Da li vam je neko nekada rekao da je kupio plavi automobil, a vi ste potom počeli svuda da primećujete auto iste boje?
Verovatno ste pomislili da je to najnovija prolazna moda i da ga trenutno svi imaju - možda ćete čak razgovarati o tome sa prijateljima.
Međutim, velike su šanse da je oduvek postojao isti broj vozila te boje u vašem gradu, a da vi toga niste bili svesni.
Ovo je poznato kao iluzija učestalosti i to je veoma čest fenomen.
Velika je verovatnoća da će zadesiti svakoga u nekom trenutku u životu i dešava se kad počnete da obraćate pažnju na stvari koje su vam tek odskora postale važne.
- Čudesni mozak simultanih prevodilaca
- Stimulacija mozga poboljšava pamćenje
- Kako nam mobilni telefoni menjaju mozak
O čemu se radi?
Ovaj koncept, poznat i kao fenomen Bader-Majnhof, povezan je sa pamćenjem.
Ime „fenomen Bader-Majnhof" počeo je da upotrebljava 1994. godine korisnik nemačkog foruma na kom je opisao kako je, nakon što je jednom pomenuo ime nemačke terorističke grupe iz sedamdesetih Frakcija crvene armije (RAF) - poznate i kao Bader-Majnhof, po prezimenima dva glavna lidera - počeo svuda da ga primećuje.
Ovo je navelo druge čitaoce da počnu da navode vlastita iskustva sa istim fenomenom, tako da je on prepoznat i na kraju postao poznat po tom imenu.
Ali to nije bio nov fenomen.
To je nešto što je oduvek bilo povezano sa tim kako funkcioniše mozak kod svakog od nas pojedinačno.
„Sad kad znate za nešto, čini vam se da se to češće pojavljuje", objašnjava doktorka Neha Patak, diplomka sa Harvarda iz psihologije i biologije, u članku objavljenom na zdravstvenoj internet stranici WebMD.
„Prvo, vi poverujete da je to nešto počelo češće da se pojavljuje. Potom, ubedite sebe da se reč, koncept ili nešto drugo ranije nije pojavljivalo toliko često kao sada, što se zove pristrasnost potvrđivanja.
„Učestalost nije zapravo porasla, ali vas je vaš mozak ubedio da jeste", dodaje ona.
- Mozak ostaje bistar do 60. godine - studija
- Kako Kovid-19 može da ošteti mozak
- Lek za Parkinsonovu bolest testiran na ljudima
Šta se dešava za mozgom?
Ovaj fenomen je rezultat dva dobro poznata psihološka procesa, smatra Arnold Zvicki, profesor lingvistike sa Univerziteta Stenford koji je 2005. godine prvi skovao izraz „iluzija učestalosti".
Sa jedne strane, na delu je selektivna pažnja, koja nas navodi da se usredsredimo na ono što nam je važno u datom trenutku i odbacimo sve ostalo, što je proces koji je ključan za naše učenje.
I, sa druge strane, pristrasnost potvrđivanja, koja nas navodi da tražimo stvari koje potvrđuju ono što mislimo u datom trenutku: time što vidimo više plavih kola, počinjemo da verujemo da su ona češća, a što dodatno učvršćuje naše verovanje da zaista ima više auta te boje.
Pristrasnost potvrđivanja može takođe da pojača ono što zovemo kognitivnim pristrasnostima uopšte, budući da su ljudska bića uslovljena da traže objašnjenja kako svet funkcioniše i prilagođavaju se onome što otkriju.
Na taj način, ova iluzija je povezana sa time kako funkcioniše naš mozak kod svakog od nas pojedinačno.
„Iluzija učestalosti, iako se ne dešava svakome - ili se možda ne sećamo da nam se desila zato što ne moramo da budemo svesni da nam se ta iluzija učestalosti dešava - ima svoju evolucijsku važnost", kaže za BBC Džoana Riera, doktorka socijalne psihologije i klinička psihološkinja.
„Normalno je da se dešava velikom delu opšte populacije jer poseduje evolucijske faktore povezane sa opstankom vrste. Druga stvar je što smo svesni", objašnjava direktorka za obuku sa specijalističke internet stranice Psihologija i um.
Što će reći, imamo kapacitet za percepciju, a to znači da naš mozak ne obraća pažnju podjednako na sve stimulanse zato što možemo da se usredsredimo samo na ograničen broj elemenata, inače ne bismo mogli da se prilagodimo na okruženje.
Na osnovu ovog procesa - zvanog percepcija - registrujemo neke elemente putem naših čula i obrađujemo ih.
„Kad se snažno usredsredimo na neki konkretan stimulans, to je zato što smo ili nedavno bili izloženi njemu i bio nam je zanimljiv, ili smo bili pogođeni nekom živopisnom bojom ili nečim što nas emocionalno aktivira, ili smo skorije bili iznova izloženi nečemu; to našu percepciju čini otvorenijom za taj tip stimulansa", objašnjava ekspertkinja za evolucijske procese.
To je zato što u tom trenutku naš mozak verovatno registruje da je to ono što nam je važno.
I pošto nam je to važno, kad ponovo vidimo sličan stimulans, naš mozak će mu posvetiti pažnju, bilo da su to crvena kola, plava kola određene marke ili bilo koji drugi tip stimulansa.
„Iluzija učestalosti stoga povezuje različite oblasti mozga kao što je obrađivanje percepcije povezane sa prostorom, koja je u parijetalnom režnju, ali bi izvesnu ulogu mogli da igraju i svi elementi povezani sa limbičkim sistemom; hipokampusne formacije, koje imaju veze sa pamćenjem, ili amigdala, koja je povezana sa, na primer, strahom", kaže španska ekspertkinja.
Na ovaj način, emocionalni elementi mogu biti povezani u datom trenutku sa iluzijom učestalosti posvećivanjem više pažnje tom konkretnom stimulansu, što objašnjava zašto ne reaguje svako na isti način na iste stimulanse i predmete.
Na primer, ako ja vidim trudnicu i potom nastavim da srećem trudnice, to je verovatno zato što mi je u tom određenom trenutku u životu to nešto što mi je veoma važno.
„Povezano je sa emocionalnim aspektima, ali i sa kognitivnim. Možda sam izgubila dete ili možda želim da budem trudna ili sam možda i sama trudna. I tako, u tom određenom trenutku to je nešto što mi je veoma važno", kaže Riera.
Dakle, različite oblasti mozga igraju ulogu u iluziji učestalosti u zavisnosti od tipa stimulansa sa kojim se srećemo i to dovodi do toga da svako od nas ima različitu reakciju.
„To je nešto veoma osnovno u psihologiji: predmet ili element koji srećemo ne određuje sam po sebi našu kognitivnu reakciju, u ovom slučaju učestalost.
„Postoje kognitivne pristrasnosti ili iracionalna verovanja koja se pojavljuju sa predmetom, ali predmet ne pruža to verovanje. Mi smo ti, kroz naš čitav emocionalni sistem, kroz način na koji doživljavamo stvari, koji izazivamo stvari kao što je iluzija učestalosti", objašnjava ona.
Nema negativnih posledica po mozak
„Ako viđam mnogo plavih automobila, recimo da uradim neku hipotetičku dedukciju i pomislim, da, zaista svuda ima plavih automobila. To je osnova za mnoge slučajeve pristrasnosti koji izazivaju određene perceptualne modifikacije, kao što je slučaj iluzije učestalosti", objašnjava Riera, dok ističe važnost adaptivnog dela ovog fenomena.
„Ako sam, na primer, nedavno pojela voće koje je bilo trulo i osećam se loše, najverovatnije ću provesti najmanje nekoliko dana primećujući da se to češće dešava ili pričajući sa ljudima koji su isto doživeli. Moj mozak se prilagođava opasnoj situaciji, otud važnost toga."
„Pristrasnost ne mora uvek da bude loša. Ponekad su pristrasnosti tu da nam pomognu da se prilagodimo i preživimo u vlastitom okruženju", dodaje ona.
To obično nema negativan efekat, sem ukoliko nije povezano sa, možda, traumatičnim elementima, kao što je doživljavanje saobraćajne nesreće, na primer.
U tom slučaju, prema ovoj ekspertkinji, to bi moglo da se javi kao simptom poremećaja povezanog sa posttraumatičnim stresom, na primer, ali ne mora nužno da izazove bilo kakvu vrstu problema ili poteškoća.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
