Kako je nasilni film "Le Doulos" inspirisao Tarantina i Skorsezea

Atmosferičan, iščašenog narativa, pesimističan, Melvilov film je s jedne strane oličenje tvrđe, sirovije i autentičnije strane kriminalističkog žanra, a naročito francuskog krimića

7883 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Alamy
Foto: Alamy

Prema piscu Rejmondu Čendleru, priča koja sadrži neki zločin - ,,mora da je priča o stvarnim ljudima u stvarnom svetu".

Ako je ovo tačno, onda je prava misterija zašto je film Šešir (Le Doulos) Žana Pjera Melvila iz 1962, neprikosnovena i klasična krimi priča koja je nedavno napunila 60 godina, bio toliko uspešan.

Atmosferičan, iščašenog narativa, pesimističan, Melvilov film je s jedne strane oličenje tvrđe, sirovije i autentičnije strane kriminalističkog žanra, a naročito francuskog krimića.

Pa ipak, stvaranjem krajnje amerikanizovanog Pariza, onakvog kakav može da postoji samo u Melvilovom filmu, svet koji on opisuje je simultano fantastičan; takva je i beskrajno kontradiktorna priroda ovog režisera i njegovog proslavljenog opusa.

Ovo se naročito odnosi na slučaj filma Šešir u kojem su te kontradiktornosti doprinele da dobijemo film koji je istinski redefinisao žanr kriminalističke drame i ostavio trag u istoriji kinematografije.

Kriminalistički film je u Francuskoj sinonim za enigmatičnog Melvila.

Iako je radio u mnogim žanrovima, Melvil je naročito definisao ulogu krimi filmova u francuskoj kinematografiji u traumatizovanom svetu koji se pojavio nakon Drugog svetskog rata.

Tajna njegovog uspeha? Autentični miks američkog uticaja i galskog stila koji njegovim filmovima daju dašak stilizovane brutalnosti.

„On je uzeo Bogarta, Kegnija, gangsterske filmove kompanije Vorner Braders, a uzimao je i priče iz njihovih filmova, a zatim bi te priče radio sa Belmondom ili Delonom ili Žanom Gabenom i samo bi ih uradio u drugačijem stilu, da budu kul", kaže Kventin Tarantino, jedan od najvećih Melvilovih obožavalaca.

„Oni su i dalje pokušavali da liče na svoje američke parnjake, ali su imali potpuno drugačiji ritam."

Takav stil je postao neverovatno uticajan zahvaljujući filmu Šešir, pre svih.

Karakterističan osećaj beznadežnosti i njegova beskompromisna vizija prljavih ulica Pariza kao da Melvila čine rediteljskim ekvivalentom njegovih glavnih likova - zlobnih usamljenika koji tvrdoglavo odbijaju bilo kakav kompromis.

On je karijeru započeo krajem 40-ih, kada je već imao previše godina da bi se utopio u francuski novi talas koji se pojavio deceniju kasnije, predvođen Fransoa Trifoom i Žanom Likom Godarom.

Ali nije pripadao ni starijim pokretima i vidovima francuske kinematografije bliskim „tradiciji kvaliteta" (Tradition de la qualite) kakve smo mogli da vidimo u filmovima Žana Renoara i Marsela Karnea.

Prepoznatljivi po hladnoj, muškoj otmenosti i surovosti, Melvilovi kriminalistički filmovi su bili i uzbudljivi i egzistencijalni.

Pisac i predavač Džef Endrju je tokom jedne sezone 2017. godine u Britanskom filmskom institutu bio kustos izložbe koja je bila posvećena Melvilu i njegovom jedinstvenom mestu u francuskoj kinematografiji.

Za razliku od pionira novog talasa, „Melvil je bio pripovedač, moralista, stilista i strasni protivnik realizma", rekao je Endrju za BBC.

Očigledno je bio usamljen na toj sceni.

Iako je krimi opus započeo filmom Kockar Bob, Melvil je u pravi ritam ušao filmom Šešir. Naziv filma je sleng referenca za šešire kakve su nosili kriminalci tog vremena i koji su pomalo ličili na fedore i trilbi šešire kakve su nosili gangsteri u ranim američkim krimićima.

Pošto su takvi šeširi delimično prekrivali lica senkom, ovaj izraz je označavao one koji su bili policijski doušnici ili one koji nešto kriju.

Priča o paranoidnoj muškosti

Baziran na romanu Patrika Lesoa iz 1957. godine, Šešir je imao mračan narativ.

Film se bavi životima nekolicine kriminalaca i policajaca, uglavnom Morisa (Serž Ređani) i njegovog prijatelja Silijena (Žan Pol Belmondo).

Po izlasku iz zatvora, Moris odlazi kod Žilbera (Rene Lefevr) koji procenjuje dragulje otete prilikom nedavne pljačke. Moris ubija Žilbera zbog izdaje koju nismo imali prilike da vidimo u filmu, a plen sakriva od dvojice drugih gangstera, Nutesija (Mišel Pikoli) i Armana (Žak de Leon), koji dolaze da pokupe dragulje, ali pronalaze samo leš.

Bez obzira što je tek izašao iz zatvora, Moris planira pljačku bogataške kuće u Nejiu, predgrađu Pariza, zajedno sa Silijenom i još jednim saučesnikom, Remijem (Filip Naon).

Pljačka se ne odvija po planu jer je policija unapred obaveštena o njoj.

Moris uspeva da se izvuče živ, ali se onesvešćava usled ranjavanja. Budi se u stanu svog prijatelja Žana nakon čudesnog izbavljenja.

Jasno je da je bio žrtva izdaje, a svi znaci ukazuju da je krivac Silijen. Da li je moguće da ga je lojalni prijatelj zaista prevario? Ili možda neki drugi ljudi u njegovom životu nisu ono što se čini?

Šešir je podelio kritičare tog vremena, a naročito nije bio popularan kod američkih recenzenata.

Bozli Krauter iz Njujork Tajmsa je 1964. godine napisao da „…nema mnogo toga što bi moglo da preporuči ovaj film koji predstavlja jedan od slabijih pokušaja da se zajedljivo filozofski secira karijerni kriminal… uz beskrajne engleske titlove koji prevode dijaloge pisane u slengu".

Ipak, film je definisao Melvilov stil kao usamljenički, paranoidni maskulinitet u kojem se nijedna akcija ne isplati.

Šešir je označio i početak Melvilovog zlatnog perioda filmskog stvaralaštva tokom kojeg je on napravio mnoge klasike, kao što su Armija senki (1969) i Crveni krug (1970).

Ali Šešir je bio taj koji je najsnažnije istakao Melvilovu dvostruku uslovljenost - dubokom fascinacijom prema američkoj kulturi i nedvosmislenom galskom malodušnošću.

„Bez američke kinematografije iz 1930-ih, ja ne bih ni pravio filmove i nikada ne bih napravio ni Šešir", rekao je on za francuski magazin L'Avant-scene cinema 1963. godine.

Melvilova ljubav prema amerikani je bila vidljiva i u njegovom imenu.

Njegovo pravo ime je bilo Žan-Pjer Grumbah, ali je reditelj promenio prezime u Melvil, u čast jednog od njegovih literarnih heroja, Hermana Melvila.

Takva promena je bila samo vrh ledenog brega u Melvilovim opsesijama Amerikom.

U mladosti Melvil je sate provodio u pariskim bioskopima i lutao bulevarima u potrazi za najnovijim američkim proizvodima, naročito za noar krimićima.

Sličan po tome sledećoj generaciji filmadžija u kojoj su bili Trifo i Godar, Melvilova filmska edukacija se u velikoj meri zasnivala na opsesivnim odlascima u bioskop i to mu je donelo dovoljno inspiracije za ceo život.

Melvil je voleo klasične filmove sa uglađenim kriminalcima koji se po kiši šetkaju pločnicima obučeni u sportske kišne mantile. Obožavao je Hjustonovu Asfaltnu džunglu iz 1950, Unajmljeni revolver Frenka Tatla iz 1942, kao i ranije Vorner Bros krimiće sa Hemfrijem Bogartom i Džejmsom Kegnijem.

Od svih njegovih filmova, Šešir je verovatno onaj u kojem najviše može da se vidi očigledan američki uticaj i to je svakako bio prvi francuski krimić koji je bio inspirisan filmovima sa druge strane Atlantika.

„Neki raniji francuski kriminalistički filmovi kao Pépé le Moko i Touchez pas au grisbi su pokazali holivudski uticaj u smislu stilizovane karakterizacije, dijaloga i kostima", kaže Endrju.

Neubočajeni prikaz Pariza

Način na koji je Melvil prikazivao Pariz i njegove likove u velikoj meri duguje američkom noar filmu.

„Moji filmovi se u velikoj meri oslanjaju na mitologiju američkih gangsterskih filmova iz 1930-ih godina koji prate određen kod ponašanja, kao u vesternima", rekao je on u intervjuu 1963. godine, referišući se na izrazito muški, nepisani kodeks časti koji je obično izneveren u takvim filmovima i koji završava u nasilju.

Pored toga što je pozajmljivao duh američke krimi kinematografije, profesorka Žinet Vinsendo, autorka knjige Žan Pjer Melvil: Amerikanac u Parizu, kaže da je takođe pozajmljivao i one najsitnije detalje iz američkih filmova - menjao je modele automobila i nazive barova ne bi li još više ličili na američke.

„I još očiglednije", kaže ona, „tradicionalna gangsterska oprema u vidu kišnih mantila i šešira i kontrastno crno-belo osvetljenje filma Šešir, kao da ga smeštaju u ikonografiju američkog noara iz 1930-ih i 1940-ih godina".

Film takođe pruža i upadljivo sumornu viziju glavnog grada Francuske tog vremena.

Iako je prva znamenitost Pariza koju vidimo u Šeširu bazilika Sakre ker, kamera brzo odlazi dalje od nje i svoj put završava u pustoši bombardovanog grada.

Trebalo bi biti svestan i romantičnih viđenja Pariza koji su te godine mogli da se vide u bioskopima, kao što su Trifoov Žil i Džim ili Kleo od 5 do 7 Anjes Varde.

U ovim filmovima Pariz je prikazivan sa opipljivom radošću čak i ako bi narativ bio melanholičan. U poređenju sa Parizom iz tih filmova, onaj Melvilov je pust, ali čak i kao takav - stilizovan.

Tamo gde američka noar drama svoje korene vuče iz ere koja je usledila nakon depresije, kasnih 20-ih godina, Melvil je podjednaku beznadežnost pronašao u ruševinama nastalim posle Drugog svetskog rata.

Radeći za francuski pokret otpora, Melvil je bio suočen sa realnošću nasilja i opasnosti koje je nosila izdaja. Društvo koje on prikazuje je tajno, funkcioniše u senci i u mraku, a u takvim uslovima poverenje je uvek tražena moneta.

Alamy

U svakom slučaju, ukoliko je Šešir koračao tragovima američkog film noara, uočljivi su i načini na koje je on odstupao od zacrtanog - delom i zbog svoje zamršenosti.

Vinsendo misli da je „tradicionalno jasan pravac akcije iz američkih filmova ovde ugrožen kompleksnim zapletom Šešira, dvosmislenošću i prikrivanjem informacija i to od prve scene u filmu".

Likovi ne mogu da veruju jedni drugima što predstavlja problem bukvalno svim akterima. Tamo gde bi američki noar sasvim jasno osudio svoje prevrtljive likove u cilju isticanja morala, Melvilova uporna dvoznačnost je tipično galska.

Još jedna razlika između Šešira i američkih filmova na koje se on referisao, bila je u eksplicitnom prikazivanju nasilja.

U jednoj od ozloglašenih scena iz filma, Silijen brutalno prebija Morisovu devojku (Monik Henesi), vezuje njen vrat za radijator i na njeno lice prosipa viski dok je ispituje.

Otvorena, beskompromisna brutalnost je baš ono što će obeležiti krimi filmove u dolazećim godinama i u Americi i u Evropi. Međutim, 1962. godine, to je bio grom iz vedra neba.

Baš kao što je Šešir bio inspirisan američkim kriminalističkim filmovima koji su mu prethodili, tako je i njegov organski, napeti stil imao podjednak uticaj na buduće američke kriminalističke filmove.

Štaviše, Melvilova uporna kombinacija sumornih tema iz klasičnih američkih noar filmova i sirovijeg francuskog stila u kojima možemo da vidimo elegantni mizanscen sa nagoveštenom dokumentarnom slikovitošću, i dalje ima ogroman uticaj na američke reditelje.

Tako, na primer, Martin Skorseze ističe uticaj filma Šešir.

Pred snimanje filma Irac (2019), Skorseze je pustio Šešir svom direktoru fotografije Rodrigu Prijetu.

„Što se tiče tona filma, želeo sam da on bude kontemplativan, a morao je da bude i intimni ep", rekao je on reditelju Spajku Liju u jednoj diskusiji pred premijeru filma.

„Odlučio sam da pustim par Melvilovih filmova - Šešir i Drugi dah. To je potpuno drugačiji svet, ali meni se svideo taj delikatan stil".

Tarantino je još jedan od velikih reditelja koji je obožavalac Melvila. Kada ga je Džoš Beker intervjuisao u vezi sa uticajima na njegov debitantski film Ulični psi iz 1992, on je rekao: „To su vam filmovi Žana Pjera Melvila, Kockar Bob, Šešir - moj omiljeni scenario za sva vremena - sa Belmondom, fantastičan film".

Film Ulični psi je iz Šešira definitivno pozajmio stil, ali finale filma naročito predstavlja neku vrstu Melvilovog odjeka, sa trojicom muškaraca koji se međusobno ubijaju, a sve to zbog izdaje.

Šešir i danas važi za jedan od velikih kriminalističkih filmova iz posleratnog perioda.

Retrospektivno, on izgleda kao stožer oko kojeg se filmovi snimljeni pre i posle okreću i označava tranziciju žanra od melodramatskog ka stilizovanom nasilju.

Od tog trenutka, pesimizam na platnu je izgledao kao nikada do tada; grad je zauvek ostao usamljeno, kišom natopljeno mesto u kojem smrt čeka, a izdaja se krije iza svakog ugla.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: