Dok sam odrastao u nedođiji zapadne Kanade, obožavao sam stripove Čarlsa M. Šulca o „Klinjama".
Njihov meditativni, opušteni ton uklapao se u moj doživljaj života.
To su stripovi prepuni ranjivosti detinjstva: zadovoljstva koja nam nude su suptilna i teško dostižna - kao što je prijateljstvo.
- Da li se još uvek smejemo Alanu Fordu
- O stripovima sa Dalekog istoka: kako su mange osvojile Srbiju, a posebno mlade
- Hugo Prat - otac Korta Maltezea koji je složeno činio jednostavnim
U skoro 18.000 strip kaiševa koje je Šulc nacrtao tokom pedesetogodišnje karijere (1950-2000), odrasli se skoro nikad ne pojavljuju, a kad se pojave, predstavljeni su samo nogama.
U crtanim filmovima, u retkim prilikama kad im je dopušteno da se oglase, nerazgovetno trube u pozadini poput gusaka.
Toliko o šarmu sveta odraslih.
Moju privatnu vezu s unutrašnjim životom Čarlija Brauna delio je astronomski broj druge dece.
Na vrhuncu, „Klinje" su izlazile u 75 zemalja, bile prevedene na 21 jezik, i imale procenjeni ukupan broj čitalaca od 355 miliona.
Izložba posvećena Šulcovim radovima i njegovom uticaju postavljena je 2019. godine u Somerset Hausu u Londonu, a kad sam je ja posetio bila je prepuna posetilaca.
Šulc je umro 2000. godine, ali njegova zaostavština nastavlja da živi.
Kad bi samo Čarli i drugari znali koliko nas i dalje pazimo na njih.
Kao što je Kler Keterol, kustoskinja izložbe, tada primetila:
„Za jedan dnevni strip kaiš za koji je njegov vlastiti autor izjavio da 'ne govori ni o čemu', sačinjen samo od 'sitnih događaja', uticaj Klinja na kulturu i društvo nije ništa manji od seizmičkog."
Ko je bio tvorac stripa?
Čini se da je Šulc bio protestant do srži, u staromodnom smislu.
Bio je tih, pristojan, zamišljen, skroman i toliko radan da nije voleo praznike.
Odrastao je u Minesoti, u SAD: jednoj od onih saveznih država sa vrelim letima i kriogenim zimama koje nemaju mnogo tačkica po sebi kad je pogledate na mapi.
Služio je u Američkoj vojsci u Evropi za vreme Drugog svetskog rata („vojska me je naučila svemu što treba da znam o usamljenosti").
Toliko je voleo hokej i klizanje na ledu da je, kad se kasnije u životu preselio u Kaliforniju, izgradio klizalište u svom gradu.
Za jednog proroka sumnje u sebe, formulisao je i crtao vlastite stripove sa neverovatnom odlučnošću, preferirajući da crta tušem direktno na papir dok je radio.
Eh da, a kad je bio mali imao je psa po imenu Spajk koji je postao besmrtni bog Snupi.
Sveti se ime Njegovo.
Imamo, dakle, neugledno izuzetnog čoveka, svakako najintrigantniju sortu.
Mirne vode stripova o Čarliju Braunu i Snupiju kriju nepregledne dubine.
Prema rečima njegove udovice Džini, Šulc je imao običaj da kaže da je on „pomalo svaki od tih likova.
„Čarli Braun je moja neodlučna i nesigurna strana.
„Lusi je moja strana koja voli da pametuje.
„Lajnus je moja radoznala i zamišljena strana.
„Snupi je onakav kakav bih ja voleo da budem - neustrašiv, u centru pažnje, sposoban da odagnam Lusino loše raspoloženje ovlašnim poljupcem."
Možda je genijalnost ovih likova kao ansambla upravo u tome što savršeno otelotvoruju šta znači biti čovek.
„Mislim da ti stripovi nose u sebi jednostavne istine", rekla je Džini.
„Svet tamo napolje je mešovit - ponekad sladak, ponekad radostan, a ponekad razočaravajući."
Nema velikih odgovora; u sadašnjem trenutku ima samo malih odgovora, kao što su uživanje u hrani i prijateljstvu
Keterol ističe da „Šulc nije prihvatao ideju da je ono što je on radio 'Visoka umetnost', verujući da istinska umetnost mora da izdrži test vremena i da može da se prizna kao takva tek ako nastavi da izaziva nešto u ljudima dugo posle umetnikove smrti."
Nisam ironičan kad kažem da su Šulcovi crteži zaista „Visoka umetnost" - kroz njegove „male događaje", predstavljao je deci - i odraslima podjednako - neke od najvećih filozofskih ideja.
Egzistencijalistička pitanja
Iako je potekao iz religioznog hrišćanskog okruženja i na neki način se identifikovao kao hrišćanin, čini se da je Šulc takođe imao egzistencijalističke sklonosti dostojne jednog Žan Pol Sartra ili Semjuela Beketa.
Filozofija egzistencijalizma sugeriše da živimo u ispraznom svetu i da nemamo drugog izbora nego da pokušamo da mu udenemo neki smisao. (Pokušaj ponovo, pogreši ponovo, pogreši bolje, kaže Beket.)
Šulc nikada nije zazirao od teških pitanja.
Postoji klasičan strip kaiš kad Snupi leži na krovu svoje kućice za pse i pokušava da shvati smisao života; on mu izmiče sve dok se Čarli ne pojavi sa punom činijom hrane za pse i dovede Snupija do prosvetljenja.
To je klasičan šulcovski potez: nema velikih odgovora; u sadašnjem trenutku ima samo malih odgovora, kao što su uživanje u hrani i prijateljstvu.
Božić sa Čarlijem Braunom (1965) verovatno je Šulcovo remek-delo na televiziji.
On najbolje odslikava gorko-slatku napetost između verskih osećanja i egzistencijalizma, istovremeno povezanosti i otuđenja u njegovom delu.
Čarli ima problema da shvati smisao Božića i pita se da li se on svodi na puku sebičnost i bezobrazni komercijalizam.
Kao odgovor na to, film uspeva da ponudi potresno čitanje Biblije kralja Džejmsa u Lajnusovoj izvedbi.
Ali, istovremeno, priča se završava tako što se Klinje okupe da pretvore sparušenu jelku u veličanstvenu ukrašenu božićnu verziju snagom čistog prijateljstva.
Sasvim slučajno, inovativna muzika za Božić Čarlija Brauna sadrži mnogo džeza Trija Vina Guaraldija.
To je neobičan izbor.
Međutim, moglo bi se reći da beskrajne džez improvizacije savršeno pašu uz neodređenost Šulcovog sveta.
I načina razmišljanja dece.
- „Zveri u nama" - kad srednjoškolka u Srbiji pravi stripove
- Čovek koji je Supermena doveo u Srbiju
- Balkan i strip: Čiji je vršnjak Dilan Dog
Ratne igre
Šulc je crtao Klinje tokom nekih od najburnijih decenija američke istorije, obeleženih Korejskim ratom (1950-3); Vijetnamskim ratom (Amerika je ušla u rat 1965, a on se okončao 1975); Hladnim ratom; stalnim sukobljavanjima u vreme Pokreta za građanska prava; atentatom na Džona Kenedija i doktora Martina Lutera Kinga.
Neizrecivo iskulirani Snupi postao je svojevrsna kultna maskota među američkim vojnicima u Vijetnamskom ratu, iscrtan na opremi, prišivcima i zastavama; parče Minesote, kao uteha u paklu.
Postoji jedan kaiš iz 1954. godine u kom se deca igraju pravljenja i testiranja hidrogenske bombe. (Lusi - a ko drugi? - imitira bombu i viče 'BVAM'!)
U nizu kaiševa koji se odnose na antivijetnamske nemire na univerzitetskom kampusu sedamdesetih, Snupi se vraća na Farmu štenaca Dejzi Hil, njegovu kolevku, da tu održi govor i dok je za govornicom, gađaju ga činijom za pse.
U sledećoj epizodi, gađaju ga suzavcem.
U poslednjem kaišu, otkrivamo da se protest odnosi na „ratne pse" koji se šalju u Vijetnam i ne vraćaju se kući.
- Dnevnik emigracije: Beograd očima ruskog stripadžije
- Ko su bile sestre Đusani i kako su stvorile Diabolika - najpopularnijeg negativca
- Stripadžije iz Veselog četvrtka na udaru zbog crnog kauboja i antirasizma
Rasni odnosi
Posle ubistva doktora Kinga 1968, Šulc je primio pismo od Herijet Glikman, penzionisane (bele) kalifornijske učiteljice koja je od njega tražila da uvrsti crnu decu u grupu kako bi pomogao boljem razumevanju među zajednicama.
Šulc je odgovorio da to već nije uradio samo zato što se brinuo da će delovati kao da „popuje".
Ona se potom obratila afro-američkim prijateljima i nagovorila ih da pišu Šulcu.
Jedno od tih pisama, od čoveka po imenu Kenet Keli, šarmantno je i screparajuće istaklo da bi „crnački" lik čak i u ulozi „statiste" predstavljalo ogromnu pomoć.
Šulc je odlučio da nešto preduzme po tom pitanju i osmisli crnački lik.
Šef Junajted Fičers Sindikejta je pokušao da izvrši pritisak na njega da povuče taj lik zato što je smatrao da će biti suviše kontroverzan.
Šulc je rekao da će oni ili objaviti njegove stripove onako kako ih je on nacrtao ili će dati otkaz.
Ubrzo nakon toga, Frenklin, prvi crnački lik u Klinjama, ušao je u štampu.
U to vreme je manija za Klinjama u Americi dostizala vrhunac; Glikman ističe da je njeno troje dece bilo opsednuto likovima.
Okreni se sebi
Lusin psihijatrijski „štand" postao je sastavni deo folklora: sa pozicije „doktorke" delila je neke satirične, ali i neke iznenađujuće razborite terapeutske savete i pomogla u nastanku kulture samoispitivanja i samosvesti u kojoj živimo danas.
Čarli Braun je simbol neurotičnog i samozvanog depresivca, koji se zauvek bori sa vlastitim demonima, bilo da je to njegova nesposobnost da razgovara sa Crvenokosom devojčicom, koju obožava izdaleka, njegov strah od neuspeha ili njegovo nezadovoljstvo što mu Drvo koje jede zmajeve stalno otima zmajeve.
A onda je tu i Lajnus: akutno inteligentan i emocionalno nezreo, koji sa sobom nosi ćebence radi sigurnosti.
(Smatra se da je izraz „sigurnosno ćebence" poteklo iz Šulcovih stripova.)
Eminentni psiholozi i pedijatri prepoznali su vrednost u Šulcovom naizgled prostom shvatanju ljudskih odnosa i pisali mu tražeći dozvolu da koriste njegove kreacije u svom radu.
Sa njim su se dopisivali pedijatar Bendžamin Spok, psiholog Timoti Liri i psihijatar Donald Vinikot.
Rodne uloge, izokrenute
Jedna reč: Lusi.
Takav lik nije postojao pre nje u stripovima.
Ona je otelotvorenje odlučnosti u kombinaciji sa odsustvom samospoznaje, što je teritorija koja je tradicionalno pripadala muškarcima.
Bilo da je u pravu ili greši, ona to radi od srca i bez pardona.
Na neki način, ona i Čarli Braun su lice i naličje, dve vrednosti koje bi zajedno mogle da čine jedno kompletno ljudsko biće.
Od samog početka, Šulc je bio neobičan po tome što je ženske likove učinio složenim i zaokruženim baš kao i muške.
I dok je Čarli Braun jurio Crvenokosu devojčicu na svoj oklevajući i nesiguran način, Lusi je neumorno ganjala predmet svojih ljubavnih osećanja Šredera, često se prostrevši preko klavira u pokušaju da mu privuče pažnju.
Kao i obično, u Klinjama se ispod površine dešavalo nešto više od toga.
Pepermint Peti nikad nije bila pomirena sa klišeima života jedne devojčice.
Njen direktan, muškobanjasti stav i činjenica da ima prijateljicu/obožavateljku Marsi koja ju je oslovljavala sa „gospodine" sugeriše da njen rod i njeni seksualni identiteti možda ne treba da se uzmu zdravo za gotovo.
Prijateljstvo je sve
Ali moj omiljeni odnos iz stripa zauvek će ostati neočekivano ali iskreno i toplo prijateljstvo između Snupija i žute ptice Vudstoka.
Iako su različite životinjske vrste, oni uspevaju da razumeju jedan drugog sa velikim saosećanjem.
Bilo je pokušaja da se njihova bliskost legitimizuje teorijom je Vudstok žensko, ali mislim da je to pogrešno tumačenje koje nije fer prema Šulcovoj složenosti.
On je oduvek nedvosmisleno stavljao do znanja da su obojica muškog pola i da su drugari na neki transcendentni i neodređen način.
Bilo bi savršeno u skladu sa njegovim načinom razmišljanja - i filozofijom njegovog stripa - da bliskost prijateljstva, bilo kakve vrste, nadilazi svaku moguću kvalifikaciju.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
