U hladnoj, svežoj februarskoj večeri pod okriljem mraka, žena se kradomice šunja prema praznim tribinama Vimbldona i netaknutim travnatim teniskim terenima.
Penje se uz živu ogradu, noseći u torbi pet konzervi parafinskog ulja, svežanj upaljača, paket piljevine i dve kutije šibica.
Bira mesto, stavlja torbu na teren i priprema sastojke - pripremajući se da ošteti jedan od najpoznatijih britanskih sportskih terena.
To je samo jedan incident u godini protesta na velikim sportskim događajima.
Najnoviji pokušaj osvajanja srca i umova oko pitanja koje deli zemlju i izaziva bes na obema stranama.
Ali u pitanju je 1913. godina.
U ženskoj torbi postoji još jedan predmet - komad papira.
Na njemu piše: „Nema mira dok žene ne dobiju glas".
„Sifražetkinje (pripadnice pokreta za jednako pravo glasa muškaraca i žena) najveća su lokalna teroristička organizacija koja je ikada delovala na britanskom tlu, nemaju ekvivalenta", kaže istoričarka, doktorka Fern Ridel.
„Bile su na sasvim drugačijem nivou u odnosu na bilo šta drugo. Bilo je stotine i stotine napada, sa stotinama ljudi u zatvoru i niko nikada ne govori o toj činjenici."
Njihov cilj se više pamti nego metode koje su korišćene.
- Kako je finalista Vimbldona postao ubica
- Kako su se dve Britanke javno volele u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata
- Kad progovore žene iz Odiseje i Ilijade, otkrivamo potpuno novi svet
Početkom 1800-ih, pomisao da žene imaju pravo glasa u Ujedinjenom Kraljevstvu mnogima je bila potpuno strana.
Samo mali deo britanskog društva, otprilike dva odsto ukupnog stanovništva, mogao je 1831. godine da učestvuje na parlamentarnim izborima.
Sledeće godine, Zakon o reformi je proširio pravo glasa na veći broj muškaraca, ali je izričito zabranio ženama da izlaze na birališta.
Do početka 20. veka, posle 60 godina mirnih protesta, deljenja pamfleta i upućivanja ljubaznih zahteva vladi da ženama da pravo glasa, mnoge članice ženskih pokreta za pravo glasa postajale su umorne i frustrirane.
„Bilo je mnogo ljudi koji nisu podržavali pravo glasa za žene - pravo glasa je veoma komplikovana ideja za mnoge ljude, koliko god to danas izgledalo bizarno", rekla je doktorka Ridel, autorka knjige Smrt za deset minuta - biografija bombašice sifražetkinje Kiti Marion.
„Ideja da žene imaju pravo glasa nije naišla na veliku podršku."
Sifražetkinje su odlučile da moraju da povećaju ulog.
Kada ljudi pomisle na sifražetkinje, verovatno pomisle na marševe i proteste sa transparentima, velika okupljanja sa liderkama pokreta koje drže govore bučnoj masi, ili žene koje se vezuju za ograde i odbijaju da se pomere.
Sve do 1909. godine, tako su i radile sifražetkinje.
Ali pokret se menjao.
Ženska društvena i politička unija (VSPU) osnovana je 1903. godine, na čelu sa Emelin Pankhrst.
Njen moto je bio „dela, ne reči" i brzo je ustanovila, pošto su ostali načini borbe iscrpljeni, da je nasilje najubedljivije.
Između 1912. i 1914. sifražetkinje su bile najveća pretnja miru u zemlji, sa ćelijama širom zemlje.
Izvele su stotine napada sa ciljem da izazovu što više razaranja i poremećaja u svakodnevnom životu.
Pankhrst je rekla da je cilj VSPU-a bio da „učini Englesku i svaki deo engleskog života nesigurnim i nebezbednim" stvaranjem „vladavine terora".
Do kraja 1912. godine, 240 ljudi je poslato u zatvor zbog ekstremističkih aktivnosti sifražetkinja.
Direktna akcija imala je oblik postavljanja bombi pred kuće poslanika, stavljanja eksploziva u poštanske sandučiće i podmetanje požara na javnim mestima, kao što su vozovi i crkve.
Mete su pažljivo birane na osnovu značaja za britanski život, tako da nije slučajno da su neki od omiljenih ciljeva sifražetkinja bila i sportska mesta.
„Sport je značajan deo engleskog kulturnog života, ako nameravate da ciljate stvari kako biste svoj cilj približili običnim ljudima, naravno da ćete ciljati na sport", kaže doktorka Ridel.
Golf i trkališta preuzeli su najveći teret napada jer su često bili prazni, uglavnom nečuvani i, zajedno sa drugim sportskim objektima, bile su arene u kojima su dominirali muškarci.
Članovi golf kluba često su dolazili u jutarnje obilaske samo da bi otkrili da su uljezi proveli noć uništavajući travnjak, bacajući kiselinu oko zelenila i urezujući u zemlju slova VV ili Pravo glasa za žene.
Požar na trkalištu Er naneo je štetu od 2.000 funti, dok je trkalište Hrst Park spalila Marion, istaknuta članica onoga što je postalo poznato kao 'mlada vrela krv' - segmenta VSPU-a koji sprovodi nasilne, direktne akcije.
Tribine su bile popularna meta za podmetanje požara, bile su velike i prizor plamena sigurno bi privukao publicitet.
Zavera da se spali tribina Kristal Palasa uoči fudbalskog finala FA kupa 1913. je osujećena, ali tribina fudbalskog stadiona Manor Graund u Plamstedu - tada domu Vulvič Arsenala - napadnuta je, iazzvavši štetu od 1.000 tadašnjih funti.
Mnogi od ovih incidenata su zaboravljeni ili izgubljeni u analima vremena, ali jedan je ostao značajan trenutak sa tragičnim završetkom.
Kada je Emili Dejvison izašla ispred kraljevog konja na derbiju u Epsomu u junu 1913, smatra se da je nameravala da na konja postavi transparent sifražetkinja kako bi poslala poruku i, nesumnjivo, dobila naslovnu stranicu sledećeg dana.
Umesto toga, Dejvison je umrla nakon što ju je povredio konj koji je galopirao.
Kraljica Meri, koja je sedela sa kraljem na tribini u Epsomu, opisala je Dejvison kao „užasnu ženu" u dnevniku kasnije te večeri.
Ali poslednja akcija Emili Dejvison utrla je put napretku.
Dejvison je posetila Vimbldon dan pre sudbonosnog puta na derbi u Epsomu.
Teorija kaže da je posetila koleginicu sifražetkinju i staru prijateljicu Rouz Lamartin Jejts, dinamičnu liderku ogranka VSPU-a u Vimbldonu, kako bi uzela transparente 'Pravo glasa za žene' kojima bi mahala na stazi.
Vimbldon, predgrađe jugozapadnog Londona, a ne teniski šampionat, postao je leglo aktivnosti sifražetkinja mnogo pre napada na Sveengleski klub.
Jejts je prkosila pokušajima vlasti da zabrane njena javna pojavljivanja i govore svake nedelje na Vimbldon Komonu, privlačeći publiku čak i do 20.000 ljudi.
Jedan takav događaj u martu 1913. prerastao je u haos jer je 300 policajaca pokušalo da spreči okupljanje sifražetkinja.
Sledeće nedelje, učesnici kontramitinga protiv sifražetkinja upotrebili su motornu sirenu i štetni gas vodonik sulfid kako bi pokušali omesti govornike.
„Izgleda da mnogi od vas misle da su ovi sastanci zabranjeni", rekla je Jejts protivnicima u aprilu.
„Ali dok ne budemo obavešteni o toj činjenici, nećemo vas lišiti zadovoljstva da nas slušate."
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Jejts je bila potrebna pomoć policajaca i policijski kordon da se vrati kući dok se rulja protivnika sifražetkinja kovitlala oko nje.
Lokalna „Liga odmazde" obećala je da će „na svaki čin nasilja koji počine ove žene biti odgovoreno napadima na privatne kuće ili imanja ekstremnih sifražetkinja", dok ih je ženski nedeljnik The Gentlewoman (Nežna žena) nazvao „zbirkom krajnje neodgovornih žena".
Vinston Čerčil, ministar unutrašnjih poslova između 1910. i 1911. godine, citiran je kako je sifražetkinje opisao kao „grupu glupih, neurotičnih, histeričnih žena".
Policija je kampanju sifražetkinja tretirala kao teroristički poduhvat, ali se suočila i sa teškoćama da je stavi pod bilo kakvu kontrolu.
Očajnički su pokušavali da identifikuju i zatvore sve istaknute članice stranke za koje su sumnjali da su izvršile bombaške napade i podmetanje požara. Neke od zatvorenica bi štrajkovale glađu kako bi nastavile protest i bile su prisilno hranjene.
I sama Jejts je služila mesec dana u Holoveju zbog opstrukcije tokom marša sifražetkinja na Vestminster.
Bila je domaćin događaja na kojima se proslavljalo oslobađanje drugih zatvorenica.
Dok je Vimbldon VSPU i dalje održavao letnje festivale na kojima se ručno pletena dečja odeća rasprodavala kako bi se prikupio novac, direktnija akcija kampanje je odbila neke u široj javnosti.
„Onog trenutka kada ciljate obične ljude i poremetite živote običnih ljudi, podrška se gubi", rekla je doktorka Ridel.
„Onog trenutka kada sifražetkinje počnu da dižu u vazduh vagone i sportske objekte i javna mesta na koja bi ljudi otišli i očekivali da će uživati sa porodicom, podrška javnosti postaje slabija."
Ali poruka sifražetkinja je ostala jasna: „Nema mira dok žene ne dobiju glas".
Da se vratimo na tu noć u Sveengleskom klubu u februaru 1913. i na ženu koja se spremala da zapali jednu od tribina na centralnom terenu - da li je uspela?
Nije.
Baštovan, Džozef Parsons, pronašao je ženu i, nakon što je pokušala da pobegne, ali je pala, uhvatio ju je i prijavio policiji pre nego što je pričinjena bilo kakva šteta.
Napad je osujećen.
Nepoznata sifražetkinja je progovorila samo jednom, kada su je optužili u policijskoj stanici, i tada je rekla „Protivim se optužnici. Protivim se tome da me držite ovde".
Pojavila se na sudu, ne otkrivajući detalje o sebi - bez imena, godina ili mesta rođenja.
Njen identitet ostaje nepoznat.
Žena, koju su novine u to vreme opisale da ima oko 35 godina, osuđena je na dva meseca zatvora.
Osuđujuća Parsonsova izjava bila je dovoljna da zapečati njenu sudbinu.
Njeno ćutanje na sudu navelo je neke novine da je prozovu „tiha sifražetkinja".
Sigurno je neko znao ko je ona.
Neko poput Jejts.
„Da Rouz nije sama sprovodila te akcije, ona bi sigurno znala koga je rukovodstvo VSPU-a poslalo na njenu teritoriju da izvrši ove napade", rekla je doktorka Ridel.
„Ili je to bio neko koga je ona lično poznavala."
Identitet misteriozne sifražetkinje verovatno nikada neće biti poznat, ali njena zavera da zapali Vimbldon bio je jedan incident u opsežnoj operaciji koja je trajala mnogo godina i koja je dominirala diskusijom.
- Da li su vrhunski sportisti zdravi ljudi
- Tajne koje se kriju iza velikog potencijala teniske zvezde Koko Gof
- Ko je „putnik” koji stalno pomaže Novaku da pobedi - male tajne Đokovićevog uspeha
Na kraju je izbio Prvi svetski rat i kampanja postavljanja bombi privremeno je zaustavljena, na veliko užasnuće nekih članova VSPU-a, među kojima i Jejts.
Ali sifražetkinje su htele da pokažu da mogu biti razumne i korisne, doprinoseći ratnim naporima kao strategiji koja se razvija u borbi protiv nejednakosti.
Žene starije od 30 godina dobile su pravo glasa nakon rata 1918. godine, ali su Britanke tek 1928. dobile pravo glasa pod istim uslovima kao i muškarci, odnosno za uzrast od 21 i više godina.
„Razlog zašto žene danas imaju pravo glasa je delimično zbog bombi", rekla je doktorka Ridel.
„Kada se Prvi svetski rat završi, postoji vrlo jasan rizik da će sifražetkinje ponovo započeti kampanju postavljanja bombi, , a vlada i policija, koji nisu uspeli da razbiju kampanju postavljanja bombi, ne mogu da razumeju ko pravi eksploziv i odakle dolazi.
„Nisu u stanju da se izbore, uplašeni su da će postavljanje bombi ponovo početi u društvu koje je potpuno traumatizovano ratom."
„Mislim da ne bismo dobili pravo glasa bez bombi, bez izbijanja rata i pretnje da će se bombe vratiti."
Ubrzo posle rata, Sveengleski klub je takođe uveo neke promene, preselivši se sa lokacije na Vorpl Roudu na onu koju danas zauzima na Čerč Roudu.
Veće gužve bile su razlog preseljenja.
A jedan od glavnih aduta na turniru bila je Francuskinja Suzan Lenglen, prva žena na svetu na mestu broj jedan, šestostruka šampionka Vimbldona u pojedinačnoj konkurenciji i možda prva ženska sportska superzvezda.
Napredak na centralnom terenu i van njega.
Tiha sifražetkinja možda nije uspela te februarske noći 1913.
Bila je na pogrešnoj strani zakona, ali se pokazalo da je bila na pravoj strani istorije.
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
