Te 2005. godine kad mi je rođena starija ćerka, postala sam prvi lezbejski roditelj kog sam ikad upoznala.
Bilo je to na američkom Srednjem Zapadu i jedine lezbejke sa decom za koje ste čuli bile su one koje su ih rodile u prethodnoj heteroseksualnoj vezi. Moja devojka i ja, međutim, morali smo da pođemo od nule.
Još otkako smo se upoznale sanjale smo da imamo decu. Odlučile smo da ih imamo četvoro i zajednički smo im smislili imena. Sledeći korak bio je malko teži.
Moja devojka je nagovestila da bi njen zet mogao da pomogne. Čovek je bio spreman, ali sam se ja prijavila na kurs zakonskih prava gejeva i lezbejki u školi prava na mom univerzitetu i brzo odustala od ideje poznatog donatora. Sudovi imaju običaj da im dodele prava starateljstva, nazvavši njihovo ustupanje sperme činom roditeljstva. Kad bi majke koje su ih rodile umrle, deca bi bila izdvojena iz svog doma i dodeljivana muškarcima koje nisu poznavala.
Srećom, pronašli smo banku sperme koja je radila dostavu na našu kućnu adresu, a u kojoj su anonimni donatori potpisivali papire koji su ih zakonski onemogućivali da traže starateljstvo nad decom čije su stvaranje pomogli.
Zato što sam pisala doktorsku disertaciju od kuće, dogovorili smo se da ja rodim prvu bebu. Uparili smo donatora sa mojom partnerkom - koja mi je tada bila supruga - odabravši nekoga prosečne visine i težine ko je studirao književnost, imao talasastu smeđu kosu i voleo sport.
Donator je među svojim zanimanjima naveo da je pisac, muzičar i taksista. Moja supruga i ja smo romantično zamišljali da je odbijao da prihvati kancelarijski posao, umesto toga sakupljajući priče onih koje je vozio taksijem, spremajući se da napiše Veliki američki roman.
- Svratište - mesto gde deca ulice mogu da budu deca
- „Kec" u dnevniku - besplatna članarina u biblioteci
- Zašto se rodi više dečaka nego devojčica svake godine
- Iglo za ćerku u invalidskim kolicima
Bilo je malo drugih informacija o donatoru, ali rudimentarni formular o istoriji zdravlja koji donatori sami popunjavaju uverio nas je da o njemu znamo mnogo više nego što bismo o nekom neobaveznom dečku. Nikad nismo videli njegovu sliku.
Zatrudneti kod kuće bilo je fascinantno - kućni naučni eksperiment koji sam shvatila krajnje ozbiljno. Sperma poslata kupcima retko prelazi više od pola poklopca za grožđanu mast i stiže spakovana u bocu za tečni azot sa adresom za brzi povratak pošiljaocu. Morate da stavite rukavice da biste izvukli sićušnu plastičnu bočicu, koja prvo mora da odstoji na pultu, a onda da se zagreje na telesnu temperaturu u ruci. Kod lokalnog apotekara možete da kupite sićušni špric za oplodnju. Zato što zamrznute stvari nisu toliko jake kao njihovi sveži ekvivalenti, oživljena sperma živi samo jedan dan. Ako jajašce nije spremno za nju, ona će umreti.
Prinošenje svake kapi sperme što bliže jajašcu postao je strogi mesečni ritual. Uradila bih oplodnju dvaput, samo da bih pokrila čitav mogući prozor u kom bi jajašce moglo da bude spremno. Na kraju krajeva, potrebno je punih pet sati da bi se preplivala čitava materica. Naučila sam to, baš kao i svaku drugu činjenicu koju sam mogla u vezi sa korišćenjem sperme donatora kako bih zatrudnela.
Sedam meseci kasnije, bila sam trudna sa našim prvim detetom i moja supruga i ja smo bili van sebe od sreće.
Rekla sam baki i dedi da čekamo dete. Moja baka je uskliknula: „Oh, rodiće se u junu!", a moj deda me je radoznalo ispitivao sve o veštačkoj oplodnji.
Nismo ni razmišljali o donatoru za kog smo pretpostavljali da ga nikad nećemo sresti. Moj supruga je posebno agresivno odbijala ideju dopuštanja da ga deca upoznaju - smatrala je da porodicu čini ljubav i ja sam se s tim slagala. Ali odali smo poštu njegovim književnim genima čitajući na hiljade knjiga našem rastućem malom knjiškom moljcu.
Kad se Alisa rodila, bila je savršena.
Odmah su bila razvejane sve misli o tome kako detalji DNK nisu bitni. Složile smo se da moramo da kloniramo ovo neverovatno biće koje je nastalo iz naše zajedničke ljubavi.
Naručile smo spermu od istog donatora i ponovile čitav proces sa našom drugom ćerkom kad je Alisa imala 18 meseci.
Obe devojčice delile su mnoštvo osobina. Znajući kako smo moja supruga i ja izgledale kao deca, u slobodno vreme nam je postala zabava pronalaziti karakteristike koje su samo devojčice delile među sobom: obe su bile izuzetno visoke, ne prosečne visine, kao što je to donator za sebe tvrdio.
Obe su posedovale duge, tanke usne, male nosiće, živahne oči koje su izgledale kao smaragdi pod vodom, i besprekoran rečnik.
Ali kad su devojčice imale jednu i tri godine, moja supruga mi je saopštila da okončava našu vezu. U našoj porodici nije bilo nikakvih sukoba, tako da sam bila šokirana i slomljena. Rekla je da ne želi da priča o tome i da ne mogu ništa da uradim kako bih spasla naš brak.
Narednih nekoliko godina nastavila sam da odgajam sestre pet dana nedeljno. Ali kad je Alisa imala 10 godina, moja bivša partnerka je blokirala Alisu na svom telefonu, prekinula sve kontakte sa njom i posle letovanja odbila da vrati njenu mlađu sestru.
To je tako i dan-danas.
Porodice moje bivše supruge, Alisine baka i deda, tetke, ujaci i rođaci, nisu joj za dve godine poslali ni rođendansku čestitku. Alisa dane provodi sanjajući o sestri sa kojom je odrasla i za koju se plaši da je nikad više neće videti.
Alisa zna bolje od većine druge dece da porodica ne nastaje isključivo kroz genetiku ili roditeljstvo. Nije roditeljstvo nateralo njenu mamu da ostane. I iako je genetika činila jedan manji deo onoga kako je njena porodica izgledala čitavu deceniju, izgledala je i kao nevažan deo njene ličnosti.
Alisa se, međutim, pitala odakle joj potiču preci. Moja majka je često pričala svakom ko je bio voljan da je sasluša o kornvolskom nasleđu naše porodice.
Želeći da upozna vlastito genetsko nasleđe, Alisa je sa 11 godina od bake za Božić tražila opremu za testiranje DNK.
Rezultati su bili gotovi nekih osam nedelja kasnije. Kliknula sam na odeljak sajta pod imenom DNK rodbina, ne misleći da će se tu bilo šta pojaviti. Ali prva stvar koja je izašla glasila je: „Aron Long: 50%. Otac."
Odmah ispod stajalo je: „Brajs Galo: 25%. Polubrat".
Znala sam, naravno, da bi to moglo da se desi, ali mi nije delovalo mnogo verovatno. Pre nego što sam ostavila poruku na sajtu, potražila sam Arona na internetu da vidim šta mogu da saznam o njemu.
Ima mnogo Arona Longova na ovom svetu, tako da sam se spremila da ću morati da se potrudim da bih našla onog „pravog". Pretraživala sam profesionalne društvene mreže kako bih pronašla bilo kakav trag. Čkiljeći u svakog Arona Longa, pitala sam se da li bih smesta prepoznala donatora.
Na jednoj od bočica sa spermom nalazio se datum donacije (1994), što mi je pomoglo da suzim godine rođenja i diplomiranja. Postojao je samo jedan čovek sa diplomom iz književnosti u pravom rasponu godišta koji se zvao Aron Long. Na fotografiji je nosio maslinasto zeleni svileni turban i duvao u trombon. Na njegovom profilu je pisalo je da je „specijalista za komunikacije" i navedeno je da živi u Sijetlu. Pisac i muzičar.
Na drugoj društvenoj mreži pronašla sam čoveka iz Sijetla po imenu Aron Long s odgovarajućim radnim mestom i fotografijama svih njegovih školskih portreta tokom godina.
Nije bilo nikakve sumnje. Moje devojčice slažu baš te glupave face.
Brzo sam mu napisala poruku na sajtu za DNK testiranje. Ona je glasila: „Zdravo, Arone, imam dve ćerke koje su uparene s tobom (kod moje bivše je moja mlađa ćerka; ona nije na sajtu za testiranje DNK). Ako te zanima da razmenimo porodične fotografije i slično, dostupne smo".
Zabacila sam „mamac radoznalosti", misleći da će morati da mi odgovori ako želi da vidi slike moje mlađe ćerke. Aron je odmah odgovorio, iznoseći detalje o sebi koje sam već znala na osnovu svog detektivskog rada. Pitao me je imam li neka pitanja za njega, a ja sam ga pitala da li je najniža osoba u njegovoj porodici. Već sam znala odgovor. Bio je.
Složili smo se da postanemo prijatelji na društvenoj mreži i Aron je poslao 50 strana dugu porodičnu istoriju, koju sam prosto progutala. Proveo je nekoliko godina u bendu u gradu kom smo živele. Koliko puta smo prošli pored njega u supermarketu, pitala sam se.
Pisala sam i Brajsu, koji je upravo diplomirao na koledžu. On mi je rekao da je pronašao Madi, 19-godišnju polusestru, a bio je u kontaktu i sa drugim roditeljima. Rekao je da Aron ima ukupno šestoro dece, a da su moja broj 7 i 8. Brajs mi je rekao da je odrastao sa mlađom sestrom, ali da bi možda Madi, jedinica, želela da ostvari nekakav odnos sa Alisom?
Alisu sam morala na prevaru da navedem da napiše svoju životnu priču za Arona, a mogućnost upoznavanja njene DNK rodbine bila joj je tek blago uzbudljiva. Ona je patila za sestrom. Pokušavala sam da joj kažem da ima specijalan zadatak da štiti te ljude, da ih bolje upozna i čuva ih za vreme kad će moći da ih upozna njena sestra.
Međutim, ona je želela samo svoju sestru.
Nekoliko meseci kasnije, Brajs i Madi su se dogovorili da posete Arona u Sijetlu. Alisu je zanimalo da li njen brat, sestra i Aron liče na nju. Pristala sam da joj dopustim da i ona učestvuje u toj akciji.
Aron je organizovao žurku na koju je pozvao sve svoje cimere, prijatelje iz osnovne i srednje škole i sa fakulteta.
Pozvane su i sve njegove bivše devojke, njihovi partneri i deca. Svi će kampovati na krovu i proslaviti upoznavanje njegove biološke dece.
Ubrzo sam saznala da Aron nije imao nijednog prijatelja koji nije bio dobrodošao da se vrati u njegovo okrilje.
Posetili smo lokalnu baštu skulptura, igrali se igre „genetika ili okruženje" koja je otkrila neke šokantne sličnosti i otišli na ekskurziju na umetnički festival.
Uprkos Brajsovom prvobitnom odbijanju, on i Madi su se nadmetali za Alisinu naklonost. Tokom putovanja na kom su se upoznali, izašli su svo troje na večeru. Alisa se sa jedne vratila sa sladoledom, a sa druge sa picom. Kasnije joj je Brajs poslao Davidovu zvezdu. Madi joj je poslala ametist. Oba su simbol različitih stvari koje su joj zajedničke s oboje.
U to vreme sam se već nekoliko godina zabavljala sa muškarcem koji se takođe zvao Aron Dejvid, sa sličnim prezimenom. Na našem putovanju, donator Aron se flertujući našalio da je došlo do zabune u Birou za dečke. Nasmešila sam se i negodovala.
Već sam bila u vezi i svesna da je donator Aron važan mojoj deci, ali ne nužno neko ko treba da postane deo mog života. Nisam htela to da im pokvarim.
Kad se moja veza sa starim Aronom okončala, počela sam da se pitam da li bi ličnost moje dece mogla da bude i moja ličnost, i da li je Sijetl možda pravo mesto za nas dok to ne saznamo. Aronova ljubaznost i neprekinuta veza sa njegovim bivšima ubedili su me da bi bilo bezbedno pokušati.
Jedne noći dok smo se šetali po kraju, seli smo na lokalno groblje, pričali o DNK, o tome kakva su deca i kakvi su nam snovi.
Kad se heteroseksualci upoznaju, oni krenu da se zabavljaju, pa se i venčaju, često posmatrajući jedni druge s divljenjem i misleći kako bi bilo divno imati male ljude koji izgledaju kao oni. Ja sam već provela deset godina sa tim malim ljudima. Na prvom izlasku sa Aronom prepričavala sam mu detalje njihovih života. Već sam ga poznavala i znala sam da je on isti kao ti mali ljudi koje volim najviše na svetu. On je na neki način već bio član naše porodice. Njegov osmeh i ten bili su isti kao kod moje mlađe ćerke. Njegova empatija i socijalizam? Kao kod moje starije.
Teško je reći da li je DNK odigrao bilo kakvu ulogu u našoj vezi. Znam da me privlače sve te Aronove osobine koje su delovale divno dok sam pre mnogo godina u katalogu tražila donatora sperme. On je pažljiv, uporan i akademski nastrojen. On je saosećajan, vešt u pričanju priča o ljudima i čudnim stvarima koje nekad rade. Nije mu mnogo stalo do toga šta se od njega očekuje. Često svira vlastitu muziku. Na vlastiti ritam. Često u turbanu.
Koliko ljudi uopšte misli da je muzičar i pisac koji vozi taksi savršen genetski materijal?
Alisa i ja smo se preselile u Aronovu komunu na leto 2017. godine. To je jedna toliko velika zgrada da je bilo sasvim dovoljno mesta za useljenje još jednog Aronovog biološkog deteta. Madi, originalno s istočne obale, shvatila je da joj se dopada Aronova (i Sijetlova) levičarska ličnost sa naglaskom na desnoj strani mozga i ona se ovog proleća doselila da živi sa nama.
Čak smo se učlanile u izviđače sa još jednim Aronovim biološkim detetom koje je uzrasta moje mlađe ćerke i živi na oko sat vremena vožnje od nas.
Vrlo brzo sam otkrila da bih kao majka rado primila bilo kog od naše nove polubraće i polusestara, skuvala im ručak, oprala veš i brinula se o njima zauvek. Oni su braća i sestre moje dece, genetske tetke i ujaci mojih unuka. Ne odgajam ih, ali osećam neodoljivu potrebu da ih hranim. Neki od njih su pljunuta Alisa. Drugi liče na moju mlađu ćerku. Ne izgledaju svi kao Aron, ali nesumnjivo liče među sobom.
Aronova ostarela majka takođe se doselila kod nas, zajedno sa svojim mačkom Bilom. Na drugom kraju hodnika, Alisa i ja držimo mače. Stvarajući tokom godina porodicu na sve te silne nove načine, naučila sam više o tome šta porodica znači nego što bi iko želeo. DNK je postala mnogo bitnija nego kad sam prvi put odabrala donatora sa stranice. A opet nije zamenila truizam da se porodice grade na ljubavi, a ne na genima. Porodicu na kraju čini otvorenost ka toj ljubavi. Svako je dobrodošao i može da ostane u našem okrilju. Ima mesta za mnogo različitih vrsta odnosa.
Ko zna koliko još Aronove biološke dece postoji - on je procenio da bi moglo da ih bude čak 67. Na kraju možda više neće moći sva da stanu u našu zgradu, ali ja imam sendviče za sve njih i vrata su im uvek otvorena.
Sve slike posredstvom Džesike Šer
Bonus video:
