Brus Springstin je 25. februara 1988. godine zaboravio uvodne stihove njegovog najvećeg hita Born to Run na nastupu u Masačusetsu.
Prema opšteprihvaćenom verovanju o prirodi zaboravljanja, ustanovljenom u decenijama oko prelaska u 20. vek, to naprosto nije smelo da se desi.
Čini se da je zaboravljanje neizbežna posledica entropije: kada formiranje sećanja predstavlja neku vrstu reda u našem mozgu, koji se neizbežno pretvori u nered.
Ako prođe dovoljno vremena, litice se na kraju obruše u more, novi automobili počnu da se raspadaju, farmerke da blede.
Kao što je sam Springstin rekao u pesmi Atlantic City: „Sve umire, dušo, to je činjenica."
Zašto bi sa informacijama u našem mozgu bilo iole drugačije?
- Šest pokazatelja kako pamćenje može da vas prevari
- Moždana stimulacija može da produži pamćenje za mesec dana, otkrili su naučnici
- Mozak ostaje bistar do 60. godine - studija
Prema tom modelu, očuvanje informacija kao što su tekstovi pesama zahtevaju neprestano ponavljanje, što, u slučaju Born to Run, niko ne može da optuži Springstina da je zapostavio.
Do 1988. godine, on je ponovio tekst hita iz 1975. hiljadama puta.
I zato kad se našao pred publikom iz Masačusetsa u nebranom grožđu, mogao je da uradi vrlo malo toga sem da prizna u mikrofon: „Pevao sam je do sada već toliko puta da sam zaboravio reči."
Prema entropijskom modelu zaboravljanja, takva omaška nije imala mnogo smisla.
A ako je taj model pogrešan (Springstin teško da je usamljena žrtva takvog primera zaboravnosti), onda bi zaključak koji se iz toga izvlači mogao da ima ogromne posledice.
Škole i obrazovni sistemi širom sveta zasnovani su na najboljim psihološkim teorijama s početka 20. veka.
Ako su ovi modeli učenja, i njegove suprotnosti, zaboravljanja, bili pogrešni, ko bi mogao da kaže koliko je učenika do sada oštećeno?
A čak i izvan škole, koliko nas je izgubilo beskrajne sate na bezumno ponavljanje zamahivanja golf palicom, na primer, ili francuskih glagola, ili svadbenog govora, u upornom, ali zaludnom trudu?
- Šta je „moždana magla” i zašto biste mogli da je doživite mnogo pre menopauze
- Moždana magla učestalija posle kovida, pokazalo istraživanje
Napori da se objasni zaboravljanje korene vuku još od kraja 19. veka, kad su započela psihološka istraživanja.
Ispočetka su išla vrlo sporo i ticala su se toga kako uvrstiti matematičke alatke u njihove eksperimente.
Herman Ebignhaus, nemački psiholog, proučavao je vlastite moći prisećanja pamteći duge nizove besmislenih slogova, a potom snimajući koliko ih je dobro zapamtio kako je vreme prolazilo.
Njegova sposobnost da prizove besmislene informacije, otkrio je, opadala je vremenom u pravilnoj krivi.
Zaboravio je većinu, teško zapamćenih, slogova vrlo brzo, ali je mali procenat ipak postao u sećanju dugo nakon njegovih prvih pokušaja da ih zapamti.
Ovi rezultati činilo se da potkrepljuju intuitivnu ideju da je zaboravljanje posledica prostog propadanja informacija.
Ali čak i tokom tih ranih pokušaja, u podacima bi se pojavljivale nedoslednosti koje su ukazivale na to da se u zaboravljanju možda krije nešto više od onoga što se da zaključiti na prvi pogled.
Još važnije, tajming Ebinghausovih vežbi izvršio je ogroman uticaj na to koliko se dobro sećao pojedinačnih stavki.
Program uvežbavanja sa isplaniranim pauzama imao je mnogo bolje rezultate u odnosu na sesije vežbi koje su bile nagurane u isti vremenski period.
Ovaj rezultat bio je čudan, nagoveštavajući neke neobjašnjene zahteve uma dok pamti, ali to istovremeno nije bilo iznenađujuće.
I zaista, prednosti učenja u razmacima već su bile poznate većini studenata.
„Đak ne sili sebe da nauči rečnik i pravopis odjednom, tokom noći, već zna da će morati da ih ponovi ujutro", govorio je on.
U Ebinghausovo vreme, ova vrsta kvantitativnih metoda bila je izuzetak u psihološkom istraživanju, ali generaciju kasnije, već je brzo sticala pristalice.
Možda nijedan psiholog nije bio zaslužniji za ovu promenu od Edvarda L. Torndajka sa Univerziteta Kolumbija, koji je obožavao brojke i tvrdio: „Ako neka stvar postoji, ona postoji u nekoj količini, a ako postoji u nekoj količini, ona može da se izmeri."
Torndajkov uticaj i na istraživačku psihologiju i na edukativnu praksu bio je praktično nemerljiv.
On je bio neverovatno produktivan autor članaka i knjiga, među kojima su i matematičke knjige i čitavo izdanje studentskih rečnika koji su njegovo ime preneli i u novi milenijum, baš kao i ranih, standardizovanih, testova.
Bio je prvi predsednik Američkog psihološkog udruženja, a kasnije i Američkog udruženja za unapređenje nauke.
Možda najvažnije od svega, njegovo istraživanje postavilo je temelje za uticajni pokret u psihologiji poznat kao biheviorizam, koji pokušava da objasni ponašanje isključivo kao funkciju uslovljavanja sredine, a ne bilo kakvih drugih uticajnih mentalnih procesa.
Torndajkova rana istraživanja bavila su se učenjem kod životinja i često su obuhvatala mačke, kojima je redovno davao zadatke da pobegnu iz složenih kaveza.
Na osnovu opažanja je osmislio tri osnovna zakona učenja za ljude i životinje podjednako.
Oni su se odnosili na to kako mozak „utiskuje" asocijacije (Zakonom efekta), pod kojim uslovima dolazi do učenja (Zakon pripremljenosti) i kako se sećanja čuvaju ili nestaju (Zakon vežbe), koji se deli na pod-teorije korišćenja i nekorišćenja.
Teorija nekorišćenja bila je prosta, ako ne koristite pamćenje, gubite ga.
Korišćenje, za to vreme, može da ga sačuva, mada samo ako uz njega ide i neka vrsta zadovoljavajuće nagrade, kao što je čujno odobravanje blagonaklone publike, na primer.
Torndajkova teorija o zaboravljanju uglavnom se slagala sa Ebinghausovim opažanjima, sem što nije objasnila i dalje misterioznu činjenicu da su se informacije čuvale od zaborava tako što su se učile u razmacima.
Kognitivnim naučnicima biće potrebne decenije da osmisle model zaboravljanja koji zadovoljavajuće obrazlaže ovo pitanje.
U međuvremenu, međutim, Torndajkov trio zakona o učenju pomogao je u naporima s početka 20. veka da se standardizuje obrazovanje.
Da se razumemo, Torndajk ni na koji način nije bio samostalno zaslužan za regulisane oblike koje je obrazovanje poprimilo širom sveta u 20. veku.
Međutim, njegove ideje o učenju, da je ono merljivo i da su neki studenti urođeno bolji u njemu od drugih, podržavale su vizije škola kojima dominiraju strogo standardizovani uslovi, ne samo što se tiče testova, već i vremena provedenog u klupama, veličine i oblika učionica i metrike za procenu učeničkih dostignuća.
Takvi, međusobno zamenjivi uslovi, omogućili su da se učenici uporede jedni s drugima u navodno meritokratske svrhe.
U standardizaciji obrazovanja i tekućem istraživanju učenja, zaboravljanje je postalo neka vrsta sporedne atrakcije.
Njegov status je, međutim, počeo da se popravlja zahvaljujući dvema odvojenim istraživačkim tradicijama započetim šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.
Jedna funkcioniše na nivou neurona i može da se otkrije putem sićušnih elektroda ubačenih u ćelije, dok se druga odvija na nivou kognitivne psihologije i može da se otkrije putem pametno osmišljenih upitnika.
Na ćelijskom nivou, Erik Kandel, u seriji studija koje su dobile Nobelovu nagradu, pokazao je da se sećanja čuvaju u obliku ojačanih veza između neurona.
Režimi učenja, pokazao je on, bilo da su primenjivani na netaknutim, živim, učećim životinjama, ili elektronski ubacivani u neurone u posudi, stvaraju takve ojačane veze.
I, kao što je Ebinghaus prvi primetio, obučavanje (ili vežbanje i učenje) sa dodatno ubačenim pauzama, dovodilo je do toga da te veze duže traju.
Ovo je činjenica koja važi u čitavom životinjskom carstvu, od morskih puževa do sisara.
To znači da je ćelijska mašina zadužena za očuvanje sećanja možda pristrasna u korist čuvanja informacija sa kojima se mi, životinje, iznova i iznova srećemo.
Ali šta se tačno odvija u tim procesima, u tim vremenski odvojenim segmentima obučavanja, prakse i učenja?
Na ćelijskom nivou, deo odgovora mogao bi da bude da je nekim mehanizmima koji učestvuju u čuvanju sećanja potreban odmor: periodi punjenja baterija, praktično, pre nego što neuroni mogu da se vrate na posao ojačavanja tih veza.
Različiti, mada možda nadogradivi, odgovor usledio je u istraživačkoj tradiciji kognitivne psihologije.
Ovde niz studija pokazuje da su pauze u nečijem rasporedu vežbi ili učenja toliko korisne zato što, kontraintuitivno, stvaraju priliku za malo blagorodnog zaboravljanja.
Za razumevanje toga kako zaboravljanje može biti od koristi, važno je prvo prihvatiti da sećanje nikad nije naprosto jako ili slabo.
Umesto toga, lakoća sa kojom možete da izvučete neko sećanje, odnosno snaga njegovog prizivanja, različita je u odnosu na to koliko je ono do kraja jasno u vašem umu, odnosno kolika je snaga njegovog skladištenja.
Ime vašeg roditelja, na primer, bio bi primer sećanja sa istovremeno velikom snagom i skladištenja i prizivanja.
Za telefonski broj koji ste imali u glavi samo kratko pre jednu deceniju može da se kaže da ima malu snagu i skladištenja i prizivanja.
Ime nekoga koga ste upoznali na žurki pre samo nekoliko minuta možda ima visoku snagu prizivanja, ali malu snagu skladištenja.
I konačno, tekst pesme koju ste otpevali hiljadama puta, ali koja vam tvrdoglavo izmiče dok gledate publiku sa bine u Masačusetsu, ima veliku snagu skladištenja ali uznemirujuće malu snagu prizivanja.
Ali uz pravi podsetnik, ako vam vaša publika otpeva uvodne stihove, na primer, snaga prizivanja momentalno se obnavlja.
Psiholozi su postali svesni razlike između snage skladištenja i snage prizivanja još tridesetih godina prošlog veka, kad je Džon Aleksander Mekgeč, psiholog sa Univerziteta u Misuriju, zadao učesnicima studije da zapamte parove nepovezanih reči.
Na primer, svaki put kad kažem olovka, vi kažete šahovska tabla.
Taj zadatak postajao je mnogo teži, otkrio je on, kada bi, pre nego što zamoli subjekte da izrecituju šta su zapamtili, ubacio lažne parove: olovka i sir, i olovka i sto.
Lažni parovi, činilo se, takmičili su se sa pravim parom za pažnju onoga ko pamti.
- „Naš mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji“
- Nauka na pragu velikog otkrića - život nam stvarno prolazi pred očima na samrti
Kako je ovaj pravac istraživanja sve više počeo da uzima maha, metafora za zaboravljanje se promenila.
Zaboravljanje, činilo se, manje je nalik litici koja se polagano urušava u more, a više nalik kući duboko u šumi, koju je sve teže i teže pronaći.
Kuća je možda savršeno očuvana, što će reći, snaga njenog skladištenja je vrlo velika, ali ako staza koja vodi do nje postane okružena jednako sličnim stazama koje vode u pogrešnom pravcu, nečija nekada jasna mentalna mapa mogla bi da se pretvori u lavirint.
U Springstinovom slučaju, lako je videti kako je njegovo mentalno pronalaženje pravog puta moglo da skrene sa staze.
„Razlog za gaf očigledno je bio taj što se on suviše usredsredio na izgovoreni uvod, saopštivši publici da je tokom godina ova pesma za njega poprimila jedno sasvim novo značenje", napisao je muzički kritičar Los Anđeles tajmsa nekoliko dana posle događaja.
Novi uvod značio je da je istoj staroj uspomeni pristupio iz različitog seta podsetnika, odnosno sa različite početne tačke.
Odjednom, nekada pouzdani put do uvodnih stihova pesme bio je okružen lažnim počecima.
Ali ubrzo, stihovi su pojurili nazad punom snagom.
I pod pretpostavkom da je ovaj put povećana pristupačnost uspomeni ostala, to bi bilo u skladu sa tada revolucionarnim istraživanjem oko snage prizivanja i skladištenja - mera za koje se, iako su različite jedna u odnosu na drugu, pokazalo da nisu nezavisne.
U revolucionarnoj studiji iz 1992. godine, Nova teorija o nekorišćenju, naslov koji se direktno poziva na Torndajka, kognitivni psiholozi Robert i Elizabet Bjork sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, opisali su opčinjavajući stepen međuigre između skladištenja i prizivanja.
Prizivanje sećanja dodaje snazi njenog skladištenja, pokazali su oni, ali sa opadajućim prinosima.
Možete da upoznate neku osobu na žurci i ponavljate njeno ime u sebi u pokušaju da povećate snagu skladištenja tog sećanja, ali ponavljanje ne može da vas odvede daleko: šesto ponavljanje neće imati mnogo veću snagu od petog.
Ono što će dodati njenoj snazi skladištenja, međutim, jeste što Bjorkovi nazivaju „prizivanje tog sećanja uz zalaganje".
„Jednom kad je ime poluzaboravljeno, onda, posle nekog vremena, kad pogledate na drugu stanu prostorije i iskopate ime te osobe, to može da bude zaista moćan događaj što se tiče vaše sposobnosti da se setite tog imena kasnije te večeri ili narednog dana", rekao nam je Robert Bjork za našu knjigu Razumevanje: Nauka transformacije kako učimo.
Izvođenjem zahtevnih prizivanja, vi možete da povećate snagu skladištenja datog sećanja i takođe povećate vaše šanse da ga povratite u budućnosti.
U ovom primeru sa žurkom, vremenski razmak između trenutka kad ste upoznali novu osobu i onoga kasnije, kad prvi put poželite da se setite njenog imena, neutrališe zaboravnost.
U nizu ranijih eksperimenata počev od sedamdesetih, međutim, Robert Bjork je otkrio druge načine za dezorijentisanje subjekata na njihovom putu do željenog sećanja.
Na primer, uvođenjem zbunjujućih ili irelevantnih informacija, onako kao što je to radio Mekgeč, ili menjanjem njihovih čulnih podsetnika - prizora, zvukova i mirisa koji bi mogli da pokrenu sećanje - ili traženjem od njih da se prisete neke informacije u novim okruženjima.
Nevezano za to kako je došlo do zaboravnosti, čim je ona premošćena, to je dovelo do jačih, trajnijih sećanja.
Danas je pravilno tempirano zaboravljanje deo šire garniture edukativnih pristupa koje je Bjork nazvao „poželjne poteškoće": strategija koje isprva mogu da nerviraju studente, ali koje će na kraju doneti rezultate sa kamatom.
Ona vrsta zaboravljanja koja na kraju dovodi do jačeg, pristupačnijeg sećanja, može da se proizvede raspoređivanjem pauza tokom nečijeg perioda učenja, na primer, kao i ispreplitanjem sesija učenja jedne tema sa nekom drugom.
Ostavljanje nekog materijala po strani, pa ponovni povratak njemu kasnije, može takođe da odstrani studentov lažni osećaj kontrole, budući da sećanja sa momentalno velikom snagom prizivanja mogu da se pokažu mnogo manje pristupačnim nekoliko dana kasnije.
U godinama posle objavljivanja Nove teorije o nekorišćenju, Bjorkovi su radili na širenju poruke o zaboravljanju i drugim poželjnim poteškoćama, što je bio neophodan rad zbog proste činjenice da škola obično nije organizovana tako da podstiče na pohvalne činove zaboravljanja.
Daleko od toga, kao što su pokazala brojna istraživanja, kad krene ispitni rok, studenti koji nagomilaju ispite zapravo imaju bolje rezultate od njihovih vršnjaka koji ih pravilno rasporede.
Tek se nedeljama i mesecima kasnije pokažu prednosti razvučenog rasporeda, kada „oni koji razmiču" pokažu bolje rezultate od „nagomilavača".
Ali tada je ispit već odavno prošao.
Standardizovane strukture tajminga i ocenjivanja u obrazovanju, od kojih su mnoge uspostavljene u vreme kada su Torndajkove teorije o učenju još bile nove, do današnjih dana obeshrabruju ono što poznajemo kao nadmoćne prakse učenja.
To ne bi trebalo da spreči učenika svih uzrasta, a i odrasle u radnom svetu, da izvuku najviše što mogu iz naše beskrajne sposobnosti ne samo da usvajamo novu informaciju, već da joj pristupamo tačno u onom trenutku kad nam je najpotrebnija.
Čak i znanje koje smatramo izgubljenim u pustinji vremena možda se krije negde u našem mozgu, čekajući pravi podsetnik da ispliva na površinu.
Kao što nas Springstin podseća u pesmi Atlantic City, i dok sve zaista umire, u narednom stihu on dodaje: „A možda se sve što umire jednog dana vraća."
Predivni pejzaži naslikani zahvaljujući fotografskom pamćenju:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
