NATO bombardovanje 1999: Kako se mijenjala namena beogradskih skloništa u miru i ratu

Možda najzanimljiviji život u miru vodi jedno sklonište na Novom Beogradu u kojem je u ljeto 2023. otvoren kulturni centar „Živa". U tom podzemnom alternativnim kutku održavaju se brojni kulturni i umjetnički događaji

6548 pregleda 3 komentar(a)
Sklonište u Bloku 24 izgrađeno je, kao i naselje, osamdesetih godina, Foto: Nemanja Mitrović
Sklonište u Bloku 24 izgrađeno je, kao i naselje, osamdesetih godina, Foto: Nemanja Mitrović

Dotrajale stepenice oronulog amfiteatra omeđenog blokovskim višespratnicama, drvoredom i parkinzima vode do metalnih vrata koja više podsećaju na ulaz u neku novobeogradsku mesnu zajednicu nego u atomsko sklonište.

Iz dubine prostora dopiru pucnji vazdušnog oružja, ali se do streljane stiže blagim lavirintom kroz improvizovanu kafanu u lamperiji, predsoblje i velika plava čelična vrata.

„Ove gume koje treba da dihtuju i kroz koje ne sme ni vazduh da prođe kad je neka hemijska, biološka opasnost, postavljene su kada je sklonište izgrađeno i nikada nisu menjane, to je sada već plastika.

„Inače, sklonište je napravljeno kada i blok 24, i dvonamensko je - mirnodopska namena mu je vazdušno strelište", govori Dalibor Fatić, direktor streljačkog kluba „Novi Beograd-Ušće", korisnika ovih prostorija, za BBC na srpskom.

Ovo sklonište je, poput ostalih, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. vratilo izvornu namenu i postalo sigurno mesto za više stotina ljudi iz komšiluka koji su ovde boravili tokom vazdušne opasnosti.

„Planiranje i sklanjanje građana, u skladu sa Zakonima i važećim propisima, nije u nadležnosti Javnog preduzeća za skloništa, već jedinica lokalnih samouprava", navodi Nebojša Stojanović, direktor ovog preduzeća, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Ali imajući u vidu nastalu situaciju - tokom NATO Bombardovanja, smatramo da je naše preduzeće imalo značajnu ulogu, te da su objekti za sklanjanje, tada bili pripremljeni, na najbolji mogući način i u skladu sa tadašnjim mogućnostima preduzeća", dodaje.

Od više hiljada skloništa širom Srbije, Javnom preduzeću (JP) za skloništa poverena su 1.442 javna i blokovska skloništa na teritoriji 48 opština.

U Beogradu upravljaju sa 980 skloništa, od čega je najveći broj na Novom Beogradu - 244, zatim u Rakovici (130) i na Voždovcu (107).

Nemanja Mitrović

Streljana u skloništu, dom srpskih olimpijki

Prvi hici iz vazdušnih pušaka i pištolja u atomskom skloništu u novobeogradskom Bloku 24, sagrađenom sredinom 1980-ih, ispaljeni su krajem te decenije.

„Kad je napravljeno bilo je jedno od najboljih strelišta u Srbiji, ali su apetiti rasli, pa smo sada nažalost među lošijim.

„A tužna činjenica je da je ovo najbolje strelište u Beogradu", kaže Fatić, koji je u sklonište došao 1997. kada su dva streljačka kluba spojena u jedan - SK „Novi Beograd - Ušće".


BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.


U glavnom delu je velika pucaona sa 20 streljačkih mesta koju koriste članovi više beogradskih klubova.

Po prostoru obasjanom neonskim svetlima raspoređen je veći broj ormara različitih veličina na kojima je načičkano desetine pehara i trofeja osvajanih tokom godina.

„Naš sport je specifičan, ne smeju da nam se mešaju dnevno i veštačko osvetljenje u objektu, tako da je većina streljana uglavnom u podrumskim ili suterenskim prostorijama, a ima ih i po skloništima", objašnjava Fatić.

Kaže da nije „baš prijatno više sati dnevno provesti u takvom objektu - posebno zimi kada se hladnoća uvuče u betonske zidove".

„Ali radim posao koji volim i zadovoljstvo mi je da od te dece pravim šampione i da im pružam uslove koje ja kao mladi strelac nisam imao", dodaje direktor kluba.

Iz ovog kluba je potekla Ivana Maksimović, osvajačica 100. olimpijske medalje za Srbiju u Londonu 2012, o čemu svedoči zastava okačena u čast srebrnoj streljačici.

Tu je svojevremeno vežbala i legenda ovog sporta Jasna Šekarić, dok prostorom trenutno fijuču i dijabole vazdušnog pištolja Zorane Arunović, koja će braniti boje Srbije na ovogodišnjim Olimpijskim igrama u Parizu.

„Voleo bih da se što više ovakvih objekata ustupi malim sportovima koji nemaju velike budžete, a naši sportisti su najbolji promoteri Srbije u svetu", kaže Fatić.

Nemanja Mitrović

Izdavanje, održavanje i finansiranje

Izgradnja ovih prostora u Srbiji počinje 1951. na osnovu Naredbe o izgradnji skloništa u novogradnjama Ministarstva unutrašnjih poslova, navode iz JP Skloništa.

Zidana su uglavnom od 1960. do 1990. godine, dok je najveći broj sagrađen tokom 1980-ih na osnovu važećih Zakona o standardizaciji.

Vlada Republike Srbije je 1992. osnovala Javno preduzeće za skloništa kome su poverena na upravljanje.

Njihov zadatak je, između ostalog, održavanje i tehnička kontrola, organizacija izgradnje i mirnodopskog korišćenja skloništa u zemlji.

Od ukupnog broja skloništa kojima upravlja ovo preduzeće, oko 400 je pogodno za izdavanje.

Širom Srbije je izdato 305 objekata, od toga 168 na teritoriji 15 beogradskih opština, kaže Nebojša Stojanović.

Tako su pojedina skloništa u miru našla drugačiju funkciju, poput muzičkih studija, teretana i drugih sportsko-rekreativnih centara, različitih tipova igraonica i magacina, dok više od 350 objekta stanarima služe i kao ostave.

„Svako sklonište može imati i mirnodopsku namenu, kojom ne sme biti ugrožena zaštitna i ratna namena skloništa" objašnjava Stojanović.

Republička direkcija za imovinu daje saglasnost za korišćenje objekta za određenu namenu, a „u slučaju promene, uvek se mora dobiti nova saglasnost".

Izdavanje u zakup „skloništa sa mirnodopskom namenom i poslovnog prostora" je ujedno i glavni izvor prihoda preduzeća od 2012. kada je zakonom „investitorima ukinuta obaveza izgradnje, kao i uplate naknade za izgradnju i održavanje skloništa", dodaje Stojanović.

Nemanja Mitrović

Soni plejstejšn, petarde i 'NATO špijun'

Fatića je početak NATO bombardovanja 24. marta 1999. zatekao upravo na treningu, u skloništu.

„Zove me tadašnja devojka, sadašnja supruga, da mi javi da je počelo bombardovanje, sirene nismo čuli.

„Vidim ljude iz zgrada, idu lagano ka objektu i onda je krenulo demontiranje samog strelišta da bismo mogli da ih primimo", prepričava on.

Oružje i imovinu kluba su spremili po pomoćnim sobama i dogovorili se da će dežurati koliko bude potrebno, podelivši se u ekipe po smenama od 12 sati.

„Znao sam da moram da budem ovde zbog opreme i oružja, a opet, nije mi bilo prijatno jer mi je porodica bila na drugom mestu, dok sam ja ovde na sigurnom."

NATO bombardovanje usledilo je posle propalih pregovora Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Povod za intervenciju, prema zvaničnom obrazloženju NATO-a, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.

Akcija je pokrenuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Nemanja Mitrović

Isprva je prostor bio „dupke pun", ali je vremenom dolazilo sve manje ljudi.

Stariji su mahom razgovarali i igrali karte, dok su za mlađe organizovani turniri u video igrama.

