Prvi put sam postao svestan Sata sudnjeg dana u školi sredinom devedesetih kad mi je nastavnica pričala o njemu.
Ispričala je mom čitavom odeljenju o ogromnom zamahu istorije, objasnivši nam da kad bi sve što se desilo na našoj planeti bilo sabijenu u samo jednu godinu, život bi se pojavio početkom marta, višećelijski organizmi bi stigli u novembru, dinosaurusi bi nastupili negde krajem decembra - a ljudi ne bi kročili na scenu pre 23:30 u Novogodišnjoj noći.
Potom je uporedila ovaj veliki otkos istorije sa tim koliko bi kratka naša budućnost mogla da bude i ispričala nam kako su naučnici u SAD pomislili da imamo na raspolaganju svega nekoliko metaforičkih minuta do ponoći.
Tada mi nije palo na pamet da bi jednog dana mogao da radim na istom problemu, kao istraživač u Centru za studije egzistencijalnog rizika na Univerzitetu u Kembridžu.
To je jedna moćna priča i mnogo godina sam mislio da Sat sudnjeg dana znači ovo: da njegove kazaljke predstavljaju vreme koje nam je preostalo do samog kraja.
Međutim, to nije sasvim tačno.
Ove godine su naučnici odgovorni za Sat sudnjeg dana iz Biltena za atomske naučnike objavili godišnju procenu koliko su kazaljke blizu ponoći, 75. uzastopni put.
Svake godine ova objava ističe složenu mrežu rizika od katastrofe sa kojima se suočava čovečanstvo, uključujući oružje masovnog uništenja, narušavanje životne sredine i disruptivne tehnologije.
A 2020. godine, predsednica Biltena, Rejčel Bronson, najavila je da su se njegove kazaljke približile armagedonu više nego ikad pre - na svega 100 sekundi (na koliko stoje i danas).
Ali da biste razumeli šta to tačno znači, morate prvo da poznajete priču o Satu, odakle je on potekao, kako gledati na njega i šta nam on govori o egzistencijalnoj pretnji po čovečanstvo.
- Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
- Izgubljene nuklearne bombe koje niko ne može da pronađe
- Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
Pokretanje Sata
Brzina i agresija kojom se nuklearna tehnologija razvijala oduzima dah, čak i onima koji su blisko učestvovali u njenom stvaranju.
Svetski celjeni naučnici Albert Ajnštajn i Leo Silard su 1939. godine pisali pismo američkom predsedniku o tome kako je napredak u nuklearnoj tehnologiji toliko moćan i može da ima toliko krupne posledice po ratovanje da jedna jedina nuklearna bomba „koju nosi brod i eksplodira u luci, može da uništi čitavu tu luku."
Bila je to suviše značajna mogućnost da bi se ignorisala.
Ovo pismo dovelo je do osnivanja ogromne naučne, vojne i industrijske saradnje, poznate kao Projekat Menhetn, koja je svega šest godina kasnije proizvela bombu mnogo moćniju od one koju su zamislili Ajnštajn i Silard, a koja može da uništi čitav jedan grad zajedno sa svim njegovim stanovništvom.
Svega nekoliko godina posle toga, nuklearni arsenal mogao je da uništi civilizaciju kakvu poznajemo.
Prvi naučnici koji su se zabrinuli da bi nuklearno oružje moglo da okonča čovečanstvo bili su upravo oni koji su učestvovali u prvim nuklearnim probama.
Oni su se zabrinuli da bi njihovo novo oružje moglo slučajno da zapali Zemljinu atmosferu.
Ove brige brzo su odbačene i, srećom po sve kojih se to tiče, pokazale su se lažnim.
Ipak, mnogi koji su radili na Projektu Menhetn nastavili su da imaju snažnu rezervisanost prema moći oružja u čijem su nastanku učestvovali.
Posle prve uspešne kontrolisane nuklearne lančane reakcije na Univerzitetu u Čikagu 1942. godine, tim naučnika koji je radio na Projektu Menhetn se razišao, a mnogi od njih su se preselili u Los Anđeles i druge vladine laboratorije kako bi radili na stvaranju nuklearnog oružja.
Drugi su ostali u Čikagu da bi vršili vlastita istraživanja, mnogi od njih i sami imigranti u SAD i akutno svesni međusobnog preplitanja nauke i politike.
Oni su počeli aktivno da se organizuju u pokušajima da bezbednost nuklearne tehnologije učine čvršćom.
Na primer, pomogli su u nastanku Frankovog izveštaja u junu 1945. godine, koji je predvideo opasnu i skupocenu trku u nuklearnom naoružanju, i bili su izričito protiv nenajavljenog nuklearnog napada na Japan.
Naravno, donosioci odluka onog vremena nisu uvažili njihove preporuke.
Ova grupa kasnije je pokrenula Bilten atomskih naučnika Čikaga (ili samo Bilten), čiji je prvi broj izašao svega četiri meseca nakon što su atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Uz podršku predsednika Univerziteta Čikaga, i uz saradnju kolega iz međunarodnog prava, političkih nauka i drugih srodnih oblasti, pomogli su pokretanje i podršku globalnog pokreta civilnih naučnika sposobnih da utiču na globalni nuklearni poredak.
Na primer, on se pokazao izuzetno uspešnim u uspostavljanju „nuklearnog tabua" - u privatnim razgovorima, američki državni sekretar požalio se da je „stigma nemoralnosti" sprečila SAD da ponovo upotrebi nuklearno oružje.
Odabravši da ostanu u Čikagu, osnivači su signalizirali nameru da se usredsrede na razgovor sa kolegama naučnicima i pripadnicima javnosti o političkim i etičkim izazovima nuklearne tehnologije, umesto da to čine sa političkim i vojnim liderima koji su ih do tog trenutka uglavnom ignorisali.
Oni su tvrdili da je pritisak javnosti ključan za političku odgovornost, a da je edukacija najbolji kanal da se ona postigne.
Dve godine nakon njegovog osnivanja, Bilten je odlučio da pređe iz štampanog biltena u format časopisa da bi stekao veću čitalačku publiku.
U tom trenutku oni su angažovali pejzažnu umetnicu Martil Langsdorf da dizajnira simbol za njihovu novu naslovnicu, za koju je ona osmislila prvi Sat sudnjeg dana.
Udata za naučnika iz Projekta Menhetn, Langsdorf je razumela hitnost i očajanje koje su osećali njen muž i njegove kolege u vezi sa upravljanjem nuklearnom tehnologijom.
Ona je Sat načinila da bi skrenula pažnju i na hitnost pretnje sa kojom se suočavaju, ali i zato što je verovala da odgovorni građani mogu da spreče katastrofu mobilisanjem i angažovanošću - poruka Sata bila je da njegove kazaljke mogu da kucaju napred, ali da mogu i da se pomere unazad.
SSSR je 1949. godine testirao svoje prvo nuklearno naoružanje i, kao reakciju na to, urednik Biltena pomerio je kazaljke Sata sa sedam na tri minuta do ponoći.
Učinivši to, aktivirao je sat, pretvorivši ga iz statičke u dinamičku metaforu.
Sat će se razviti u simbol koji, prema Kenetu Benediktu, bivšem izvršnom direktoru Biltena, upozorava „javnost na to koliko smo blizu uništenju našeg sveta opasnim tehnologijama koje smo sami napravili. To je metafora, podsetnik na opasnosti kojima moramo da se pozabavimo ako želimo da preživimo na našoj planeti."
Sat se 1953. godine pomerio još malo unapred, na dva minuta do ponoći, nakon što su SAD i Sovjetski Savez detonirale prva termonuklearna oružja.
To je najbliže što se Sat ikad našao ponoći u Dvadesetom veku.
Gledanje na Sat
Ali šta ova vremena i kretanja stvarno znače?
Iako je lako protumačiti Sat sudnjeg dana onako kao što je to učinila moja nastavnica, kao predviđanje koliko je vremena čovečanstvu još preostalo, to bi bilo veoma teško predvideti i od vrlo je male koristi ako je vaša namera da sprečite sudnji dan umesto da ga naprosto predvidite.
Mnogo plauzibilnije čitanje je da bi Sat trebalo da ukaže na aktuelni nivo rizika sa kojim se suočava čovečanstvo, a neki su zaista to i pokušali da procene.
Martin Ris, kosmolog i britanski Kraljevski astronom, tvrdio je 2003. godine da „šanse nisu bolje od 50 odsto da će naša aktuelna civilizacija na Zemlji preživeti do kraja ovog veka".
Niti je on u tome usamljen - baza podataka takve procene rizika koju je sakupio istraživač sa Univerziteta u Oksfordu trenutno sadrži više od 100 predviđanja raznih naučnika i filozofa koji proučavaju ovu materiju.
Međutim, koliko god da su ove procene korisne, one su rađene kao dugoročne, a ne slike u realnom vremenu aktuelnog nivoa rizika.
Umesto toga, posvećeni posmatrači sata kao što sam ja tumače kretanja Sata sudnjeg dana na veoma različite načine.
Njegov cilj nije da nam kaže koliko je velik rizik sa kojim se suočava čovečanstvo, već koliko nam dobro ide u reakcijama na njega.
Na primer, postoji opšte slaganje da je Kubanska kriza iz 1962. godine najbliže što se svet ikad našao nuklearnom ratu, ali taj događaj uopšte nije pomerio Sat unapred.
S druge strane, Delimična zabrana nuklearnih testova iz 1963. godine dovela je do toga da se kazaljke Sata pomere unazad čitavih pet minuta od ponoći.
I to ima smisla, makar samo istraživačima egzistencijalnog rizika kao što sam i sam.
- Kako proceniti rizik od atomskog rata
- Ko može da ima nuklearno naoružanje
- Rat u Ukrajini - kakav je rizik od nuklearnog oružja
Prijatelji mi se često obraćaju u potrazi za informacijama u periodima povećane globalne političke napetosti, kao što je diplomatska kriza između SAD i Severne Koreje iz 2017. godine ili neuspeh Iranskog nuklearnog sporazuma iz 2018. godine.
Međutim, uglavnom moram da ih razočaram.
Događaji poput ovih nisu ono čemu posvećujemo najviše vremena ili oko čega mi najviše brinemo.
Štaviše, to su savršeno normalne fluktuacije u međunarodnoj politici i diplomatiji.
Ono što brine ljude poput mene je, najpre, postojanje oružja za kojim bi lideri mogli da posegnu u jednoj takvoj krizi i, drugo, neodgovarajuće i ponekad disfunkcionalne institucije i okviri koji bi trebalo u tome da ih spreče.
Te probleme ne izazivaju individualne globalne krize, one su po prirodi sistemske i to je ono što Sat sudnjeg dana zapravo pokušava da izračuna.
Iako nisam bio do kraja svestan toga u ono vreme, trenutak kada sam se prvi put zabrinuo u vezi sa Satom sudnjeg dana sredinom devedesetih poklopio se sa trenutkom najveće bezbednosti koju je čovečanstvo doživelo posle Drugog svetskog rata.
Između 1987. i 1991. godine, Sat se vratio unazad neverovatnih 14 minuta za četiri godine, kako su smanjene hladnoratovske napetosti omogućile velikim silama da sprovedu niz međunarodnih mera koje su opet omogućile značajnu zaštitu od pretnje nuklearnog rata.
Najistaknutije među njima su Sporazum o zabrani nuklearnih raketa srednjeg dometa iz 1987. godine, kojim su zabranjeni svi ruski i američki kopneni balistički projektili sa dometima između 500 i 5.500 kilometara, a 2.692 nuklearnih projektila povučena iz službe, i Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja (Start) iz 1991. godine, koji će na kraju dovesti do uklanjanja oko 80 odsto nuklearnog oružja.
U ovom trenutku je Sat sudnjeg dana bio podešen na 17 minuta do ponoći i čak je bio uklonjen sa naslovne strane Biltena atomskih naučnika, delom zato što prosto više nije izgledao impresivno.
Nažalost, to stanje stvari nije potrajalo.
Nastavljeni visoki nivoi trošenja na vojsku i sve veća zabrinutost povodom širenja nuklearnog arsenala u Južnoj Aziji i na Bliskom istoku značili su da se do kraja decenije Sat vratio na devet minuta do ponoći i nastavio da otkucava nezaustavljivo napred.
A opet, u protekloj deceniji došlo je i do mnogo alarmantnijeg ubrzanja kretanja Sata sudnjeg dana, koji se 2020. godine zaustavio na 100 sekundi do ponoći, bliže nego na vrhuncu Hladnog rata.
Kako se to desilo?
Jedan faktor je pojavljivanje novih vrsta globalnih pretnji i stalni neuspeh svetskih vlada da se sa njima suoče.
Bilten je 2007. godine prilikom podešavanja Sata počeo formalno da uzima u obzir klimatske promene zajedno sa nuklearnim pretnjama.
Naravno, ovi rizici prilično su drugačiji: nuklearna razmena vatre može da se desi u roku od nekoliko minuta, dok se klimatski rizici akumuliraju godinu za godinom.
Slično, odgovornost za svetsko nuklearno naoružanje nalazi se u rukama, ili nadomak prstiju, vrlo malog broja globalnih donosilaca odluka, dok svi mi učestvujemo u klimatskim promenama i uništavanju životne sredine, čak i ako se radi o veoma neravnopravnim razmerama.
Međutim, ozbiljnost ova dva rizika, i u smislu njihovog potencijala da izazovu globalnu katastrofu i njihove verovatnoće da to učine, jesu nesumnjivo uporedivi.
U slučaju oba rizika, moramo da uzmemo u obzir da li je trenutni stepen globalne inicijative u borbi protiv njih proporcionalna ozbiljnosti i sve većoj hitnosti potrebe da se oni smanje.
Mnogo godina su na stranicama Biltena razmatrani izazovi koje predstavljaju nove disruptivne tehnologije i one sada takođe utiču na položaj kazaljki Sata sudnjeg dana.
U njih spadaju veštačka inteligencija, biološka oružja i nanotehnologija.
Baš kao i tim konkretnim tehnologijama, naša budućnost je sve više ugrožena ukrštanjem disruptivnih tehnologija sa postojećim nuklearnim i ekološkim pretnjama.
Drugi faktor za položaj bliži ponoći je da, kako se veliki broj i raznolikost pretnji sa kojima se suočava čovečanstvo umnožavaju, isto se dešava i sa ozbiljnošću izazova u rukovođenju tim rizicima.
- Klimatske promene: Pretnja od izumiranja čovečanstva se ne shvata ozbiljno, kažu naučnici
- Upozorenje naučnika: Velike šanse da će globalno zagrevanje preći granicu od 1,5 stepeni
- Naučnici: Ovakvu sušu Evropa nije doživela u poslednjih 500 godina, presušio i kineski Jangce
Bilten je 2015. godine pomerio Sat sudnjeg dana sa pet na tri minuta do ponoći, istakavši tri ključna razloga koji stoje iza tog poteza.
Kao prvo, sve lošiji odnosi SAD-a i Rusije, koje zajedno poseduju 90 odsto svetskog nuklearnog arsenala, i podrivanje mnogih instrumenata osmišljenih da ti arsenali ostanu bezbedni, kao što je naslednik Sporazuma Start (Novi Start).
Kao drugo, svaka država sa nuklearnim oružjem sve vreme masovno ulaže u vlstite sisteme nuklearnog naoružanja, kao što su zamena, širenje i modernizacija.
I konačno, nigde na vidiku ne postoji globalna arhitektura neophodna za borbu protiv klimatskih pretnji.
Međutim, on 2016. godine prepoznaje dve moguće svetle tačke, sa potencijalom da preokrenu neke od ovih negativnih trendova: Iranski nuklearni sporazum i Pariski klimatski sporazum.
Isto tako, on ističe da nijedan od njih nije do kraja primenjen.
Oni su 2017. godine bili primorani da zaključe kako se situacija značajno pogoršala - sjaj obe svetle tačke prigušen je promenama u američkoj unutrašnjoj politici.
Uz to su išli sve brojniji dokazi globalne neusaglašenosti između ekspertize i nesmotrenosti u vezi sa nuklearnim rečnikom i vođstvom.
Stoga su Sat pomerili na dva i po minuta do ponoći, a 2018. godine su ga pomerili na dva minuta zbog daljeg pogoršavanja međunarodne diplomatije.
Vreme na kom Sat stoji od 2020. godine - 100 sekundi do ponoći - odražava puku nestabilnost globalne situacije i neuspeh međunarodnih institucija da odgovore na otkucavajući sat egzistencijalnog rizika.
Tu je spadao krah Sporazuma o zabrani nuklearnih projektila srednjeg dometa koji je obeležio početak kraja Hladnog rata.
Iako možda više ne postoji bilo kakav jasan ideološki razdor koji pokreće međunarodni sukob, razmere neslaganja između velikih sila i nedostatak institucija za njihovo rešavanje deluju jednako loše kao ikad, a opet se načini na koje takva naslaganja mogu da dovedu do globalne katastrofe samo umnožavaju.
Dakle, šta je sve obuhvatalo ažuriranje Sata sudnjeg dana za 2022. početkom godine?
Tu su manjkavosti u načinu na koji se rešavala pandemija.
Neujednačena reakcija na kovid-19 i neuspesi globalnog liderstva u univerzalnoj vakcinaciji i iskorenjivanju bolesti ne predstavljaju dobar znak za prevenciju egzistencijalnih pretnji.
Jednako razočaravajuće bilo je odsustvo napretka na klimatskom samitu COP26.
Međutim, ove godine je nova tema postala i sve veća globalna zabrinutost povodom velike krize biodiverziteta i stalnog odsustva međunarodnih napora za hvatanje u koštac sa tim.
Tu su i dalje zabrinutost zbog napetosti u međunarodnoj politici, posebno između SAD, Rusije, Irana i Kine, ali ono što pouzdano znamo je da se oni sadi sele i u veoma stvarne sukobe u sivim zonama sajber-bezbednosti, dezinformacija i političke destabilizacije.
A, konačno, tu su i velike tenzije između vlada i korporacija u radu na veštačkoj inteligenciji i drugim disruptivnim tehnologijama, kao i skorašnji neuspesi u postizanju sporazuma o zabrani smrtonosnog autonomnog oružja.
To što se početkom ove godine kazaljka nije pomerila bliže ponoći nije razlog da budemo samozadovoljni.
Kovid-19 mogla je da bude kriza koja bi zbližila vlade u radu na postizanju veće bezbednosti po sve nas, kao što je to bilo u slučaju Kubanske krize pre 60 godina, ali nije bila.
Teško je videti kako bi stvari mogle značajno da se poprave bez još novih kriza i katastrofa koje bi nas konačno pokrenule da preduzmemo nešto konkretno.
Međutim, ono što možemo da naučimo od Sata sudnjeg dana je da je naša sposobnost da izađemo na kraj sa takvim krizama verovatno lošija nego što ikad bila.
Sat još otkucava i ako ne budemo uspeli da vratimo njegove kazaljke unazad, zvonjava ponoći možda neće biti toliko daleko.
*S. Dž. Berd je istraživač iz Centra za studije egzistencijalnih rizika na Univerzitetu u Kembridžu. On tvituje sa @CSERSJ.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog tema za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
