Viseći nad kanalizacionom barom, na kraju blaženo dugačke drške, visi mala ribarska mrežica.
Baltimorski radnik gradske čistoće koji vitla ovim instrumentom porinuo ga je nežno u smrdljivo blato i upecao sa površine željeni ulov - jedan iskorišćeni kondom.
Krajem osamdesetih, u vreme vrhunca epidemije side u SAD, tim zdravstvenih stručnjaka želeo je da prati da li ljudi slušaju savet za upražnjavanje bezbednog seksa.
I tako su počeli da broje kondome puštene u kanalizaciju, koji su se pojavljivali u pogonima za obradu otpadnih voda.
- Pronalazači iz Srbije šalju stiropor u istoriju
- O smeću, splavovima i zagađenju: Kada će Sava i Dunav u Beogradu biti čisti
- Gde reciklirati u Srbiji: Srdina jedinstvena mapa reciklaže
Početkom 1988. godine, radnici su pronalazili između 200 i 400 komada svaki dan.
„To svakako nije veoma prijatan posao, ali je važan", izjavio je jedan supervizor za nadzor side iz lokalnog ministarstva zdravlja za Asošijejted pres u ono vreme.
Zvaničnici u drugim zemljama od tada su koristili isti metod.
Radnici kanalizacije u Esvatiniju (ranije Svazilend) su 2006. godine procenili da je upotreba kondoma skočila za 50 odsto.
Primetili su kako su profilakse prave veličine da se zaglave u drugom setu filtera u pogonima za obradu otpadnih voda, tako omogućujući da budu uredno prebrojani.
Skok upotrebe kondoma primećen je i u Zambiji 2015, kad su hiljade njih zapušili kanalizaciju u glavnom gradu.
Smeće jedne osobe, čak i u njegovom najgnusnijem obliku, predstavlja koristan podatak za neku drugu.
Smeće, bilo da je pušteno niz vodu, bačeno ili reciklirano, sa sobom nosi obilje informacija o odlukama i ponašanju ljudi, koje često ne možete da dobijete nigde drugde.
Oni koji se usude da proseju ovaj ljudski krš poznati su kao „smećolozi", a njihovi napori su nam pomogli da shvatimo sve, od zdravlja ljudi i njihovog izbora hrane do zakulisanih radnji tajnovitih političkih režima.
Ima nečeg osvežavajuće direktnog u vezi sa proučavanjem đubreta, kaže antropolog Tomas Hajlend Eriksen sa Univerziteta u Oslu.
„Ono nam pruža veoma direktan i veoma privilegovan uvid u to kako ljudi stvarno žive", kaže on.
Izraz „smećologija" (garbology) skovao je američki pisac i aktivista početkom sedamdesetih, ali je antropolog Vilijam Retdže bio taj koji je nekoliko godina kasnije „smećologiju" digao na naučni nivo.
U danas slavnoj studiji zvanoj Tusonski smećarski projekat, Retdže i njegove kolege su pretraživali deponije, iskopavajući i kategorišući velike gomile otpada koje su bacali stanovnici Tusona, u američkoj saveznoj državi Arizona.
On je takođe uporedio sadržaje kanta za smeće dobrovoljnih pojedinaca sa onim što su sami tvrdili u vezi sa vlastitim navikama u hrani i piću u upitnicima - samo da bi otkrio da su ljudi očigledno umanjivali količinu brze hrane i alkohola koji konzumiraju.
U narednim decenijama, smećologija je pomagala i političim istraživačima i istoričarima kad su zvanični izvori informacija bili nepostojeći ili nepristupačni.
U 1990-tim i 2000-tim godinama, šačica istraživača shvatila je da bi mogli da rasvetle istoriju kineske Kulturne revolucije kopajući po gomilama otpadnog papira koji su bacali lokalna domaćinstva ili zvaničnici.
Džeremi Braun, istoričar sa Univerziteta Sajmon Frejzer u Kanadi, bio je jedan od tih istraživača.
Nezadovoljan zbog ograničenog pristupa zvaničnim arhivama koji mu je bio odobren, svakog vikenda bi odlazio na buvljake u Tijanđinu i lovio po ogromnim količinama bačenih dokumenata povezanih u bale za brzu prodaju.
Čim su prodavci na buvljacima saznali kakve stvari traži, prekopavali bi gomile smeća u potrazi za njima.
Zahvaljujući naporima ovih preduzetnika, Braun je uspevao da dođe do papira koji su pokazivali da su deportacije ljudi iz urbanih u ruralne krajeve organizovale lokalne vlasti, na primer.
„Bilo je to veliko otkriće koje ne bi bilo moguće bez buvljaka, bez tih stvari koje su bile osuđene na uništenje", kaže on.
U skorije vreme, smećologija je pomogla drugima koji su želeli da zavire u još zatvoreniju i enigmatičniju zemlju: Severnu Koreju.
U februaru 2022, Gardijan je izvestio o istraživanju u kom je profesor iz Južne Koreje sakupio više od 1.400 severnokorejskih ambalaža proizvoda koji su isplivali duž južnokorejske obale.
Da sve bude intrigantnije, skorašnji omotači bili su raznobojni i sofisticirani, nagoveštavajući suptilne kulturološke promene u zemlji u kojoj je svakodnevni život izuzetno sputavan.
Za to vreme, u Poljskoj, arheolog Gregorz Kjaršis sa Univerziteta u Šćećinu prosejao je otpad oko šačice napuštenih sovjetskih baza sa taktičkim nuklearnim naoružanjem, u nadi da će steći uvide u tajnovite aktivnosti koje su se tamo odvijale.
On kaže da su mu tehnike očitavanja na daljinu, kao što su fotografisanje iz vazduha i skeniranje laserom, kao i satelitski snimci iz šezdesetih i sedamdesetih sa kojih je skinuta oznaka strogo poverljivo, pomogli da prouči neke od tih lokacija.
Ali pretražujući smeće koje je pronašao u tim bivšim bazama, uspeo je da izgradi sliku o tome kako je tačno izgledao život ljudi koji su nekada tu živeli.
Pronađeni otpad je bio izuzetno domaćinski.
Brijači, karmini, maskare i iskorišćene kese sa mlekom u prahu bili su u izobilju, baš kao i dečje igračke, budući da su na tim mestima živele i porodice vojnika.
Zanimljivo je da je pronašao relativno skupe igračke kao što su lego kocke, koje nisu bile dostupne javnosti tokom komunističke ere u Poljskoj.
„Čini se da su sovjetski oficiri imali izvestan pristup stranim valutama", kaže on.
Otpad, iako vrlo brzo zaboravljen od onih koji ga naprave, neizbežno služi kao donekle oronuli izraz društva.
Lejla Papoli-Jazdi, arheološkinja sa Univerziteta Lineus u Švedskoj, poslužila se smećologijom da bi bolje razumela demografiju ljudi koji žive u glavnom gradu Irana Teheranu.
Pretražujući smeće iz domaćinstava, bačeno u kontejnere na uličnim ćoškovima grada, uspevala je da odredi jasne razlike između četvrti.
Pronađeno je pregršt dokaza o zloupotrebi droga u četvrtima sa niskim primanjima, na primer.
A u jednoj oblasti, ona i njen tim bili su iznenađeni kad su pronašli neobičnu količinu novinske hartije u kesama za smeće koje su pretražili.
Ispostavilo se da se poslednjih godina promenilo lokalno stanovništvo i sada ga je zastupala grupa nesrećnih srednjeklasnih pojedinaca, koji su bili skloniji čitanju novina od stanovnika niže klase.
„Novi stanari, uglavnom nezaposlene obrazovane osobe, bili su nastavnici, nezaposleni radnici i propali biznismeni koji su izgubili mogućnost da iznajmljuju stanove u skupljim četvrtima zbog ekonomske krize iz poslednje decenije", napisala je Papoli-Jazdi u studiji iz 2021. godine koja je opisala njen rad.
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Komercijalni otpad
Paralelno sa ovim akademskim studijama, smećologija je postala atraktivna alatka za kompanije.
Sedamdesetih godina prošlog veka, brend jogurta po imenu Ski bio je popularan u Velikoj Britaniji, ali se susreo sa konkurencijom u vidu rivalskih brendova kao što su Prajz i Kol Kantri.
Stiven Log, biznismen koji je nekada radio kao viši menadžer proizvoda u Skiju, priseća se kako je njegova kompanija angažovala firmu po imenu Revizije Velike Britanije (AGB), koja je vodila „reviziju kontejnera" iz hiljada domaćinstava.
Ljudi su plaćani da smeštaju ambalažu raznih kućanskih proizvoda, uključujući jogurt, u posebni kontejner kada ih bacaju.
Analitičari su redovno sakupljali i prebrojavali sadržaj tih kanti da bi videli koji brendovi prolaze bolje od drugih.
„Sve je to bilo vrlo legalno", kaže Log.
Činjenica da su ljudi bili svesni da se njihov otpad proučava možda ih je naterala da budu selektivniji povodom toga šta stavljaju u zasebne kontejnere napominje on - ali možda je efekat ovoga slabio kako je vreme prolazilo.
U svakom slučaju, Log je dobio podatke koje je želeo.
„Videli smo da Skiju dobro ide", priseća se on.
Praćenje šta ljudi kupuju postalo je mnogo lakše sa usponom barkodova i lojalti kartica, koje omogućuju maloprodaji da zabeleži svaki prodati proizvod.
Onlajn kupovina nudi još detaljnije podatke.
Ali za ljude u marketingu, smećologija i dalje poseduje izvesnu atraktivnu dozu prljavosti.
Data Damron-Martinez, penzionisana vanredna profesorka marketinga sa Trumanovog državnog univerziteta u Misuriju, kaže da je, radeći kao konsultantkinja, povremeno predlagala firmama da koriste smećologiju kao oblik opservacionog istraživanja ako žele da saznaju nešto više o trendovima potrošnje u okviru ciljne populacije.
Ona i njena koleginica Ketrin Džekson takođe su koristile smećologiju kao alat na predavanjima, kada bi studenti donosili korpe za smeće iz svojih soba.
Drugi studenti, koji nisu znali kome to smeće pripada, potom bi ga probirali i pokušavali da odrede kakva osoba je bacila te konkretne stvari.
Damron-Martinez kaže da je bila konstantno iznenađena koliko je mnogo ovaj proces umeo da otkrije.
Ona se priseća slučaja kada je devojka jednog subjekta dodala vlastito smeće u kantu bez njegovog znanja.
„Studenti su ga izvukli i rekli: 'Ovo mora da je smeće dvoje ljudi, a evo i zbog čega'", priseća se Damron-Martinez.
Ali prebiranje po smeću u pokušaju da steknete konkurentsku prednost na tržištu ne donosi uvek dobar imidž.
Kompanija Proktor i Gembl je 2001. obustavila projekat „kopanja po smeću" preko kog su želeli da dođu do informacija o rivalskoj kompanija za negu kose Unilever.
Iako je Proktor i Gembl insistirao da nije prekršio nikakav zvanični zakon, firma je ipak priznala da se ta aktivnost nalazila „izvan granica naše stroge politike sakupljanja informacija o konkurentskim firmama".
Ima nečeg uznemirujućeg u vezi sa smećologijom i mimo samog nagoveštaja špijuniranja drugih ljudi.
Ono skreće pažnju na puku količinu otpada koji je tamo negde i čeka da bude iskopan ili prosto ubran i analiziran.
Antropolog Eriksen tvrdi da su gigantske hrpe otpada koje sada zatrpavaju našu planetu simptomi onoga što on naziva „pregrejanim modernizmom".
„Došlo je do ubrzanja svega", objašnjava on - od trgovine do otpada.
„Ima nečega u načinu na koji se upravlja globalnom civilizacijom - ili se ne upravlja - što nam pokazuje da ima mnogo stvari koje su se otrgle kontroli."
Činjenica je da zabitije i tradicionalnije zajednice ponekad proizvode značajno manje otpada.
Studija En Mari Vulf iz 2003, izvršne direktorke Ekološkog istraživačkog instituta Sonora u Tusonu, u Arizoni, i njenih kolega analizirala je smeće koja baca indijansko pleme Tohono Odham.
Istraživači su otkrili da ono iznosi manje od trećine čvrstog otpada, po osobi dnevno, od američkog proseka.
Takođe je sadržalo mnogo manje opasnog materijala nego što je uobičajeno u drugim delovima zemlje.
- Šta je reciklomat i na koji način pretvara otpad u kredit za prevoz
- Šta se dešava kad se reciklomat napuni
- Zašto se u Srbiji baca toliko hrane i kako se to može rešiti
Neko ko se zasigurno susreo sa sveprisutnošću i toksičnošću otpada u našim sredinama je antropolog zdravlja Džeremaja Mok sa Kalifornijskog univerziteta u San Francisku.
On čak nije morao ni da kopa po nečijoj kanti.
Prosto je samo šetao po parkinzima ispred škola, sakupljajući opuške od cigareta i vejperske podove.
„Na moje iznenađenje, vrlo brzo sam počeo svuda da pronalazim Julove podove i Julove kepove", kaže on, govoreći o brendu proizvoda za elektronske cigarete.
Studija iz 2019. opisala je kako na ove propratne materijale odlazi oko petine smeća vezanog za pušenje koje je on pronašao u 12 kalifornijskih srednjih škola.
Mok se priseća da je donosio kese sa otpadom koji je sakupio na gradske sednice kako bi lokalni zakonodavci mogli u to lično da se uvere.
Dok su prosleđivali kese jedni drugima, miris vejp tečnosti izlazio je iz njih, priseća se on.
„Bilo im je bukvalno opipljivo, pogledali su u to i bili užasnuti onim što su videli", kaže Mok.
Mnoge lokalne jurisdikcije u Kaliforniji su 2019. zabranili prodaju Jula i drugih vejperskih proizvoda.
Mokovo istraživanje se nastavlja i on kaže da je i dalje zabrinut količinom smeća u vezi sa pušenjem koje pronalazi, naročito kad se ima u vidu koliko štetno ono ume da bude.
Opušci cigareta mogu da sadrže toksične hemikalije uključujući formaldehid, arsenik i olovo.
„Kad pogledate hiljade, desetine hiljada, primeraka smeća koje smo pronašli, to postaje istinski šokantno", kaže on.
„Zato što je ono naprosto svuda."
Ljudi sada ispunjavaju smećem čak i virtuelne prostore.
Džared Hansen, doktorki kandidat iz žurnalistike i komunikacija sa Univerziteta u Oregonu, proveo je sate lutajući po onaljn igri Animal Crossing, tražeći stvari koje ljudi bacaju - u sajber prostoru.
Zahvaljujući funkciji koja vam omogućuje da istražujete virtuelne gradove koje su koristili drugi igrači a da im ne ometate igru, Hansen je uspeo da dokumentuje artikle iz igre koje su ljudi očigledno izgubili ili bacili.
„Razbacani među drvećem bili su dokazi prethodnih misija za hvatanje pčele", napisao je on u studiji objavljenoj prošle godine, govoreći o sićušnim digitalnim košnicama, između drugih artikala, koje je otkrio razbacane po voćnjaku.
Uopšteno gledano, njegova otkrića odražavala su duge napore ljudi u igri Animal Crossing da dođu do digitalnih predmeta i napreduju u misijama.
Otpad, redak i povezan sa konkretnim zadacima, ukazuje na štedljivo ponašanje industrijskog društva, tvrdi on, dodavši da sada drugačije posmatra odbačene virtuelne predmete, poznate i kao plen, u drugim onlajn igrama za više igrača.
„Obraćam pažnju na to šta je plen koji niko drugi ne želi", kaže on.
„Zašto on ostaje unaokolo netaknut?"
Obraćanje pažnje je ovih dana zaista važno kad je u pitanju otpad zato što ga retko ko uopšte primećuje.
Smećologija fascinira zbog onoga što može da nam kaže o nekoj osobi ili čitavom društvu, jeste, ali na fundamentalnijem nivou, to je jedan od malobrojnih načina da se uhvatimo u koštac sa pukom količinom i složenošću planina otpada koje sejemo.
Smećolozi spadaju u mali broj ljudi koji se uopšte trude da zarone u ove odbačene, zaboravljene riznice.
Oni su ti koji izdvajaju vreme da primete koliko smo toga odbacili i zapitaju se:
„A šta to tačno znači?"
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