„Pošto pušenje nije dozvoljeno, bili bi napolju, u amfiteatru, i ponekad gledali delovanje naše protivvazdušne odbrane.

„Mangupi se tada skupe na gornju ploču, bace par petardi i onda jurnjava, pa je bilo povređenih koji bi se zakucali u zid umesto da pogode vrata", seća se Fatić.

Jednom se u skloništu, otvorenom isključivo tokom vazdušne opasnosti, našao i japanski novinar sa fotoaparatom, što je nekim stanarima zasmetalo.

„Govorili su: 'On je NATO špijun, postaviće lokator', pa smo i tu morali da smirujemo strasti, ali većih incidenata nije bilo."

'Kao u filmovima, malo prašina padne i treperi svetlo, ako ga bude'

Nemanja Mitrović

Prvih mesec dana bombardovanja u skloništu zgrade u kojoj živi boravio je i Mladen Basarić.

„Originalno je dole trebalo da bude nekog nameštaja, ali kako sam kasnije čuo, neko je to rasprodao ili poklonio, pa smo mama, sestra i ja snosili stolice da imamo gde da sednemo", govori Basarić iz novobeogradskog Bloka 72, za BBC na srpskom.

Kaže da se u zajedničko sklonište tri zgrade silazilo se iz srednjeg ulaza.

Prostor nije bio potpuno skučen i imao je toalete.

U skloništu je bilo vršnjaka sa kojima je razmenjivao stripove, a neko od komšija je doneo i televizor.

„Nije bilo previše strašno, osim kad bi pogodili nešto na Novom Beogradu, Bežaniji i okolini, tada ti nije svejedno.

„I bude kao u filmovima, sve se zatrese, malo prašina padne i treperi svetlo, ako ga bude", seća se Basarić, tada devetogodišnjak.

Najviše su ga plašile reakcije drugih - histerija, plač i vrisak.

„Mislim da smo delimično zato i prestali da idemo.

„A i mama je rekla: 'Bolje da umrem odmah, nego da se ugušim dole'", prepričava on.

Od proleća 1999. nije sišao u sklonište za koje misli da je danas verovatno zapušteno i nema nikakvu funkciju.

„Čak ni komšija, upravnik zgrade, nije znao da postoji."

Podzemne svirke i izložbe

Nemanja Mitrović

Možda najzanimljiviji život u miru vodi jedno sklonište na Novom Beogradu u kojem je u leto 2023. otvoren kulturni centar „Živa".

U ovom podzemnom alternativnim kutku održavaju se brojni kulturni i umetnički događaji.

„Početna ideja nije bila da idemo u sklonište, već da nađemo normalan prostor na Novom Beogradu ili Zemunu, kome fali takvog sadržaja, za normalne pare, gde možeš da praviš i buku", govori Dušan Marić, jedan od članova kolektiva koji vode „Živu", za BBC na srpskom.

Posle javnog nadmetanja, dobili su u zakup ovo sklonište bez kanalizacije i vode, što im znatno otežava rad.

Rešili su da unesu dva mobilna toaleta čije čišćenje i održavanje dodatno plaćaju, kao i improvizovani lavabo, dok vodu za piće kupuju.

Prostor su uredili u skladu sa vlastitom, alternativnom estetikom, koliko su mogli, pošto nisu dozvoljene veće intervencije i iznošenje zatečenih predmeta i nameštaja.

Ipak, pronašli su i njima namenu, te kanister za vodu iskoristili za sto, dok su kreveti na sprat poslužili kao klupe.

Do sada su organizovali brojne svirke i žurke, umetničke izložbe, pa i plesne nastupe.

Utorkom organizuju besplatan bioskop za komšiluk, a nedavno je održana i prva predstava.

„Trudimo se da bude što šarenije, iako muzički događaji plaćaju kiriju, ali nema ni poente samo muziku da imamo, baš je fora da bude raznovrsno", objašnjava Marić.

Reakcije su za sada dobre, ljudi su oduševljeni i svesni „koliko je napora uloženo".

„Najčešće čujemo - svaka čast, jer radimo nešto od čega nema para, što je jako retko", zaključuje.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: