Ako sebe smatrate prilično inteligentnom i obrazovanom osobom, mogli biste da pretpostavite da posedujete znanje o suštinama na osnovu kojih ovaj svet funkcioniše - znanje o poznatim izumima i prirodnim fenomenima koji nas okružuju.
E sad, zamislite samo sledeća pitanja: Kako nastaje duga? Zašto su sunčani dani nekad hladniji od oblačnih? Kako leti helikopter? Kako se povlači voda u ve-ce šolji?
A zatim se zapitajte: možete li da pružite detaljne odgovore na sva ta pitanja? Ili imate samo okvirnu sliku o tome šta se dešava u svakom od navedenih slučajeva?
Ako ste kao mnogi učesnici u psihološkim studijama, možda ste ispočetka očekivali da postignete dobar rezultat.
Međutim, kad se od njih zatražilo da daju slojevit odgovor na svako od pitanja, većina njih se potpuno zakočila - baš kao što biste mogli i vi.
Ova pristrasnost naziva se „iluzija znanja".
- Efekat leptira - kako jedan detalj može da promeni ceo svet
- Zašto kritika traje duže od pohvale
- Zašto nas hvataju napadi smeha
Možda mislite da su konkretno navedeni primeri trivijalni - oni su baš ona vrsta pitanja, na kraju krajeva, koje bi moglo da vam postavi radoznalo dete, gde bi najgora posledica mogla da bude da pocrvenite pred vlastitom porodicom.
Ali iluzija znanja može da utiče na naš sud u mnogim domenima.
Na radnom mestu, na primer, može da dovede do tvrdnje da znate više nego što zaista znate na razgovoru za posao, da prenebregnete doprinose vaših kolega i da prihvatite posao koji uopšte niste spremni da izvršite.
Mnogi od nas prolaze kroz život potpuno nesvesni ove intelektualne arogancije i njenih posledica.
Dobra vest je da neki psiholozi sugerišu da postoje prosti i efikasni načini da se izbegne ova sveprisutna klopka u razmišljanju.
Nepoznate nepoznanice
Iluzija znanja - koja se još naziva i „iluzija dubine objašnjenja"- prvi put je izbila na videlo 2002. godine.
U nizu studija, Leonid Rozenblit i Frenk Kajl sa Univerziteta Jejl prvo su dali učesnicima objašnjenja sa primerima za naučne fenomene i tehnološke mehanizme, koje su oni morali da ocene na skali od 1 (vrlo neodređena) do 7 (veoma temeljna).
To je osiguralo da svi učesnici budu na ravnoj nozi kad je u pitanju procenjivanje onoga šta čini „neodređeno" ili „temeljno" razumevanje neke teme.
A onda je usledio i sam test.
Kad su dobili nova naučna i tehnološka pitanja, učesnici su morali da ocene koliko dobro misle da će moći da odgovore na svako od njih, uz pomoć iste te skale, pre nego što zapišu vlastite objašnjenje u što većim detaljima.
Rozenblit i Kajl su ustanovili da su prvobitne procene učesnika vlastitog razumevanja često bile drastično preuveličane.
Oni su pretpostavili da mogu da ispišu čitave pasuse na zadatu temu, ali često nisu uspevali da napišu ni više od najosnovnije suštine kao odgovor - a nakon toga, mnogi su bili iznenađeni koliko malo zapravo znaju.
Istraživači su pretpostavili da je preterano samopouzdanje poteklo od sposobnosti učesnika da vizualizuju zadati koncept; nije, naime, teško zamisliti let helikoptera, a lakoća sa kojom se taj mentalni film javio u glavama učesnika naveo ih je da osete veće samopouzdanje prilikom opisivanja mehanike njegovog kretanja.
Posle ove revolucionarne studije, psiholozi su razotkrili iluziju znanja u mnogim različitim kontekstima.
Na primer, Metju Fišer, vanredni profesor iz marketinga na Južnom metodističkom univerzitetu u Teksasu, otkrio je da mnogi diplomci u ogromnoj meri precenjuju vlastito vladanje glavnim predmetom na kom su diplomirali jednom kad napuste studije.
U velikoj meri kao i u prvom eksperimentu, od učesnika je traženo da ocene razumevanje različitih koncepata pre nego što pruže detaljno objašnjenje na šta su tačno mislili.
Ovaj put, međutim, pitanja su poticala iz teme koju su oni studirali godinama pre toga. (Diplomac iz fizike je, na primer, pokušao da objasni zakone termodinamike.)
Zahvaljujući prirodnom osipanju njihovog sećanja, izgledalo je kao da su učesnici zaboravili mnoge važne detalje, ali usput nisu primetili koliko su znanja izgubili - što je dovelo do toga da budu preterano ubeđeni u svoja prvobitna predviđanja.
Kad su ocenjivali vlastito znanje, oni su pretpostavili da znaju onoliko koliko su znali i dok su bili potpuni uronjeni u svoju temu.
Mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo posmatrajući druge - što vodi do „iluzije o sticanju veština"
Dalje istraživanje pokazalo je da to što imamo internet resurse nadohvat ruke može da podstakne našu preteranu samouverenost, jer mešamo obilje znanja sa interneta sa vlastitim sećanjem.
Fišer je od jedne grupe učesnika tražio da odgovore na pitanja - kao što su „kako funkcioniše patent zatvarač" - uz pomoć pretraživača, dok je druga grupa bila prosto zamoljena da oceni vlastito razumevanje date teme bez korišćenja dodatnih izvora.
Nakon toga, obe grupe su prošle kroz originalni test iluzije znanja sa četiri dodatna pitanja - kao što su „kako nastaju tornada?" i „zašto su oblačne noći toplije?"
On je otkrio da su ljudi koji su koristili internet na prvobitnim pitanjima demonstrirali preteranije samopouzdanje kod naknadnog zadatka.
Iluzija o sticanju veština
Možda najozbiljnije od svega, mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo na osnovu posmatranja drugih - što dovodi do „iluzije o sticanju veština".
Majkl Kardas, post-doktorski saradnik iz menadžmenta i marketinga sa Univerziteta Nortvestern u SAD, tražio je od učesnika da iznova gledaju video snimke o različitim veštinama, kao što su bacanje pikada ili „ples mesečevog hoda", i do 20 puta.
Onda su oni morali da procene vlastitu veštinu, pre nego što se i sami oprobaju u zadatku.
Većina učesnika pretpostavila je da im je prosto gledanje snimaka pomoglo da potpuno savladaju datu veštinu.
I što su više gledali te filmiće, veće je bilo njihovo prvobitno samopouzdanje.
Realnost je bila, međutim, izrazito razočaravajuća.
„Ljudi su mislili da će osvojiti više poena ako gledaju video snimak 20 puta, za razliku od samo jednom", kaže Kardas.
„Ali njihov učinak nije doneo nikakve dokaze o napredovanju."
Prilično zapanjujuće, pasivno posmatranje može čak da poveća samopouzdanje ljudi u njihovu vlastitu sposobnost da izvrše složene zadatke koji predstavljaju pitanje života i smrti, kao što je prizemljenje aviona.
Kejla Džordan, doktorantkinja sa Univerziteta Vaikato, na Novom Zelandu, koja je vodila ovu studiju, direktno je bila inspirisana Kardasovim istraživanjem.
„Želeli smo da testiramo granice ovog fenomena - da li on može da se primeni i na izričito ekspertske veštine."
Ona ističe da pilotiranje aviona zahteva stotine sati obuke i duboko razumevanje fizike, meteorologije i inženjerstva, što ljudi prosto ne mogu da steknu gledanjem običnog video snimka.
Učesnicima je prvo rečeno da „zamisle da su u malom putničkom avionu".
Zbog vanredne situacije, pilot je onesposobljen i oni su jedina osoba koja je preostala da prizemlji avion.
Polovini je potom prikazan četvorominutni video snimak pilota koji aterira avion, dok ostatak nije video taj snimak.
Ključno, na snimku se nije čak ni videlo šta pilotove ruke tačno rade tokom tog postupka - on, dakle, nije mogao da bude ni od kakve koristi u smislu prenošenja uputstva.
Mnogi ljudi koji su pogledali ovaj snimak, međutim, postali su mnogo veći optimisti po pitanju vlastite sposobnosti da sami bezbedno spuste avion.
„Bili su oko 30 odsto više samouvereni u odnosu na ljude koji nisu gledali snimak", kaže Džordan.
Dileme iz stvarnog života
Ove iluzije znanja mogu da imaju ozbiljne posledice.
Preterana vera u vlastito znanje može da dovede do toga da se pripremate manje za razgovor za posao ili prezentaciju, na primer, zbog čega ćete se na kraju obrukati kad se od vas zatraži da demonstrirate vlastitu ekspertizu.
Preterana samouverenost može da bude posebno krupan problem kad vam je cilj da dobijete unapređenje.
Kad posmatrate ljude iz daleka, mogli biste da pomislite da znate sve što je potrebno da bi se obavljao taj posao i da ste već usvojili tražene veštine.
Jednom kad započnete da radite taj posao, međutim, možete da otkrijete da je uloga zahtevala mnogo više nego što je na prvi pogled izgledalo.
To može da dovede do toga i da potcenjujete kolege.
Na isti način na koji pobrkamo znanje sa Gugla sa vlastitim, mi možda nismo svesni u kolikoj meri se oslanjamo na veštine i sposobnosti ljudi oko nas.
„Kad vide osnovu veština i znanja kod drugih - ljudi ponekad mogu da pomisle da je to samo produžetak onoga što već i sami znaju", kaže Džordan.
- Kako boje utiču na način razmišljanja ljudi
- Problem sa perfekcionistima
- Kako pobediti paralizu u radu kao Ernest Hemingvej
Ako počnemo da prisvajamo znanje kolega kao vlastito, možda ćemo se ređe setiti da iskažemo zahvalnost za njihov doprinos - što je oblik arogancije koji je čest bauk u kancelarijama.
Precenjivanje našeg vlastitog znanja i zaboravljanje na podršku koju smo dobili od drugih može da stvori ozbiljne probleme i kad pokušamo to da uradimo sami na samostalnom projektu.
Šta ljudi mogu da urade da bi izbegli ove zamke?
Jedno rešenje je prosto: testirajte sami sebe.
Ako procenjujete vlastitu sposobnost da izvršite neki nepoznat zadatak, na primer, ne oslanjajte se samo na neodređenu osnovnu ideju šta bi to moglo da podrazumeva.
Umeto toga, izdvojite malo više vremena da pažljivo promislite o konkretnim koracima koje ćete morati da preduzmete da biste postigli cilj.
Mogli biste da otkrijete da posedujete ogromne rupe u znanju koje morate da popunite pre nego što istrčite pred rudu.
Još bolje, mogli biste da se obratite direktno ekspertu i pitate ga šta on tačno radi - taj razgovor bi trebalo da otkloni sve vaše moguće arogantne pretpostavke.
Imajući u vidu potencijal tehnoloških pomagala da uvećaju veru u vaše znanje, možete i da obratite malo više pažnje na vlastite internet navike.
Fišer predlaže da zastanete na čas i date sve od sebe da se prisetite činjenice pre nego što se oslonite na neku internet pretragu.
Svesno prihvativši vlastite mentalne praznine, možda ćete početi da formirate realističniju procenu vašeg sećanja i njegovih ograničenja.
„To traži spremnost da budete šokirani", kaže on.
„Morate da budete spremni da prihvatite vlastito neznanje, što ume da bude veoma neprijatno."
Cilj svega ovoga je da se podstakne na malo više poniznosti - što je jedna od klasičnih „intelektualnih vrlina" koju su hvalili filozofi.
Prepoznavanjem naše iluzije znanja i priznavanjem granica našeg razumevanja, mogli bismo svi da izbegnemo neke neprijatne zamke u razmišljanju i uživamo u mudrijem mišljenju i donošenju odluka.
Autor tejsta Dejvid Robson je novinar zadužen za nauku i autor knjige Efekat očekivanja: Kako vaš mentalni sklop može da vam transformiše život, objavljene početkom 2022. godine u izdanju Kenongejta u Velikoj Britaniji i Henri Holta u SAD.
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
