Kiša se sliva preko naočara novog regruta Toiva Sabasa, uokvirujući konture zeleno-crne farbe na licu koja kompletira njegovu kamuflažu.
Dok leži na natopljenoj zemlji i zuri preko nišana puške, jedina slabost koja preti da otkrije njegov položaj je pramen dima koji mu izlazi iz usta u tišini ledene estonske šume.
Potom se čuje zaglušujući poziv u napad.
Ovaj dvadesetpetogodišnjak skače na noge.
Oformivši red sa braćom po oružju, on se probija kroz drveće ka ruskoj granici.
Dok napreduje ka šteketanju neprijateljske vatre, diplomac mašinstva na Univerzitetu u Sautemptonu zna da bi jednog dana sve ovo moglo biti i te kako realno.
„Uvežbavamo se za svaku pretnju", kaže on.
„Spremni smo za bilo šta što dođe u Estoniju i spremni smo da branimo zemlju."
- Zašto se na Balkanu ponovo priča o obaveznom vojnom roku
- „Mi smo u predratnom dobu, a Evropa je nespremna", kaže poljski premijer
- Šta je NATO i zašto mu Moskva ne veruje
- Može li se biti van vojnih saveza u 21. veku
Toivo, iz glavnog grada Talina, jedan je od najnovije generacije mladih Estonaca koji služe vojni rok - obavezu za sve muškarce starije od 18 godina.
Za žene je to na dobrovoljnoj bazi.
Kad je Hladni rat okončan, i odnosi sa postsovjetskom Rusijom su otoplili 1990-ih u mnogim delovima Evrope delovalo je kao da će obavezni vojni rok završiti na smetlištu istorije.
Ali ne i u Estoniji, gde je bilo nemoguće da izbledi kolektivni bol zbog okupacije i deportacija.
A sada, posle invazije Rusije na Ukrajinu, obavezni vojni rok je obnovljen i proširen širom Evrope, dok oni koji žive na ruskom pragu pozivaju saveznike iz NATO koji su malo dalje, među njima i Veliku Britaniju, da slede njihov primer.
Prošle nedelje, Norveška najavila je da će povećati broj regrutovanih vojnika nakon što je Danska u martu najavila da namerava da proširi vojni rok na žene i da produži trajanje službe.
Letonija i Švedska su nedavno obnovile vojnik rok, a Litvanija ju je vratila još posle ruske aneksije Krima 2014. godine.
„Ostavi to traga na vama", kaže pokisli Toivo, objašnjavajući da je obuka bila najteže iskustvo u njegovom životu.
„Ali, na kraju, vi služite svojoj zemlji. Biti pripremljen na sve je bolje nego se odšunjati i pokušati izbeći služenje."
Kiša se pretvorila u grad, a potom i u sneg, u roku od svega nekoliko minuta.
Svi su pokisli do gole kože.
Ali kad se vežba završi, olakšanje brzo dovodi do živog razgovora i smeha koji zasenjuju težinu prethodnih sati.
„Meni je žao regruta u Ukrajini", kaže kapetan Mik Habma, koji predvodi vojnu vežbu.
„Oni se bore za svoje živote."
Visok više od dva metra, ovaj 38-godišnjak ima prirodnu prednost kad je u pitanju kontrola napretka pridošlica.
„Naša zemlja je zasnovana na rezervistima, a ovi momci sve vreme popunjavaju rupe.
„Ali, takođe, oni stiču veštine koje im pomažu da se bolje snađu u životu - naročito da im se izgradi samopouzdanje. Za nekoliko nedelja od sada, ovi momci će biti spremni da se bore protiv neprijatelja."
On misli na Rusiju.
„Na kraju krajeva, mi imamo NATO"
Rusija nikad nije napala neku zemlju koja se nalazi u NATO, čiji kolektivni odbrambeni savez znači da napad na jednu članicu predstavlja napad na sve.
I zaista, Kremlj ismeva sugerisanje da bi ona to mogla.
Tri zemlje NATO - Velika Britanija, SAD i Francuska - imaju nuklearno naoružanje, baš kao i Rusija, tako da vlada zabrinutost od nuklearne eskalacije kao posledice jednog takvog sukoba.
Međutim, kad bi Rusija stvarno napala, pitam, sa čim bi se ona suočila?
„Sa teškim porazom", odgovara kapetan Habma.
„Naravno, oni imaju brojčanu prednost, ali na kraju, na strateškom nivou, mi imamo NATO i tehničku nadmoć."
Transatlantski vojni savez - sada klub od 32 zemlje u koji spadaju nove članice Finska i Švedska - upravo je proslavio 75. godišnjicu.
Kakvo, dakle, osećanje preovlađuje u Estoniji danas.
Osećanje bezbednosti kad ste deo uvećanog saveza?
Straha šta bi Vladimir Putin mogao da uradi sledeće?
„Mislim da su oba", odgovara Kaja Kalas u svom premijerskom kabinetu u Talinu.
Za nju, ključno je održavanje obećanja saveznika NATO da će potrošiti dva odsto nacionalnog BDP-a na odbranu.
„Bilo je očigledno da rat stiže 1938. godine, tako da je trošenje na odbranu bilo povećano za 100 odsto, ali tada je već bilo kasno."
„To moramo da uradimo sada da bismo očuvali naš način života, da bismo očuvali mir u Evropi", dodaje ona.
Međutim, 2024. godine, manje od dve trećine članica NATO su na putu da postignu cilj od finansiranja od 2 odsto, što je nedostatak koji je večito iritirao američkog predsednika Donalda Trampa tokom njegovog mandata u Beloj kući.
Kalas, koja je na čelu Estonije od 2021. godine, vidi obavezni vojni rok kao sastavni deo odvraćanje Rusije, ali i snažnije odbrane ako ipak dođe do napada.
„Imamo rezervni sastav vojske od 44.000 ljudi, koji bi u tom odnosu u Velikoj Britaniji iznosio dva miliona ljudi. Dva miliona ljudi spremnih da brane svoju zemlju i koji znaju šta treba da rade."
Nakon što je nepodstaknuta pomenula Veliku Britaniju, pitam je da li bi zapravo preporučila obavezni vojnik rok Velikoj Britaniji.
„Naravno, svaka zemlja treba da odluči za sebe, sve smo mi demokratije, ali ja to preporučujem iz više razloga."
- Estonija sklanja spomenike iz sovjetskog vremena
- Pet razloga zašto se raspao SSSR
- „Najbolji period u istoriji zemlje": Zašto Rusi žale za SSSR-om
- Prajd iza Gvozdene zavese: Kako su četiri bivše sovjetske republike krenule različitim putevima
„Već smo jednom gubili nezavisnost"
Kad je podsetim da je glavnokomandujući britanske vojske bio kritikovan u Dauning stritu nakon što je izjavio da Velika Britanija treba da obuči „građansku vojsku" spremnu da ratuje na kopnu u budućnosti, Kalas je razrogačila oči.
„To me ne iznenađuje zato što imamo drugačiju istorijsku pozadinu. Mi smo već jednom gubili nezavisnost i ne želimo da se to ponovi.
„Kaže se da do slobodu potpuno razumete i šta ona znači tek kad je izgubite", dodaje.
Portparol britanskog Ministarstva odbrane rekao je za BBC da „apsolutno ne postoji sugestija povratka obaveznom vojnom roku".
Britanska vlada kaže da se 2024. godine u njene oružane snage ulaže 50 milijardi funti (oko 58,5 milijardi evra) za borbi protiv raznih pretnji, među njima i ruske agresije na Ukrajinu, i da je „povećanje regrutacije i poboljšanje u svim vojnim službama prioritet broj jedan."
Vojna služba možda doživljava renesansu, ali to ne znači da su svi mladi Estonci ispunjeni nesputanim oduševljenim prema njoj.
Toplina i žamor kafića F-Hone u centru glavnog grada najdalje je što se može biti od kišom natopljene šume u kojoj se regruti muče tokom vežbi.
Prestonica se priprema za Talininsku muzičku nedelju, godišnju proslavu sa nastupima uživo koji pokrivaju širok dijapazon žanrova.
Među onima koji će izaći na scenu su The Boondocks - četvoročlani nezavisni rok bend originalno iz Parnua, obalskog grada sa jugozapada zemlje.
„Nisam vojnik", peva 25-godišnji Vilen Sarapu u njihovoj pesmi „Smokin' Aces".
Ali svakog jutra on dva meseca jeste oblačio uniformu za nacionalnu službu.
„Za početak, nisam to želeo da radim", poverava se on.
„Ne mislim da ima mnogo ljudi koji odlaze tamo dobrovoljno."
On kaže da je isprva plaćao veliku mentalnu cenu.
„Izolovani ste od svih i od spoljnog sveta, ali ste i dalje u Talinu, tako da ste u nekom neobičnom limbu."
Posle prvobitne fizičke obuke, Vilem je preostalih šest meseci bio u vojnom orkestru na kraju nastupivši na paradi za Dan nezavisnosti.
„Moji prijatelji koji su služili pravu vojsku su mi se smejali - na pozitivan način. Ali ja sam radio isto: da biste zastupali zemlju, ne morate da budete u rovovima."
Pored njega sedi još jedan član benda, Hendrik Tamberg (28).
Kao neko ko je uložio prigovor savesti, on je pošteđen služenja vojske i umesto toga je proveo godinu dana starajući se o ugroženim odraslima sa problemima sa mentalnim zdravljem.
„Za mene je to bilo izuzetno zahvalno, ali nisam doživeo zbližavanje sa drugovima sa kojima se probijate kroz teške šumovite terene.
„Jesam se osećao kao da sam propustio nešto važno."
Što se pevača Vilena tiče, on kaže da iz današnje perspektive ima srećne uspomene sa vojne obuke i kaže da je to u velikom kontrastu sa dubokom kolektivnom nelagodom koju njegova generacija oseća prema mogućnosti da ih napadne Rusija.
„Mislim da u kontekstu slobodne volje ljudi, obavezni vojni rok i nije nešto lepo na šta smete da primoravate ljude", razmišlja on.
„Ali kad je u pitanju zemlja kao što je Estonija, koja je prilično mala, apsolutno je nužno regrutovati ljude da to rade. U suprotnom ova zemlja više neće postojati."
Dodatno izveštavanje: Bruno Belpep i Marten Vilems.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
