Bilo je 22:00. Rudolf Dizel se povukao u kabinu na brodu SS Drezden, koji je putovao iz Belgije preko Lamanša.
Njegova pidžama bila je složena na krevetu, ali je Dizel nije obukao.
Izumitelj motora koji nosi njegovo ime bio je zaokupljen velikim dugovima i kamatnim stopama koje nije mogao da priušti.
U svom dnevniku, taj datum - 29. septembar 1913. godine - bio je obeležen jednim zlokobnim „iks".
Pre putovanja, Dizel je sakupio svu gotovinu koju je mogao da nađe i natrpao je u torbu, zajedno sa dokumentima u kojima su pažljivo zabeležene sve njegove finansijske nedaće.
Torbu je predao supruzi koja ništa nije sumnjala, sa uputstvom da je otvori tek za nedelju dana.
Dizel je izašao iz kabine, skinuo kaput, uredno ga složio na palubi broda, pogledao preko ograde i skočio.
Ili, da li je?
- Kako je Mate Rimac doveo autoindustriju na Balkan
- Oldtajmere pretvaraju u električna vozila
- Čovek koji je u moto trkama izgubio brata, oca i strica, ali se i dalje takmiči
Teoretičari zavere spekulišu da je neko pomogao Dizelu preko ograde.
Ali ko je imao interesa da strada ovaj siromašni pronalazač?
Ukazuje se na dva moguća kandidata.
Konteksta radi, vratimo se unazad još 40 godina, u 1872.
Vozovi i fabrike radili su na paru, ali je urbani saobraćaj zavisio od konja.
Te jeseni, konjski grip ukopao je američke gradove u mestu.
Rafovi prodavnica ostali su prazni, a smeće se gomilalo na ulicama.
Grad od pola miliona ljudi mogao je da ima 100.000 konja.
Svaki je svakoga dana izdašno opskrbljivao ulice sa 15 kilograma izmeta i četiri litra mokraće.
Dostupan, pouzdan, omanji motor koji bi mogao da zameni konje bio bi praktično dar s neba.
Parna mašina je bila jedan od kandidata: parni automobili su lepo napredovali.
Drugi je bio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, čije su rane verzije radile na benzin, gas ili čak barut.
Ali dok je Rudolf Dizel bio student, obe vrste motora bile su tragično neefikasne, pretvarajuće svega oko 10 odsto toplote u koristan rad.
Život mladog Dizela promenilo je predavanje o termodinamici u Kraljevskoj bavarskoj politehničkoj školi u Minhenu, gde je naučio da je teoretski moguće napraviti motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji će pretvarati svu toplotu u rad.
Dizel je sebi dao u zadatak da pretvori tu teoriju u praksu.
Nije u tome uspeo.
Njegov prvi radni motor bio je jedva nešto malo više od 25 odsto efikasan.
Danas najbolji dizelovi motori premašuju 50 odsto.
Uprkos tome, 25 odsto bilo je više nego dvostruko bolje nego što su postigli njegovi rivali.
Dizelov motor je delom efikasniji zbog načina na koji se pali gorivo.
Benzin kompresuje gorivo i vazduh zajedno, a potom ga pali svećicom.
Ali ako previše kompresujete mešavinu, ona će se sama zapaliti, što izaziva destabilišuće lupanje motora.
Dizelov izum kompresuje samo vazduh, i više od toga, čini ga dovoljno toplim da zapali gorivo čim se ono ubrizga.
I što je veća razmera kompresije, to je manje goriva potrebno.
Svako ko se bavio istraživanjem kupovine kola zna za osnovnu trampu dizelovog motora - obično je skuplji kad se kupuje, ali je ekonomičniji kad se vozi.
Nažalost po Rudolfa, u ranim verzijama ove prednosti u efikasnosti bile su zasenjene problemima sa pouzdanošću.
On se suočavao sa stalnom navalom zahteva za vraćanjem novca od nezadovoljnih mušterija.
To je pronalazača ukopalo u finansijsku rupu iz koje nije mogao da se iskobelja.
Ipak, nastavio je da radi na svom motoru i on se stalno usavršavao.
Postale su očigledne i neke druge njegove prednosti.
Dizelovi motori mogu da koriste teže gorivo od benzinskih motora - konkretno, teže gorivo koje je postalo poznato kao „dizel".
Pored toga što je bilo jeftinije rafinisati ga iz sirove nafte od benzina, dizel je emitovao manje izduvnih gasova, što je značilo da je manje verovatno da će izazvati eksploziju.
To ga je činilo posebno privlačnim za vojni transport.
Godine 1904, Dizel je uspeo da ubaci svoje motore u francuske podmornice.
To nas dovodi do prve teorije zavere u vezi sa smrću Rudolfa Dizela.
U Evropi 1913, bubnjevi dolazećeg rata postajali su sve glasniji i Nemac bez gotovine nalazio se na putu za London.
Naslov u jednim novinama senzacionalistički je spekulisao:
„Izumitelj bačen u more da bi se sprečila prodaja njegovog patenta britanskoj vladi."
Tek je posle Prvog svetskog rata Dizelov izum počeo da ostvaruje svoju puni komercijalni potencijal.
Prvi kamioni sa dizel motorom pojavili su se dvadesetih, a vozovi tridesetih.
Do 1939, četvrtina globalne pomorske trgovine odvijala se na dizel.
Posle Drugog svetskog rata, sve moćniji i efikasniji dizel motori dovodili su do sve većih brodova.
Na gorivo je odlazilo oko 70 odsto troškova prevoza robe po svetu.
Naučnik Vaclav Smil tvrdi da bi se globalizacija na parni pogon odvijala mnogo sporije nego što je to dizel omogućio.
Ekonomista Brajan Artur nije baš toliko siguran.
On opisuje uspon motora sa unutrašnjim sagorevanjem u prošlom veku kao „zavisan od prethodnog razvoja": samoobnavljajući ciklus u kom postojeća ulaganja i infrastruktura znače da uporno radimo stvari na određeni način, čak i ako bismo ih radili drugačije kad bismo mogli da krenemo od nule.
Još 1914, tvrdi Artur, para je bila makar podjednako održiva kao sirova nafta za pokretanje automobila - ali sve jači uticaj naftne industrije doveo je do toga da se mnogo više novca ulaže u poboljšanje motora sa unutrašnjim sagorevanjem nego parne mašine.
Uz jednako ulaganje u istraživanje i razvoj, možda bismo danas vozili sledeću generaciju parnih automobila.
Isto tako, da je bilo po Rudolfu, možda bi se globalna ekonomija pokretala na kikiriki.
Dizelovo ime je postalo sinonim za derivat sirove nafte, ali on je osmislio svoj motor tako da koristi različite vrste goriva, od ugljene prašine do biljnih ulja.
Na Pariskom svetskom sajmu 1900. godine, demonstrirao je model zasnovan na ulju od kikirikija.
On je postao neka vrste propovednika i 1912. - godinu dana pre svoje smrti - Dizel je predvideo da će biljno ulje postati jednako važan izvor goriva kao naftni derivati.
Zamajac vizije privlačnije za vlasnike farmi kikirikija nego za vlasnike naftnih polja uglavnom je posustao posle Dizelove smrti.
I otud druga teorija zavere koja je inspirisala spekulativno senzacionalistički naslov u savremenim novinama:
„Ubili ga agenti velikih naftnih kompanija."
U poslednje vreme došlo je do obnovljenog interesovanja za biodizel.
Manje zagađuje od naftnog goriva, ali je kontroverzan - takmiči se za zemljište sa poljoprivedom, pa tako diže cenu hrane.
U Rudolfovo doba to nije bio toliki problem: broj stanovnika bio je mnogo manji, a klima je bila predvidivija.
Dizela je uzbuđivala ideja da bi njegov motor mogao da pomogne u razvijanju siromašnih, poljoprivrednih ekonomija.
Koliko bi drugačije izgledao svet danas, da najvrednija zemlja u poslednjih sto godina nije bila tamo gde možete da bušite naftu, već tamo gde možete da uzgajate kikiriki?
Možemo samo da nagađamo - baš kao što nikada zasigurno nećemo saznati šta se desilo sa samim Rudolfom Dizelom.
U vreme kad je njegovo telo isplivalo deset dana kasnije, bilo je suviše raspadnuto za autopsiju ili čak da bi posada bila spremna da ga primi na brod.
Dizelov novčanik, džepni perorez i futrola za naočare su spašeni i kasnije ih je identifikovao njegov sin.
Njegovo telo su odneli talasi.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.
Bonus video:
