Vest je stigla oko 14:00 sati.
Bolničar Mahmud Al-Masri i ostatak njegovog tima bili su u bolnici Al Avda u severnoj Gazi i čekali sledeći poziv.
Potom je dispečer objavio da su ambulantna kola 5-15 pogođena. U njima je bio tim Mahmudovog oca.
I on je bio bolničar.
Mahmud i njegove kolege su požurile da vide šta se dogodilo.
Kad su stigli na lice mesta, videli su da su ambulantna kola svedena na masu izuvijanog metala kraj druma.
Mahmud je pojurio ka olupini, ali je svako koga je zatekao unutra bio „potpuno spaljen i raskomadan".
- Šestogodišnja devojčica pronađena mrtva u Gazi danima posle očajničkih poziva u pomoć
- „Gde mi je mama? Gde je baka? Gde su otišli?"
- Hirurškinja iz Gaze: „Slomilo me je što nisam uspela da spasem tolike nevine živote“
Dokumentarac BBC-ja na arapskom koji je pratio bolničare u prvom mesecu rata zabeležio je Mahmudovu reakciju kad je shvatio da su njegov otac Josri i druga dvojica članova ekipe mrtvi.
„Njegovo lice nema nikakvih prepoznatljivih crta", jecao je Mahmud.
To se desilo 11. oktobra, pet dana od početka rata.
Beživotno telo Josrija Al Masrija bilo je umotano u beli pokrov, zajedno sa njegovim okrvavljenim šlemom.
Na sahrani je Mahmud je klekao kraj njega, brišući suze i vrteći glavom, dok su se njegove kolege okupile u blizini.
Njihove priče je snimio novinar iz Gaze Feras Al Adžrami za dokumentarac Gaza 101: Hitno spasavanje.
Posle smrti oca, 29-godišnji Mahmud, koji i sam ima troje dece, uzeo je dve nedelje odsustva.
Ali je rekao da je, uprkos dubokoj tuzi koju je osećao, želeo što pre da se vrati na posao.
„Moj unutrašnji poriv je da služim palestinskom narodu", rekao je on.
Namestio je ekran na telefonu da prikazuje lice njegovog oca, „da bih mogao da ga vidim, i danju i noću."
Poslednje zajedničke trenutke, njih dvojica su proveli zajedno svega nekoliko sati pre nego što je Josri poginuo.
Zamolio je Mahmuda da mu skuva kafu, koju je popio pre podnevnih molitvi.
Potom su Josrijeva ambulantna kola pozvana i on je otišao.
Samo dva dana ranije, Mahmud je i sam bio povređen, i prevezen u bolnicu na nosilima sa šrapnelom u vratu i leđima.
Njegov otac je plakao kraj njega.
„Strašno se zabrinuo", rekao je Mahmud.
Ali kad god je u narednim nedeljama razmišljao o ocu, proganjali su ga trenuci kraj uništenog vozila.
„Svaki put kad sedim sam, to ponovo proživljavam… Žurim ka ambulantnim kolima, žurim ka ocu, i šokiran sam kad sam ga pronađem raskomadanog i zamalo gubim svest", kaže on.
Pogledajte video: Dan u životu jedne babice
Mahmud radi kao bolničar sedam godina i u to vreme je bio stacioniran u Džabaliji u severnoj Gazi, u sklopu tima Palestinskog udruženja Crvenog polumeseca (PRCS).
Dokumentarac je pratio ekipe ambulantnih kola iz ove jedinice čitavih mesec dana posle 7. oktobra, kad je Hamas pokrenuo napade na Izrael ubivši 1.200 ljudi i uzevši oko 250 ljudi za taoce - a Izrael je pokrenuo vlastiti žestoko odgovor na to.
U tom prvom mesecu poginulo je više od 10.000 stanovnika Gaze, prema Ministarstvu zdravlja koje vodi Hamas, i koje tvrdi da je taj broj u međuvremenu skočio na više od 28.000.
Snimanje bolničara izbliza, dok su se vozili mračnim uličicama i držali u naručju ranjene bebe, pokazalo je koliko su se njihovi privatni i poslovni život stopili.
Pokazalo je i traumu sa kojom su se suočili, naročito kad su imali posla sa telima dece.
U tim prvim danima rata, još jedan bolničar, Rami Kamis, briznuo je u plač za volanom vlastitih ambulantnih kola.
On je ispričao kako je bio pozvan do kuće koja se srušila na njene stanovnike, koji su uglavnom bili žene i deca.
Kad je ušao u prostoriju, zatekao je tri devojčice mrtve, i pomislio na vlastite tri ćerke.
„Nisam mogao da se kontrolišem. Rasplakao sam se čim sam to video", kaže on.
U ono vreme je snimak njega kako plače postao viralan.
Pred kraj oktobra, Ala Al Halabi, još jedan član tima, primio je poziv od rođaka.
Kuća njegovog ujaka bila je pogođena u izraelskom napadu dva dana ranije, rekao je Ala, ali neki ljudi koji su poginuli još su bili zatrpani pod ruševinama.
Telo njegovog rođaka je bilo izvučeno i on se nadao da će moći da ga prebaci u bolnicu.
Dok je ulazio u usku uličicu, gde je grupa ljudi pokušavala da pomeri srušeni komad betona, rođak mu je rekao: „Ima tu jedna devojčica, tu se nalazi ili polovina njenog tela ili njeno čitavo telo.
Zastao je, duboko udahnuo, lica delimično prekrivenog medicinskom maskom, i rekao: „Delovi devojčice su tamo, stavite ih zajedno sa njim."
Istog dana je Ala stigao do kuće ispred koje su bila poslagana potpuno spaljena tela petoro dece.
On je rukovodio timom dok je troje dece prenošeno u plastičnom pokrovu do njegovih ambulantnih kola.
„Prva stvar koja vam padne na pamet kad držite delove tela deteta u naručju je da se setite kako u naručju držite vlastito dete", rekao je on kasnije.
„To nas tera da…", počeo je on da objašnjava, ali nije završio rečenicu jer je bio pozvan na još jedan hitan slučaj.
Nedelju dana od početka rata, Izrael je naredio civilima na severu Gaze da se premeste na jug radi vlastite bezbednosti, tako da je većina porodice tima bolničara bila evakuisana, dok su sami bolničari ostali.
Oni su ostali u kontaktu sa ženama i decom putem kratkih razgovora na telefonu ili preko radio mreže PRCS-a.
Rami radi kao bolničar dve decenije i kaže da kad god je novi talas nasilja izbijao u Gazi, njegove ćerke bi se zalepile za njega i molile ga da ne ide na posao.
Ala je takođe rekao da su njegova deca plakala kad je otišao i da se redovno molio dok se vozio unaokolo, moleći Boga „da nas bezbedno vrati njima".
Rizici kojima su osoblje i dobrovoljci PRCS-a izloženi su očigledni.
Tokom jednog drugog incidenta, kad su neki bolničari čekali u vozilu ispred bolnice Al Avda, eksplozija ih je naterala da potraže zaklon.
Najmanje dvoja kola hitne pomoći bila su oštećena.
Jedan od bolničara je rekao da je u izraelskom vazdušnom napadu bila gađana kuća pored bolnice.
Izrael tvrdi da nije gađao tu lokaciju, već da je „pogodio vojnu metu nekoliko stotina metara dalje".
PCRS kaže da je od 7. oktobra poginulo 11 članova njegovih timova u Gazi.
„U svakoj misiji, postoji opasnost i rizik po živote pripadnika naših timova", kaže Nebal Farsah, portparolka organizacije, koja sve navodi incidente u kojima su stradali članovi osoblja PRCS-a i volonteri.
„Naši timovi se gađaju dok su na dužnosti, a uslovi u kojima radimo su opasni i zastrašujući", kaže ona.
PRCS je nevladina humanitarna organizacija i članica Međunarodne federacije udruženja Crvenog krsta i Crvenog polumeseca (IFRC).
Prema međunarodnom pravu, znakovi Crvenog krsta i Crvenog polumeseca su priznati kao oznake medicinskih i humanitarnih radnika, koji su zaštićeni Ženevskom konvencijom.
Farsah kaže da su ambulantna kola organizacije obeležena odozgo i sa strane, pa tako i ambulantna kola 5-15, u kojima je poginuo Mahmudov otac.
PRCS veruje da su ih izraelske snage „direktno ciljale".
„Nema šanse uz svu ovu novu tehnologiju koju koristi izraelska okupacija da kažu da to nisu videli", kaže ona.
Izraelska vojska tvrdi da „ne gađaju namerno medicinske radnike, pa tako ni osoblje PRCS-a."
U slučaju ambulantnih kola 5-15, one kažu da su „pogodile vojnu metu nekoliko stotina metara dalje", a da lokacija ambulantnih kola „nije bila ciljana".
One dodaju da „vazdušni napadi obično ne izazivaju žrtve u opisanoj meri".
Izrael kaže da se na meti njegove operacije nalaze borci Hamasa, a njegova vojska „preduzima sve moguće predostrožnosti da ublaži štetu po civile".
Izraelska vojska optužuje Hamas za korišćenje civila kao živih štitova i skrivanje po medicinskim ustanovama.
Izrael je objavio snimak tunela za koje izraelske snage tvrde da su ih našle blizu bolnica i ispod njih, kao i oružje za koje tvrde da su njihove trupe pronašle u medicinskim ustanovama.
- Šta je BBC video u glavnoj bolnici u Gazi
- Da li su zaposleni u humanitarnoj agenciji UN zaista bili umešani u napad Hamasa na Izrael
Izraelska vojska je takođe optužila Hamas za korišćenje kola hitne pomoći - mada ne konkretno vozila PRCS-a - za prevoz boraca i oružja.
PRCS kaže da je 16 njihovih vozila onesposobljeno u borbama od 7. oktobra - i da je, ukupno u čitavoj Gazi, uništeno 59 ambulantnih kola.
Farsah kaže da PRCS „nikad" nije bio izložen uplitanju palestinskih boraca u njihov rad.
„Naš rad na terenu je da pružimo zdravstvene i humanitarne usluge", kaže ona.
„Naši principi su isti kao principi Međunarodnog Crvenog krsta i Međunarodnog Crvenog polumeseca, koji su, najvažnije od svega, objektivnost i nezavisnost", kaže ona.
„Na to ne utiče nijedan entitet ili bilo koja strana."
Krajem decembra, PRCS je smanjio obim operacija u severnoj Gazi nakon što su, kaže on, izraelske snage napale njihovu bazu u Džabaliji.
Izraelska vojska negira da je otvorila vatru na kliniku ili u okviru nje, rekavši da je „locirao ćeliju brojnih terorista Hamasa na klinici Crvenog polumeseca, od kojih su neki nosili uniforme i prsluke Crvenog polumeseca".
Farsah kaže da je ta tvrdnja „apsolutno neistinita" i da je klinika sadržala samo ekipe ambulantnih kola, volontere, ranjene ljude i raseljene porodice.
Ala, Rami i Mahmud su se svi preselili na jug, i nastavili da rade kao bolničari u oblasti Kan Junisa. iako se Rami nedavno vratio na sever.
Krajem januara, kako su borbe postajale sve žešće oko Kan Junisa, Mahmud je premestio ženu i decu - Muhamed (6), Lejla (5) i Lajan (3) - da žive u šatoru u Al Mavasiju, obalskoj pustinjskoj oblasti koju je Izrael prethodno proglasio bezbednom zonom.
Četiri meseca od smrti oca, on kaže da se njegova posvećenost pomaganju bolesnima i ranjenima nastavlja: „Bila je to poruka mog oca i ja moram da nastavim to da radim."
Pogledajte video: „Svaki dan pre nego što zaspimo, oprostimo se od naše dece"
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
