U Kijevu je predstavljen koncept sistema međunarodnih bezbednosnih garancija za Ukrajinu.
Kako su ga zamislili njegovi tvorci, osim što treba da pomogne Ukrajini da izađe na kraj sa trenutnom ruskom invazijom, treba i da je osigura od nove agresije Rusije u budućnosti.
Iako će o konceptu potencijalni potpisnici, među kojima nije Rusija, tek raspravljati, iz Moskve su već stigle nervozne reakcije.
Ako Zapadni partneri podrže predloge razrađene u Kijevu, razgovaraće se o ubrzanoj militarizaciji Ukrajine i produbljivanju saradnje Kijeva i NATO-a, bez odustajanja od ideje o ulasku u Alijansu.
- Šta je NATO i zašto mu Rusija ne veruje
- BBC u vojnom centru iz kojeg Ukrajina dobija oružje od Zapada
- Rusija negirala optužbe za ratne zločine u Izjumu, napad ukrajinske vojske na Donjeck
Međutim, stručnjaci koje je intervjuisao BBC nedvosmisleno su ocenili izglede za primenu Kijevskog sporazuma o bezbednosti.
S jedne strane, ovaj sporazum, bolji je od Budimpeštanskog memoranduma, dokumenta potpisanog 1994. kojim se Ukrajina odrekla nuklearnog naoružanja u zamenu za bezbednosne garancije Moskve, Londona i Vašingtona.
S druge strane, u Kijevu su se odlučili za stvaranje bezbednosne strukture kakva ne postoji u savremenom svetu i ne može se sa sigurnošću reći da će taj model raditi baš onako kako sugerišu njegovi kreatori.
Budimpešta - Istanbul - Kijev
Početkom 90-ih, posle raspada Sovjetskog Saveza, u Ukrajini je ostalo toliko nuklearnog naoružanja da je ova država postala treća najveća svetska nuklearna sila.
Iz raznih razloga, Kijev je morao da se odrekne ovog naoružanja.
Tada se prvi put u istoriji Ukrajine povela reč o tome da će jače države Kijevu dati određene garancije bezbednosti i teritorijalnog integriteta.
Te garancije su dogovorene Budimpeštanskim memorandumom potpisanim 1994. godine.
Ovim dokumentom su se SAD, Velika Britanija i Rusija obavezale da će poštovati nezavisnost i granice Ukrajine, da će se uzdržavati od upotrebe sile i ekonomskog pritiska na ovu zemlju i da će tražiti hitnu akciju Saveta bezbednosti UN ako se Ukrajina suoči sa bilo kakvom opasnošću.
Aneksija Krima i početak sukoba u Donbasu 2014. godine pokazali su da je Budimpeštanski memorandum mrtvo slovo na papiru.
Njim jednostavno nije bila predviđena situacija do koje je došlo - da potpisnik ovog istog memoranduma, stalni član Saveta bezbednosti UN-a, država koja se obavezala da će da odgovori na agresiju, bude zapravo agresor na Ukrajinu.
Ostali potpisnici, Vašington i London, tada su jednostavno slegli ramenima: odredbe, koje bi zakonski obavezale SAD i Britaniju da se založe za Ukrajinu, taj dokument zaista nije sadržao.
Poučena gorkim iskustvom Budimpeštanskog memoranduma, Ukrajina se početkom ove godine vratila temi garantovanja bezbednosti.
U to vreme, na desetine hiljada ruskih vojnika bile su stacionirane na granici a zapadne obaveštajne službe su upozoravale na predstojeću rusku invaziju.
„Nije tajna da 'Budimpešta' ne radi... Sami ćemo sebe braniti uz podršku naših partnera. Ali Ukrajinci su ti koji ginu i zato su Ukrajini potrebne bezbednosne garancije, jasne, konkretne i to sada", rekao je Vladimir Zelenski, manje od 24 časa pre početka rata, 23. februara, na zajedničkoj konferenciji za novinare sa liderima Poljske i Litvanije.
Ukrajinski lider je dodao da bi Rusija, po njegovom mišljenju, trebalo da bude među zemljama koje bi Kijevu dale takve garancije.
„Nije tajna da sam mnogo puta nudio ruskom predsedniku da sedne za pregovarački sto i razgovara, jer ovo je pitanje dijaloga a ne pitanje uslova", dodao je.
U to vreme Rusija je insistirala na garancijama od SAD i NATO-a da Ukrajina nikada neće postati članica Alijanse.
Agencija „Rojters" je ove nedelje prenela da je neposredno pre invazije Dmitrij Kozak, glavni pregovarač Kremlja sa Ukrajinom, navodno rekao Vladimiru Putinu da je dobio garancije od Kijeva da neće ući u NATO, očigledno u zamenu za rusko odustajanje od planova za početak velikog rata, ali da je Putin odbacio ovaj dogovor.
I konačno, posle početka ratnih dejstava na teritoriji Ukrajine, u februaru, martu i aprilu ove godine, kada su Kijev i Moskva još uvek vodili pregovore o rešavanju sukoba, ideja o bezbednosnim garancijama koje bi Ukrajina morala da dobije po završetku sukoba stalno je bila tema pregovarača.
U Istanbulskom komunikeu koji je predstavljen 29. marta, navodi se da Kijev pristaje na vanblokovski status beznuklearne države, odbija da raspoređuje strane vojne baze i kontingente na sopstvenoj teritoriji i ograničava vojnu saradnju sa Zapadom u zamenu za „jasan dokument koji garantuje bezbednost" Ukrajine koji bi podržao niz zemalja.
Prema prvobitnom planu u ove zemlje su spadale sve stalne članice Saveta bezbednosti, pa tako i Rusija.
Međutim, ubrzo je postalo jasno da Istanbulski komunike „neće zaživeti". Pregovori između Kijeva i Moskve su konačno zatajili, a sada obe prestonice priznaju da je povratak na ovaj dokument nemoguć.
Pa ipak, Kijev nije zaboravio na sam koncept bezbednosnih garancija. Posebna grupa za međunarodne bezbednosne garancije za Ukrajinu počela je sa radom 1. jula ove godine.
A 13. septembra Grupa Jermak-Rasmusen, koja nosi ime kopredsedavajućih - šefa kabineta predsednika Ukrajine Andrija Jermaka i bivšeg generalnog sekretara NATO-a Andersa Foga Rasmusena - predstavila je preporuke o budućoj bezbednosnoj strukturi Ukrajine. Ovaj dokument nazvan je Kijevski sporazum o bezbednosti.
Nove garancije
Pre svega, priznaju tvorci ovog nacrta, jedinstveni sistem bezbednosti koji ovaj dokument predviđa može se smatrati prelaznim: pre ili kasnije Ukrajina će ući u NATO i pridružiti se sistemu kolektivne bezbednosti Alijanse, „svi za jednog, jedan za sve".
Dok Ukrajina ne postane članica NATO-a, kamen temeljac njene bezbednosti treba da bude član 51. Povelje Ujedinjenih Nacija, koji svakoj državi garantuje neotuđivo pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu.
U dokumentu se navodi da su Ukrajini, da bi mogla da se zaštiti, potrebni resursi za održavanje ogromne vojske, ulaganja u vojno-industrijski kompleks, masivno naoružavanje i intenzivne vojne vežbe pod okriljem EU i NATO-a.
Stoga, dalje se navodi u preporukama, grupa zemalja garanta treba da se obaveže na:
- pružanje finansijske pomoći ukrajinskom budžetu za odbranu
- izdvajanje nepovratnih sredstava za obnovu i razvoj vojno-industrijskog kompleksa Ukrajine
- davanje Kijevu tehnologije za proizvodnju oružja
- izvoz oružja u Ukrajinu
- implementiranje programa za suzbijanje sajber pretnji
- stalno razmenjivanje podataka tajnih službi
Kao rezultat takve saradnje u Ukrajini bi trebalo konačno da se formira regularna vojska koja je sposobna da se odupre ruskoj agresiji. Dokument se odnosi na snage teritorijalne odbrane, „koje bi obuhvatile sve civile starije od 18 godina".
A u preporukama odvojeno stoji pitanje sankcija. Prvo, garanti se moraju obavezati da neće ukinuti postojeće sankcije Moskvi koje su usklađene od 2014., dok Rusija:
- ne zaustavi aktuelnu agresiju na Ukrajinu
- ne garantuje da je neće napadati u budućnosti
- ne nadoknadi Ukrajini štetu nanetu tokom invazije
Svako ukidanje sankcija Rusiji, navodi se u preporukama, treba da se sprovodi „u bliskoj saradnji sa Ukrajinom".
Autori dokumenta već razmišljaju o periodu po završetku rata. Zemlje garanti treba da se dogovore o paketu sankcija - ne manjim od sadašnjeg - koji će automatski biti uveden Rusiji ako opet napadne Ukrajina.
Osnovni principi ovog sistema bezbednosti biće sadržani u dokumentu o strateškom partnerstvu koji će zajedno potpisati svi garanti. Ukrajina će potpisati niz bilateralnih dokumenata sa svakim garantom posebno, kako bi se odredio iznos i vrsta pomoći koju će Kijev dobijati od svake pojedinačne zemlje garanta.
Andrij Jermak tvrdi da će obaveze garanta u odnosu na Ukrajinu biti pravno obavezujuće, a sve ove sporazume će ratifikovati njihovi parlamenti.
Na koji način će da rade zemlje garanti
Prema planu autora dokumenta, moguće je razviti i potpisati punopravni sporazum o bezbednosnim garancijama, na osnovu njihovih preporuka, čak i sada, bez čekanja na završetak aktuelnog rata. Na kraju krajeva, mnoge odredbe, kao što su one o snabdevanju Ukrajine modernim naoružanjem, razmeni obaveštajnih podataka ili sankcijama protiv Rusije već se primenjuju.
Ali kako će ove garancije funkcionisati posle završetka rata?
Dakle, ako Rusija u budućnosti ponovo odluči da napadne Ukrajinu, bezbednosne garancije će biti aktivirane zahtevom koji će Kijev uputiti partnerima u slučaju pretnje.
Ovo je važno, insistiraju tvorci preporuka: na kraju krajeva, da bi se pokrenuo čitav mehanizam odgovora na pretnju, neće biti potrebno čekati potvrdu ili odobrenje, na primer, od Saveta bezbednosti ili Generalnog sekretara UN-a.
U najkraćem mogućem roku, na primer, 24 sata od prijema zahteva (o konkretnom vremenskom okviru će se tek razgovarati prilikom pripreme teksta ugovora), zemlje garanti će morati da održe zajedničke konsultacije.
U roku od, na primer, 72 sata trebalo bi da bude doneta odluka o aktiviranju produženih garancija koalicije partnera Ukrajine.
Detalji ovih garancija će biti navedeni u bilateralnim dokumentima koje će Kijev potpisati sa partnerima, ali već je poznato da će to biti snabdevanje Ukrajine oružjem, primena sankcija prema Rusiji i politička podrška Kijevu.
Proširene garancije u slučaju nove agresije treba primeniti ukoliko Ukrajina bude napadnuta na sopstvenoj teritoriji u „okviru međunarodno priznatih granica", navodi se u preporukama.
Ovo znači da će se garancije odnositi i na Krim i sada okupirane teritorije Donbasa, a pogotovo na Zaporošku i Hersonsku oblast.
Ko su garanti?
Preporuke daju prilično nedvosmislen odgovor na pitanje ko će se tačno naći među zemljama garantima bezbednosti Ukrajine.
Naivne ideje o kojima se razgovaralo tokom proleća - da Rusija ili, recimo, njen satelit Belorusija mogu da garantuju bezbednost Ukrajine - sada su odbačene. Kijev i zapadni stručnjaci već tada su kritikovali ovu zamisao.
„Posle ratnih zločina koje je Rusija počinila u Ukrajini, nezamislivo je da ona postane država garant.
„Isto važi i za Kinu, koja sada podržava Rusiju", rekao je Anders Fog Rasmusen za BBC.
„Tražićemo garante u krugu demokratskih država, pre svega članica NATO-a, ali i van Alijanse."
- Nema kritičara u ratno vreme: Stanje ukrajinske politike posle pola godine rata sa Rusijom
- Šest meseci rata u Ukrajini: Hiljade poginulih, milioni izbeglih
- Rusima stiže oružje iz Severne Koreje, pišu američki mediji
U samim preporukama koje su predstavljene u Kijevu, potencijalne zemalje garanti su opisane na sledeći način: „Zemlje kao što su SAD, Velika Britanija, Kanada, Poljska, Italija, Nemačka, Francuska, Australija, Turska, zemlje Severne Evrope i države Baltika, Centralna i Istočna Evropa mogu da se pridruže sporazumu ali lista nije konačna."
Dokument predviđa i mogućnost da druge zemlje podrže bezbednost Ukrajine pojedinim konkretnim koracima, kao što, na primer, trenutno postoji „Ramštajn format" za obezbeđivanje oružja za Ukrajinu.
Međutim, stručnjaci koji su govorili za BBC, kažu da do potencijalnih problema može da dođe već pri sastavljanju liste zemalja garanata.
„Ovim dokumentom se predlaže da neke zemlje NATO-a ponude dodatne bezbednosne garancije Ukrajini.
„Što znači da bi se ove zemlje mogle naći u budućem ratu sa Rusijom ako stvari krenu po zlu. Dokument ne uzima u obzir šta će to značiti za koheziju i stabilnost NATO-a", rekao je Džonatan Ejal, zamenik direktora londonskog Kraljevskog instituta za odbrambene i bezbednosne studije.
„I to suštinski krši princip NATO-a, prema kojem sve njegove članice imaju iste obaveze i zadatke. Stoga, iskreno smatram da je nemoguće da Nemačka i Francuska jednostavno prihvate takve obaveze.
„A ako to ne urade, mislim da će to stvoriti ozbiljne probleme za sposobnost NATO-a da funkcioniše i da će imati upravo suprotan efekat, da ohrabre nekoga tamo u Moskvi da vidi da li ove bezbednosne garancije zaista nešto znače", nastavlja Ejal.
Ostaje otvoreno pitanje da li će Turska biti voljna da preuzme obaveze garanta. S jedne strane, nastavlja da aktivno sarađuje sa Ukrajinom, posebno snabdevajući je čuvenim jurišnim dronovima Bajraktar.
S druge strane, ona održava umereno tople odnose sa Moskvom, aktivno kritikujući zapadnu politiku sankcija prema Rusiji.
„Ubediti Ankaru da se pridruži sporazumu kojim bi se uvele manje-više automatske sankcije Rusiji u slučaju novog napada bilo bi politički teško", rekao je Ijan Bond, šef spoljne politike londonskog analitičkog Centra za evropske reforme.
Da li je realno ili nije realno?
Međutim, Ijan Bond smatra da, iako je teško govoriti o punoj primeni predloga grupe Jermak-Rasmusen sve dok je ruska vojska na ukrajinskom tlu, generalno, dokument „nije preterano ambiciozan u pogledu odbrane u stilu NATO-a, kažu da druge zemlje treba da pruže vojnu pomoć Ukrajini".
„Mislim da je to realna pozicija u ovoj fazi", kaže on.
Izraelski vojni ekspert Dejvid Gendelman primećuje razliku između sadašnjeg dokumenta i apstraktnih bezbednosnih garancija kojima se Ukrajina bavila u prošlosti.
„Ovo je suprotno od Budimpeštanskog memoranduma, koji je predviđao da se „mi odričemo sposobnosti samoodbrane, u ovom slučaju nuklearnog oružja, a vi nam obećavate nepovredivost naših granica." Ovde, jednostavno rečeno, vidimo poziciju „mi ništa ne dajemo, a vi nam pomažete da postanemo jači u samoodbrani", kaže on.
„U stvari, ovo je proširenje i konsolidacija obaveza onoga što se već sada dešava: finansijska pomoć Ukrajini, snabdevanje oružjem, obuka kadrova Oružanih snaga Ukrajine, razmena obaveštajnih podataka.
„Stoga ovaj sporazum ima više šansi da se pretoči u nešto realno i donese pravu korist nego apstraktne garancije u stilu istog tog Budimpeštanskog memoranduma", uveren je Gendelman.
- Putinova poruka Zapadu: Sankcije uništavaju Evropu, a siromašni ostaju bez žita
- Turski dronovi Bajraktar postali simbol ukrajinskog otpora
- Rusija poziva nove regrute da se prijave za rat
Ključna razlika između preporuka grupe Jermak-Rasmusen i prethodnih bezbednosnih predloga za Ukrajinu je to što se sada ne podrazumeva pristanak Kijeva na neki iznuđeni kompromis zarad obezbeđenja bezbednosti, kao što je napuštanje NATO-a ili zabranu međunarodnih vežbi na teritoriji Ukrajine, kažu stručnjaci za BBC.
Međutim, Džonatan Ejal iz Kraljevskog instituta smatra ovaj dokument nerealnim.
„Kao prvo, malo je verovatno da će zemlje poput Nemačke ili Francuske moći da ponude Ukrajini iste bezbednosne garancije kao, na primer, Poljska...
„Moguće je da će svaka pojedinačna zemlja pokušati da ponudi vojnu pomoć na sopstveni način. Ali rezultat će biti zbunjujuća lista različitih garancija, neke pouzdanije od drugih, druge ubedljivije, a sve to će u zbiru stvoriti situaciju u kojoj su šanse za pogrešnu procenu veoma velike", kaže Ejal.
„Kao drugo, dokument sasvim otvoreno predviđa mogućnost direktne vojne konfrontacije Zapada i Rusije u budućnosti bez ozbiljne pripreme javnog mnjenja Zapada na takve obaveze", kaže on, sugerišući da bi u budućnosti takav pristup mogao dovesti do cepanja NATO-a na tabore država koje su spremne i na one koje nisu spremne da se bore za Ukrajinu.
On takođe postavlja pitanja o odredbi dokumenta koja predviđa da garancije važe za celu međunarodno priznatu teritoriju Ukrajine, pa i Krim.
„U teoriji ovo je tačno. Ali budimo iskreni, ovo podrazumeva posvećenost oslobađanju Krima od ruske kontrole. Trenutno ne vidimo dokaze da postoji međunarodna podrška za tako široku posvećenost bezbednosti Ukrajine", napominje on.
S druge strane, priznaje Ejal, prva stvar koju će Ukrajina neminovno zahtevati na kraju rata jesu garancije pomoći Zapada u slučaju nove ruske agresije.
„U tom smislu su Rasmusen i Jermak pripremili ono sa čime ćemo se morati suočiti pre ili kasnije. Ali moje uverenje je da takve bezbednosne garancije nikada ne mogu biti formalizovane, jer krše osnovni princip: dobijate garancije bezbednosti tek kada uđete u NATO ili EU, a te garancije su potpuno iste kao i kod drugih zemalja u ovim savezima", rezimira on.
„Goreće zemlja i topiće se beton"
U međuvremenu, zvaničnici u Moskvi sa nervozom su dočekali objavljivanje nacrta sistema bezbednosnih garancija za Ukrajinu.
Dmitrij Medvedev, zamenik sekretara Saveta bezbednosti Rusije, nazvao je ovaj dokument „prologom trećeg svetskog rata".
„Ako ovi maloumnici nastave neobuzdano pumpanje kijevskog režima najopasnijim vrstama oružja, onda će pre ili kasnije vojna kampanja preći na drugi nivo... I tada zapadne zemlje neće moći da sede u njihovim čistim kućama i stanovima...
„Bukvalno će goreti zemlja i topiće se beton. I mi ćemo dobiti mnogo. Biće veoma, veoma loše za sve", napisao je on u postu Telegram kanala, u kojem je bilo mesta za emodži u vidu nasmejanog izmeta i citata iz Otkrovenja Svetog Jovana Bogoslova.
Sekretar za štampu Vladimira Putina, Dmitrij Peskov bio je manje emotivan, rekavši da „dokument koji su pripremile kijevske vlasti" čini „sprovođenje specijalne vojne operacije" još značajnijom.
„Uz trenutni status kvo, malo je verovatno da neko može Ukrajini dati veću sigurnost od rukovodstva ove zemlje. Samo ono mora da preduzme akcije koje eliminišu pretnje po Rusku Federaciju, a svi savršeno dobro znaju kakve te akcije treba da budu", dodao je on.
I šta dalje?
Kopredsedavajući radne grupe proglasili su prvu fazu rada završenom i sada prelaze na sledeću: promociju koncepta među potencijalnim potpisnicima sporazuma.
Kako je za BBC rekao Anders Fog Rasmusen, pri pripremanju preporuka svesno se nisu konsultovali sa vladama zemalja koje bi, prema njihovoj zamisli, mogle da postanu garanti bezbednosti Ukrajine.
Već u utorak je Andrij Jermak predstavio nacrt političkim savetnicima šefova osam država Centralne i Istočne Evrope.
Ministru spoljnih poslova Ukrajine i predsedniku Vrhovne rade data su uputstva za promociju Kijevskog sporazuma o bezbednosti na međunarodnom nivou.
Anders Fog Rasmusen je na sastanku sa Vladimirom Zelenskim obećao da će ove preporuke izneti na ličnim sastancima sa predstavnicima zapadnih vlada.
Međutim, i sada Rasmusen priznaje da bi se trebalo usredsrediti na dobijanje podrške Sjedinjenih Američkih Država.
„Ako Sjedinjene Države ne potpišu sporazum, zaboravite na njega. U njega niko neće poverovati, rekao je on u intervjuu za BBC. „Ukoliko Sjedinjene Američke Države potpišu, brojne druge zemlje će učiniti isto."
Džonatan Ejal misli da su šanse male da Vašington pristane na bezbednosne garancije predložene ovim dokumentom: rizik da će Sjedinjene Američke Države ipak biti uvučene u direktnu konfrontaciju sa ruskim oružanim snagama bi postao prevelik.
Rasmusen, u odgovoru na direktno pitanje da li je nacrt dokumenta objavljen u utorak pokazan američkom državnom sekretaru Entoniju Blinkenu, koji je prošle nedelje posetio Kijev u nenajavljenoj poseti, kaže: ne.
Iako su, priznaje, u pripremi dokumenta učestvovali bivši visoki američki zvaničnici, na primer kao što su savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džordža Buša, Stiven Hedli, bivši američki ambasador u NATO-u Ivo Dalder ili bivša zamenica ministra odbrane Mišel Flurnoj.
„Mislim da će (SAD) uglavnom biti zadovoljne", predviđa Rasmusen reakciju zvaničnog Vašingtona na dokument o garancijama.
I Rasmusen, i Jermak smatraju da je neophodno da se napravi punopravni sporazum na osnovu preporuka koje su oni osmislili i da se potpiše sa prvim zemljama garantima što je pre moguće. Ipak, niko ne daje vremenske odrednice.
„Da li su to nedelje, meseci ili godine?", upitao je dopisnik BBC -ja Andersa Fog Rasmusena, koji je izbegao da direktano odgovori na ovo pitanje.
„Pa, sigurno ne godine", nasmejao se odgovarajući.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
