Kako je putnički voz u Grdeličkoj klisuri postao meta NATO: "Ne treba se bojati ljudi već neljudskog u njima"

„Bilo je strašno - i kuknjava, i vika, i plač, a voda nosi", govori Gordana Stamenković, 80-godišnja penzionerka, za BBC na srpskom, šetajući nedaleko mosta

12738 pregleda 9 komentar(a)
Foto: BBC/Nemanja Mitrović - ilustracija Jakov Ponjavić
Foto: BBC/Nemanja Mitrović - ilustracija Jakov Ponjavić

Delimično zarđala, crvenkasta metalna konstrukcija železničkog mosta izranja iz gustih grana okolnog drveća, dok sirena lokomotive nagoveštava prolaz teretnog voza po dotrajalim šinama preko Južne Morave u negostoljubivoj Grdeličkoj klisuri.

Čuje se i zeleni traktor što jezdi po njivi okupanoj suncem na levoj obali reke, dok na desnoj mali crni pas sramežljivo laje, trčeći ka zidanoj kuli na kojoj piše „Zaboravi ako možeš".

Pored je i spomenik na koji su uklesane reči: „Ne treba se bojati ljudi već neljudskog u njima", a ispred njega, tik uz prugu i pokraj železničke ćuprije na Moravi, red krajputaša.

Imena i poruke su različite, ali je datum smrti svima isti - 12. april 1999.

Oko podneva tog dana, bombe iz NATO aviona pale su na putnički voz 393 dok je prelazio most kod Grdelice, varošice na jugu Srbije.

„Bilo je strašno - i kuknjava, i vika, i plač, a voda nosi", govori Gordana Stamenković, 80-godišnja penzionerka, za BBC na srpskom, šetajući nedaleko mosta.

U napadu je poginulo najmanje 12 ljudi, a više je ranjeno.

Najmlađa žrtva bio je šestogodišnji dečak Branimir Stanijanović, koji je sa ocem i majkom pošao kod starije sestre u Surdulicu, na drugi dan pravoslavnog Uskrsa. Svi troje su poginuli.

„Imam tri sina i, kada su bili u tom periodu, poistovećivala sam ih sa mojim bratom koji je tada bio samo dete", govori Sunčica Banković, sestra stradalog Stanijanovića, za BBC na srpskom.

„Ne znam kako da pričam, a da ne zaplačem - bolno, stresno i teško, koliko god godina da prođe", priča u suzama.

Vesli Klark, američki general i komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi, dan posle napada je ovaj događaj nazvao „nesrećnim incidentom", zbog čega je „i pilotu, i posadi, i svima njima žao".

„Mi svakako želimo da izbegnemo kolateralnu štetu", rekao je Klark.

Ovaj slučaj je doprineo da se od tada i advokati uključuju pri odlučivanju o vojnim ciljevima unutar oružanih snaga, kaže Anise Van Engeland, doktorka pravnih nauka, za BBC na srpskom.

„Tako sada, kada se radi na definisanju vojnih ciljeva, pilot uvek ima advokata sa kojim razgovara o nepredviđenim situacijama pre nego što uđe u avion, što tada nije bio slučaj", govori profesorka međunarodnog prava i bezbednosti na engleskom Univerzitetu Kranfild.

NATO bombardovanje države koju su činile Srbija i Crna Gora usledilo je posle propalih pregovora Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Povod za intervenciju, prema zvaničnom obrazloženju NATO-a, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.

Vazdušni udari su pokrenuti bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Nemanja Mitrović

'Tomahavka'

Putnički voz 393 polazio je iz Beograda, a krajnja stanica bila je Ristovac kod Vranja.

U Nišu je izvršena smena konduktera i mašinovođa, te je put nesmetano nastavljen i ništa nije nagoveštavalo užas koji će uslediti.

„Običan dan na poslu, nikakve naznake, nije bilo straha i panika", govori Dragan Ćirić, jedan od dvojice niških konduktera koji su tog dana bili u vozu, za BBC na srpskom.

Smestili su se u pretposlednjem kupeu drugog od ukupno četiri vagona.

Par minuta pošto su napustili železničku stanicu Grdelica, njegov kolega Zoran Jovanović je krenuo do prvog vagona.

„Rekao sam mu: 'Nema potrebe, niko nije ušao', a on uzvrati 'Neka, idem ja'", priseća se Ćirić.

Bio je to poslednji razgovor dvojice konduktera.

Nemanja Mitrović

Ubrzo je putnički voz, dok je prelazio most, pogodio prvi projektil - prema izveštajima, negde oko 11.40.

Bomba je pala na početak drugog vagona, odbacivši prvi i lokomotivu nekoliko desetina metara dalje, ka drumskom mostu.

„Prašina svuda, sve porušeno, nisi mogao da izađeš na vrata, a od detonacije stakla popucala.

„Iskočio sam iz kupea kroz prozor spasavajući živu glavu", priča Ćirić kome su kolege kasnije dale nadimak 'Tomahavka'.

Usledio je novi napad - pogođen je treći vagon koji je, uz četvrti, ostao na mostu.

Dve bombe su pale i na obližnji drumski most, poznat i kao Sarajevski.

Iskočivši iz kupea, krvavi Ćirić je najpre ležao u polju na obali reke, a onda se uputio ka obližnjim kućama, gde se u jednom dvorištu umio na česmi.

U pomoć mu je potom pritekao meštanin, prebacivši ga kolima do Doma zdravlja u Grdelici, odakle su ga prevezli u Leskovac.

Pošto su mu lekari pregledali posekotine, pozvao je porodicu u Nišu da javi da je živ.

„Tast, žena i klinac su došli po mene jugom, ulaze na vrata i gledaju imam li sve delove tela, a ja zovem sina: 'Dođi slobodno, nemam ništa'", seća se sa osmehom.

Do kraja bombardovanja je ostao na bolovanju, isprva strepeći i trčeći sa sinom u podrum svaki put kada bi se začuli avioni.

Slike od 12. aprila 1999. do danas nisu izbledele, posebno kada putuje ka Preševu i prelazi bombardovani most.

„Pitaju me da li se sećam - normalno, sad da me neko pita nešto, automatski se vraća film, kao da je juče bilo."

Pored Jovanovića, u vozu je stradao još jedan železničar, Petar Mladenović, koji nije tog dana bio u službi.

Imena dvojice poginulih kolega uklesana su na tablu zakucanu za konstrukciju mosta u Grdelici.

Ptičija gnezda i bežanija uz brdo

Nemanja Mitrović

Dok je prostirala veš na terasi kuće na obodu Grdelice, Gordana Stamenković je videla voz koji se približava mostu.

„I odjednom je puklo, nisam znala gde da idem, šta da radim, sama sam bila", priča danas penzionerka.

Krenula je uz breg, ali se vratila i zatekla krvavog čoveka u železničkoj uniformi koji joj je tražio vodu.

Uputila ga je na česmu u dvorištu - bio je to kondukter Dragan Ćirić.

Drugi projektil koji je pogodio voz bacio ju je na zemlju, i posle toga je zet odvezao u grad.

U kući su popucala stakla na prozorima, vrata izletela iz ležišta, a regal u sobi pao, priča penzionerka.

Nemanja Mitrović

Sličnu štetu je pretrpela i kuća njenog komšije Ljubomira Nikolić, dalje niz ulicu.

Voz je pogođen dok je zatvarao roletne i prozore, a od siline udara, pao je na pod.

„Počeo sam da bežim uz brdo, ne znam šta ću, gorelo je sve živo, avioni lete, možda bace još neku bombu", govori Nikolić za BBC na srpskom.

Svuda unaokolo su bili geleri, ostaci kompozicije, ali i ljudska tela.

Nosila ih je i reka, nizvodno od železničkog mosta.

„Sećam se ptičijih gnezda kako plutaju niz Moravu", govori penzioner Dragomir Stanković, čija je kuća nekoliko stotina metara od mosta, na levoj obali reke.

Tokom napada, bio je na radnom mestu u Grdelici, da bi ga kod kuće dočekala srča od popucalog stakla i oštećen krov.

„Ne dao bog više, ne ponovilo se", kaže.

'Kolateralna šteta zbog koje je svima žao'

Vesli Klark je pokazao snimak napada na konferenciji za novinare NATO pakta 13. aprila 1999 u Briselu.

„Pilot je dobio zadatak da gađa železnički most kao deo integrisane komunikacione mreže za snabdevanje u Srbiji", rekao je američki general.

Tako je prvu raketu lansirao iz aviona kilometrima daleko i „odjednom, na sekund od udara" na ekranu mu se ukazao voz koji je prolazio mostom.

Iako je korišćeno precizno navođeno oružje, pilot navodno nije mogao da zaustavi raketu.

Pošto nije pogodio metu napada, most, „verujući da mora da izvrši misiju", vratio se nazad, nišaneći drugi kraj, tačku koju je trebalo pogoditi.

Kako se bomba bližila cilju, a most bio „pokriven dimom i vagoni skliznuli dalje od prvobitno pogođenog mesta", tako je „udar u drugi kraj naneo dodatnu štetu vozu".

„Dve bombe su bile namenjene mostu i u oba slučaja se nastojalo da se izbegne kolateralna šteta.

„To je jedna od onih žalosnih stvari koje se dešavaju u ovakvoj kampanji i svima nam je jako žao zbog toga, ali činimo sve što možemo da izbegnemo kolateralnu štetu, uveravam vas u to", govorio je tada američki general.

Oglasio i američki zamenik sekretara odbrane Džon Hamer izjavivši da „nikada nisu želeli da unište voz ili ubiju putnike u njemu."

„Želeli smo da uništimo most i žalimo zbog ove nesreće", rekao je tada.

Nekoliko meseci kasnije, nemački dnevnik Frankfurter Rundšau objavio je da je video bombardovanja mosta, prikazan dan posle napada, ubrzan tri puta, ostavljajući pogrešan utisak kretanja voza.

Organizacija Amnesti internešenel u izveštaju navodi da je američka avijacija ubrzani snimak pripisala tehničkoj grešci, otkrivenoj mesecima posle prikazivanja.

Džejmi Šej, portparol NATO-a, rekao je da su se trake tokom kampanje ubrzavale kako bi olakšale gledanje, te krivicu svalio na pres službu koja nije vratila originalnu brzinu za javno prikazivanje.

Nemanja Mitrović

Princip vojne potrebe i razlikovanja civila od boraca

Prema navodima NATO-a, udari su bili mahom usmereni na vojne ciljeve, poput objekata, vozila i formacija, ali i na puteve snabdevanja.

Tako je i most u Grdelici posmatran kao „legitimni vojni cilj".

„Njihov argument je u osnovi bio da su transportne veze, kao što su glavni mostovi, uključene u integrisanu komunikacionu mrežu snabdevanja i logistiku srpskih oružanih snaga na Kosovu", govori profesorka Van England.

Baš je to pokrenulo i princip vojne potrebe, „suštinske komponente međunarodnog humanitarnog prava", kojim se dozvoljava napad ako od njega ima „direktne i konkretne prednosti", uz poštovanje života civila, objašnjava.

U ovom slučaju bi bilo valjano da je prednost data drugom principu iz međunarodnog humanitarnog prava - principu razlikovanja civila od boraca.

Tako bi se, na primer, uključila obaveštajna služba na terenu tražeći, recimo, železnički red vožnje, i onda bi zaštita civila bila na prvom mestu.

Zašto niko nije odgovarao za smrt putnika iz voza u Grdelici?

Po završetku bombardovanja, različite organizacije kritikovale su i optuživale NATO za kršenje međunarodnog humanitarnog prava.

Tako se u izveštaju Amnesti internešenela iz juna 2000. navodi da je odlukom o drugom gađanju mosta „čini se, prekršen član 57, (dopunskog) Protokola I" iz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba, budući da je pilot znao da je tamo voz.

Ovim članom se zahteva da se napad „otkaže ili obustavi ukoliko postane jasno da cilj nije vojni… ili se može očekivati da napad za posledicu ima gubitak života civila".

Pri Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal), u maju 1999. osnovan je Komitet sa ciljem da se ispitaju navodi o kršenju međunarodnog zakona tokom NATO bombardovanja.

U finalnom izveštaju Komiteta navodi se da je most bio „legitiman vojni cilj", te da voz „nije namerno gađan".

„Osoba koja je kontrolisala bombe, pilot ili oficir sistema naoružanja, ciljao je most, i usled veoma kratkog vremena, nije uspeo da prepozna dolazak voza dok je prva bomba bila u letu", navodi se u izveštaju.

Iako je Komitet bio podeljen po pitanju „postojanja elemenata nepromišljenosti pilota ili oficira sistema naoružanja" kod drugog napada, zaključeno je da nema kriterijuma za pokretanje istrage.

„Ono što smo u osnovi naučili je da će krivična odgovornost biti pokrenuta samo ako pokažete nameru da prekršite zakon ili ako se ponašate nepromišljeno.

„To nas vodi do strateške komunikacije američkih vlasti odmah nakon bombardovanja, gde su se izvinili, priznajući da je to bio nesretan slučaj, čime jasno pokazuju da nije bilo namere", objašnjava Van Engeland, autorka knjige Civil ili borac? Izazov 21. veka (Civilian or Combatant?: A Challenge for the 21st Century).

Komitet nije razmatrao komandna odgovornost jer „nije bilo informacija iz kojih bi se zaključilo da je neophodna istraga o krivičnoj odgovornosti lica na višim pozicijama u komandnom lancu".

U ovakvim postupcima uvek postoje prepreke, opasnost od politizacije zakona, ali i nedostatka političke volje, kaže Van Engeland.

„Ako pogledate Karlu Del Ponte (glavna tužiteljska Haškog tribunala) nakon objavljivanja izveštaja, ona je zapravo priznala da su incidenti poput mosta mogli da budu pravno obrađeni, ali nije imala (političkih) sredstva i budžet", smatra profesorka.

'Sećamo se, gledamo slike, obilazimo groblje'

Nemanja Mitrović

Vidosav i Divna Stanijanović iz Prćilovice kod Aleksinca pošli su tog ponedeljka sa sinom Branimirom vozom u posetu jednoj od tri ćerke u Surdulicu.

Put je tragično prekinut u Grdeličkoj klisuri.

„Samo telo majke smo pronašli i identifikovali, oca i brata nismo", govori Sunčica Banković koja je ostala kod kuće sa mužem i tromesečnom bebom.

Za pogibiju roditelja i brata saznali su u vestima, kada su „čuli i videli sliku".

„Nadali smo se da nije taj voz, ali je tako bilo", kaže.

Majka, domaćica, imala je 40, a otac, radnik 47 godina.

„Sećamo se, gledamo slike, idemo na groblje stalno, obilazimo kad su rođendani, godišnjica."

Porodica im je postavila i spomenik pored mosta u Grdelici.

Najteže je kada se približi datum početka bombardovanja i stradanja njenih roditelja i brata - tada telefoni zvone.

„Sve nas to stiže, ostavilo je posledice i na psihičko zdravlje.

„Ali naravno da moramo da živimo za našu decu i porodicu", govori tiho.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: