrivače na cipelama i maske kako ne bismo narušili dokaze.

Natpis na kojem stoji reč „policija" i dalje visi iznad vrata.

Unutra se na radnom stolu nalazi čitano izdanje ruskih dnevnih novina.

Glavni istražitelj Leonid Pustovit koji nosi belo zaštitno odelo došao je do mračnog otkrića.

On otvara fioku i pokazuje nam sekiru sa naizgled tragovima krvi.

„Naša istraga će pokazati čija je to krv", kaže nam on.

Pronašao je i spisak traženih lica koji su vodili Rusi, sa imenima onih za koje se smatralo da su podržavali ukrajinsku vladu.

„Zvali su ih 'osobe sa ekstremističkim stavovima'", kaže on.

„Dovodili su ih ovde i saslušavali. Držali su ih na kratkom povocu."

Ovaj razrušeni grad tek počinje da priča svoje priče i otkriva koliko žrtava su Rusi ostavili iza sebe.

U borovoj šumi na obodu grada, forenzički timovi nastavljaju da iskopavaju ljudske ostatke iz više od 440 grobova.

Vlasti kažu da su mrtvi uglavnom civili, ali jedan grob je sadržao tela 17 vojnika, od kojih su nekima ruke bile vezane, a tela pokazivala znake mučenja.

Getty Images

Regionalni tužilac rekao nam je da su Rusi ubili skoro sve koji su tu sahranjeni - na ovaj ili onaj način -između ostalog i vatrenim oružjem, u granatiranju ili vazdušnim napadima.

Dok pripadnici hitne službe iznose posmrtne ostatke u beloj vreći za leševe, Olena Kazabekov i dalje posmatra, zatočena između nade i užasa.

Došla je u potrazi za ocem, Petrom Vasičušinom, koji je služio u ukrajinskom 95. vazdušno-desantnom bataljonu.

Mlada žena je u suzama i naslanja se na muža Jurija.

„Poslednji telefonski poziv od njega imali smo 17. aprila", kaže nam on.

„Narednog dana su prebačeni na front i mnogi iz njegove jedinice se vode kao nestali. Znamo da su petorica stradala. Njihova tela je pronašla druga jedinica."

Izmučeni pitanjima bez odgovora, Jurij kaže da su maltene zavidni prema onima koji makar imaju posmrtne ostatke koje mogu da sahrane.

„Znamo porodice koje su bile u istoj situaciji u kojoj smo mi sada, ali su pronašli tela i sada su, teško je to opisati, srećniji od nas, zato što su ih makar našli."

BBC

Posmrtni ostaci do sada iskopani iz zemlje pripadaju vojnicima iz neke druge brigade, tako da će on i Olena možda morati da traže negde drugde.

Za neke druge, ekshumacije su već donele odgovore.

Jedna objavljena fotografija sa mesta ukopa prikazuje istrulelu šaku sa plavo-žutom trakom oko zgloba - u bojama ukrajinske zastave.

Ispod nje se jedva nazire crvenkasti trag.

Prema saopštenju sa Fejsbuk stranice ukrajinske 93. motorizovane brigade, to su ostaci vojnika po imenu Sergej Sova.

Kad je njegova supruga Oksana videla fotografiju, prepoznala je tetovažu na njegovom zglobu.

Izjum je sada grad sa dubokim ožiljcima.

U svim pravcima nalaze se spaljene i razrušene zgrade.

Na ulicama uglavnom nema života.

Izgleda kao da se stanovnici koji su preživeli granatiranje i okupaciju još plaše da izađu napolje.

Šačica njih okupila se na osunčanom trgu u centru grada da preuzme deo pomoći koja se deli iz kombija - male kese sa tek osnovnim potrepštinama.

Među njima je Daša (25), sa živahnim šestogodišnjakom po imenu Tim.

Ona se priseća patnji iz prethodnih meseci, dok on trčkara oko grmlja.

„Kuvali smo napolju", kaže ona.

„Vatrogasni kamion je donosio vodu sa reke, ali nismo imali pijaću vodu. Išli smo u potragu za bunarima da bismo imali šta da pijemo.

„Tim se plašio da spava sam. Trzao se i imao je košmare. Najteže je bilo što nismo znali šta će biti sutra."

Rusi su možda otišli, ali ona i dalje nije sigurna šta je čeka.

„I dalje se plašimo", kaže ona.

„Ne znamo da li ćemo biti bezbedni na duže staze. Vojne operacije su i dalje u toku, još nema sigurne pobede. Nadamo se i molimo mirnom nebu i blistavoj budućnosti za našu decu."

Nakon što je toliko brzo povratila toliko mnogo teritorije, Ukrajina sada mora da je obezbedi.

Vozeći se okolo poslednjih dana, videli smo konvoje tenkova i trupa, koji su žurili da popune svaku rupu i povremeno smo čuli puškaranje.

Predsednik Zelenski kaže da ovo nije zastoj, već priprema za buduće bitke.

„Ovo je spremanje za sledeću fazu", kaže on, „zato što Ukrajina mora biti slobodna, i to cela."

Daša ima drugačiji izraz za trenutnu situaciju.

„Ovo je tanak led", kaže ona.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk