Marija je uvek bila nasmejana devojčica.
Redovno je izlazila sa vršnjacima, išla na plivanje, a u đačkoj knjižici ređale su se samo petice.
Sve do osmog razreda kada je njena majka primetila da ona sve manje priča, a sve više boravi u sobi.
Pripisala je ovo stanje tinejdžerskim godinama. Nedelje su prolazile, ali se Marijino novo ponašanje nije menjalo.
Tada je zatražila pomoć.
„Želela sam da pomognem detetu, a sama više nisam znala kako i onda sam se obratila poznanici koja je po struci psiholog", priseća se Gordana Stanković, Marijina majka za BBC na srpskom.
- Psihoterapije u Srbiji: Kako odabrati pravu i ko ima dozvolu da ih pruža
- Detinjstvo bez roditelja: „Prerano odrasteš, ali nekako prebrodiš taj gubitak"
- Četkicom i bojom do snažnijeg mentalnog zdravlja
Upravo te nagle promene i odstupanja u odnosu na neko, do tada uobičajeno ponašanje, jesu prvi znaci da nešto nije u redu sa detetom, objašnjava Brankica Stanojević, dečija psihološkinja.
„Nije, naravno, svaka promena ponašanja crveni signal, jer deca sazrevaju emocionalno i socijalno i menjaju se.
„Ali ako novo ponašanje remeti dnevno, normalno funkcionisanje deteta, nanosi mu štetu, odražava se na njegov odnos sa drugima, a posebno sa porodicom, onda to jeste znak da ono ima neki problem", dodaje Stanojević za BBC na srpskom.
Crveni znaci pored puta
Na koji način će dete ispoljiti da ga nešto muči u mnogo čemu zavisi i od uzrasta, kažu stručnjaci.
Deca ranog uzrasta će prestati da rade ono u čemu inače uživaju ili će im biti sve teže da se usredsrede na te aktivnosti, objašnjava Mila Vuković Jovanović, koordinatorka Programa za rani razvoj UNICEF-a (Dečijeg fonda Ujedinjenih nacija).
„Ako je dete razdražljivo i svaka sitnica ga rasplače i uznemirava, a teško ga je utešiti, to je isto znak da mu treba podrška.
„Promene u ritmu spavanja i ishrane, od prejedanja do gubitka apetita, ili žal na bolove u stomaku ili glavi, a da razloga za to uopšte nema, takođe ukazuje da ih nešto muči", nabraja potencijalne znake za BBC na srpskom.
Kod dece školskog uzrasta i kod tinejdžera uočava se ponekad buntovno ponašanje u odnosima sa okolinom, kada uglavnom prkose ili odbijaju da sarađuju, ali je zapravo i to način da se sakriju dublja i bolnija osećanja poput neprihvatanja, odbacivanja, tuge i žalosti, dodaje Vuković Jovanović.
„Ukoliko se detetu ne pruži podrška, ono lako može da skrene u još problematičnije ponašanje i sukobe, a dešava se da se jave anksioznost i depresija."
Iako svaki roditelj teži da mu dete bude poslušno i dobro, Vuković Jovanović napominje da i preterana poslušnost nekada jeste odraz da se dete muči.
„Posebno kada se nalaze u najradoznalijoj fazi života i kada ispituju šta smeju, a šta ne, a kod dece to izostaje.
„To može da bude znak da postoji skriveni problem", dodaje.
Osluškivati i razgovarati
Psihološkinja Stanojević savetuje da prvi korak svakog roditelja koji uoči neku promenu kod deteta bude da posmatranjem i otvorenom komunikacijom sazna o čemu je reč, bez obzira na dečje godine.
„Bilo koji vid negiranja ili omalovažavanja problema deteta izrazima poput 'ma nije ti ništa', 'to će da prođe' ili sa druge strane kritikovanjem 'ne smeš to da radiš' je kontraproduktivan i problem se njima dodatno pojačava.
„Iza svakog ponašanja stoji neka nezadovoljena potreba koja može da predstavlja veliki problem za dete i roditelji moraju da shvate da stvari moraju posmatrati iz dečjeg ugla, a ne iz sopstvenog - nešto što odraslima izgleda nebitno, iz ugla deteta je vrlo značajno", ukazuje ona.
Gordana Plemić je majka troje odrasle dece, ali i posle toliko godina ona i dalje priča sa njima.
„I kad kuvam ručak, a moj sin ima nešto da mi kaže, tog momenta ostavljam sve i slušam, zato što je to trenutak kada je on osetio slobodu i unutrašnji poriv da mi se obrati.
„Sve drugo može da čeka, ali taj trenutak je važan.
„Naravno, to nije uvek moguće ali moramo da se potrudimo, jer nije toliko bitno da je sve u kući utegnuto i ispeglano, koliko trenutak da se posvetimo deci", priča za BBC na srpskom.
Na ovaj način, smatra Plemić, deci se daje primer da ih kao roditelji čujemo i slušamo i da su nam bitni njihovi problemi.
Slušanje je upravo ono što je ključno u odnosu roditelja i deteta, kaže Mila Vuković Jovanović iz UNICEF-a.
„Roditelji su luka i model na koje se dete ugleda.
„Zato je jako važno da ih saslušate, da pokažete više zainteresovanosti za njihova razmišljanja i predloge, jer to je najbolji način da ih upoznate", govori ona.
- Roditelji u „praznom gnezdu" - u redu je biti i tužan i ponosan kada deca odu
- Zašto je vrtić važan za razvoj i obrazovanje dece
- Roditelji koji prekidaju veze sa decom
Kome se obratiti kada uočite problem?
Roditelji često umeju da osete veliki pritisak ili razočaranje u trenucima kada uviđaju da im se dete bori sa nekim izazovom, a prisutan je i osećaj krivice i preispitivanja, praćen pitanjima poput 'gde su pogrešili' i 'da li su mogli nešto da preduprede', ukazuje Vuković Jovanović.
„Kada dete uđe u krizu, roditelj upada u zamku da nudi gotova rešenja, da savetuje i radi stvari umesto njega.
„Roditelj treba da pronađe podršku i za sebe, neko sigurno mesto gde će ispoljiti ova osećanja, a da ga niko ne osuđuje, tako će i bolje razumeti sopstvena osećanja, a i pomoći će detetu - za decu je posebno u trenucima krize najvažnije da su im roditelji dobro", objašnjava ona.
Gordana Plemić, koja već godinama vodi Udruženje roditelja u Beogradu, smatra da je i dalje zastupljen stav da je sramota obratiti se za pomoć.
„Iako se kod mladih roditelja sve više briše stigma, i dalje je stid ako se kao roditelj obratite nekom da vam pomogne kada se suočite sa problemima koje ne možete da rešite.
„Nekako mi se čini da i dalje vlada stav da roditelji ne smeju da pogreše, a ako dođe do toga, vodi se računa da se o tome ne zna, što dalje vodi u problem", objašnjava Plemić.
Gordana Stanković iz Niša je u početku pokušavala da izokola sazna zbog čega se njena ćerka promenila: da li se nešto dogodilo u školi što ju je pogodilo ili je problem nastao u kući, ali Marija se sve više povlačila u sebe.
„Ocene su joj i dalje bile dobre, ali se sve manje družila, u kući bi samo progovorila dve, tri reči, pa bi se povukla u sobu.
„Nije bila gruba, samo je delovala povučeno i tužno - sve sam više brinula", prepričava ova majka taj period.
A onda se obratila poznanici i nije se pokajala.
Jednom kada roditelj odluči da potraži pomoć za sopstveno dete, uglavnom se prvo konsultuje sa partnerom, pa onda sa drugim roditeljima, bliskim članom šire porodice ili prijateljima, objašnjava Vuković Jovanović.
A da li će se obratiti psihologu, pedagogu ili savetniku zavisi i od prirode problema i koliko dugo traju promene u ponašanju.
„Ako zbog tih problema dete ne može na efikasan način da učestvuje u socijalnom okruženju, da ispoljava sposobnosti kojima raspolaže, ako se stalno oseća negativno, što ga sputava da učestvuje u svemu onom što ga okružuje, onda se treba obratiti za stručnu pomoć.
„Bolje se obratiti ranije, pa i da se ispostavi da nema potrebe za tim, nego da se propusti i odloži, jer što se ranije obrate stručnjaku, brže će i bolje pomoći detetu", savetuje dečija psihološkinja Brankica Stanojević.
Šta ako dete odbija da mu se pomogne?
„I iza odbijanja opet stoji neki uzrok.
„Svako dečje ponašanje je vid komunikacije koja nam govori da se nešto dešava u detetu i jako je bitno da u takvim situacijama ne počnu grdnja, pritisci, ucenjivanja nego da se razume šta je dovodi do odbijanja pomoći", objašnjava Stanojević koja 30 godina pomaže deci i roditeljima.
Jedna od mogućnosti je, kaže ona, da roditelj poseti stručnu osobu i konsultuje se oko prepreka i barijera zbog kojih dete ne želi da ode kod psihologa ili pedagoga, kao i da pronađe alternativne načine kako da mu pomogne.
„U nekim slučajevima će morati da se zauzme čvršći stav, važno je doći do konsenzusa, ali tako da dete na neki način 'kontroliše' situaciju", dodaje Vuković Jovanović.
Marija je u početku bila rezervisana, ali se nije opirala da sa mamom jednom nedeljno posećuje nepoznatu osobu i priča o tome šta je tišti.
„Vremenom se opustila i sve se više otvarala, nismo je pritiskali niti grdili, slušali smo i pratili njeno ponašanje.
„Mada sam želela svakodnevno da čujem šta je problem, suzdržavala sam se jer su nas savetovali da je pustimo", opisuje Stanković prve dane odlaska njene ćerke kod psihologa.
Mila Vuković Jovanović kaže da je svakom detetu potrebno da ima dobar odnos u kom je bezuslovno prihvaćeno i voljeno.
„Neophodno je da dete ima jednu odraslu osobu koja ima iracionalni odnos sa njim - neko ko ga obožava, veruje u njega, onda kada samo ne veruje, neko ko mu pruža sigurnost - to ne mora nužno da bude roditelj, već i prijatelj, brat, sestra, nastavnik ili neko treći.
„To se pokazalo kao put oporavka onda kada se dese traumatična iskustva u životu", dodaje ona.
Pogledajte i ovu priču
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
