Bjelorusija i nevladine organizacije: Kako su vlasti razgradile građansko društvo

Dobrotvorne, ženske, ekološke, obrazovne, istorijske, sportske i organizacije za zaštitu ljudskih prava - i novoformirane i etablirane „veteranske" koje su rad započele još devedesetih - ugašene su u ogromnom broju.

5324 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Huw Evans picture agency
Foto: Huw Evans picture agency

Žene i dalje zovu nekadašnje zaposlene sigurne kuće „Radislava".

Žrtve porodičnog nasilja zovu kako bi zatražile pomoć od organizacije koja više ne postoji.

Širom zemlje, stotine hospitalizovanih siročadi više nisu pod starateljstvom dadilja.

Finansiranje projekta je presušilo kad je vlada zatvorila medijsku platformu za kraudfanding „Imena", njegov glavni izvor prihoda.

Kancelarija za prava osoba sa invaliditetom pružala je podršku za 1.400 ljudi godišnje - sada je „stavljena van zakona".

I tom spisku nema kraja.

U sklopu akcije slamanja protesta iz 2020. godine, beloruske snage bezbednosti uspele su da uguše masovne demonstracije organizovane zbog rezultata predsedničkih izbora, za koje se naširoko veruje da su bili pokradeni.

Vlasti su 2021. godine proširile napade na nezavisne medije i nevladine organizacije (NVO).

U to vreme je Aleksandar Lukašenko, predsednik države, izneo neverovatnu optužbu da se čitavo građansko društvo finansira iz inostranstva kako bi „organizovalo državni udar i pobunu".

Od tada, ogroman broj nevladinih organizacija koji je radio u Belorusiji sistematski je ugašen.

Zaštitnici ljudskih prava zabeležili su prestanak rada više od 1.280 organizacija.

Dobrotvorne, ženske, ekološke, obrazovne, istorijske, sportske i organizacije za zaštitu ljudskih prava - i novoformirane i etablirane „veteranske" koje su rad započele još devedesetih - ugašene su u ogromnom broju.

Bekstvo od nasilnog muža

„Žene nisu mogle da veruju do samog kraja… niko nije bio iseljen do poslednjeg dana. Dve žene nisu imali kuda da idu", priča Vera (promenili smo joj ime), bivša zaposlena u prihvatilištu „Radislava".

Ova NVO, koja je radila 20 godina, postala je meta policijskih upada i hapšenja u januaru 2022. godine.

Na kraju ju je vlada ugasila.

„Radislava" je, prema bivšoj upravi, radila bez državnog finansiranja.

Bilo je privatnih donacija, „kraudfanding" kampanja i pomoći i stranih donatora i beloruskih kompanija.

Započevši sa skloništima u vidu stanova, organizacija je potom izgradila sigurnu kuću za 30 žena i dece, i planirala je novu sa prostorom za 50.

Od 2018. godine, prihvatilište je pomoglo više od 500 žena; one su živele u kući od nekoliko dana do pola godine, tokom kog vremena su se sretale sa advokatima i psiholozima.

„Radislava" je 2018. godine, zajedno sa velikim brojem drugih NVO-a, zagovarala usvajanje zakona protiv porodičnog nasilja, ali posle oštrih kritika Aleksandra Lukašenka, predlog zakona je odbačen.

Ne samo da je direktno pomagala onima kojima je pomoć bila preko potrebna, već je organizacija obučavala i lokalne policijske stanice, lekare, psihologe i sociologe.

Njihove brošure mogle su da se nađu u Ministarstvu unutrašnjih poslova i domovima zdravlja.

Neke vladine internet stranice još uvek nude telefonski broj sigurne kuće, ali ovih dana se na njega više niko ne javlja.

Devetog novembra 2021. godine, uhapšena je Olga Gorbunova, čelnica „Radislave", pošto je identifikovana na snimku sa protesta iz 2020. godine.

Istovremeno, bivši muž jedne od gošći sigurne kuće, podneo je tužbu protiv organizacije.

Čovek je tvrdio da su oni prisiljavali gošće da odlaze na protestne skupove i da su u podrumu kuće štampane nalepnice i šivene zastave belo-crveno-bele boje (boje opozicionog pokreta).

Ništa od toga nije bilo istina, kaže Olga, ali optužbe su bile dovoljne da vlasti ugase „Radislavu".

SIARHEI SILIVONCHYK

Nekoliko drugih nevladinih organizacija koje se bore protiv porodičnog nasilja su takođe silom zatvorene.

U njih spadaju i „Rodne perspektive", organizacija koja je pokrenula i vodila nacionalnu telefonsku liniju za pomoć žrtvama porodičnog nasilja.

Telefonske linije više nema, ali je broj i dalje istaknut na nekoliko vladinih internet stranica.

„Ništa nije ostalo, sve je uništeno. Vratili smo se u devedesete", kaže Olga.

„Žene nemaju koga drugog da zovu, da bi dobile savet ili pravnu pomoć, nemaju gde da se sakriju."

Ona je provela šest meseci u pritvornom centru i dobila trogodišnju kaznu kućnog pritvora sa velikim ograničenjima kretanja.

Posle toga je uspela pobegne iz Belorusije i u međuvremenu je postala predstavnica za socijalna pitanja u Ujedinjenom tranzicionom kabinetu Svetlane Tihanovskaje, za koju se naširoko veruje da je dobila izbore 2020. godine i sada praktično vodi alternativnu belorusku vladu u egzilu.

Porodično nasilje je jedna od oblasti u kojima Olga nastavlja da radi.

Ona tvrdi da se u poslednje vreme ovaj problem pogoršao, ali da se statistika o tome krije.

„Vlast nema dovoljno ljudi za rad na porodičnom nasilju.

„Svi sada primenjuju političku represiju, kako bi identifikovali 'prestupnike' prema politički motivisanim optužbama", objašnjava ona.

Nedavno je pokrenula peticiju zahtevajući pristup statistici o porodičnom nasilju.

Ali joj je uskraćen sa objašnjenjem da je to „strogo poverljivo budući da se radi o tajnim informacijama".

„Žene više ne mogu bezbedno da se razvedu zato što ne mogu bezbedno da se obrate policiji.

„Policija odmah dovodi u pitanje njihovu pouzdanost kao žrtvi", kaže bivša zaposlena u prihvatilištu Vera.

Ona dodaje da se ljudi plaše da će biti optuženi za učešće u protestima i onda se radije ne obraćaju vlastima za pomoć.

Država ima službu za žene pogođene porodičnim nasiljem - takozvane „krizne sobe".

Prema Ministarstvu rada i socijalne zaštite, ima ih 137, sa 429 kreveta.

Prema zvaničnoj statistici, kroz njih je 2020. godine prošlo 384 žrtava porodičnog nasilja, a 2021. godine, 340.

Za to vreme, prihvatilišta „Radislave" uvek su bila puna: 2020. godine je u njima bilo 90 ljudi.

Brojke iz 2021. godine nisu preživele zatvaranje organizacije.

Kako predstavnice „Radislave" objašnjavaju, u kriznim sobama nema privatnosti, trajanje boravka je ograničeno, a državni specijalisti nisu kvalifikovani za rad sa ženama koje su žrtve nasilja.

Marina (čije pravo ime smo bili zamoljeni da ne otkrivamo) je dobila veliku pomoć od sigurne kuće.

Posle njenog razvoda, proganjanje, pretnje i zastrašivanje njene dece postali su sastavni deo njene svakodnevice - sve dok na internetu nije pronašla telefonski broj „Radislave".

„Da nije bilo 'Radislave', ne bih uspela da sačuvam mentalno zdravlje svoje dece. Ne bih uspela da lišim bivšeg muža roditeljskih prava, zato što je pravni proces predug. Nisam sigurna kako bi se sve završilo."

Marina se obratila vlastima, tražeći zabranu prilaska protiv bivšeg muža, ali nije mogla da ga dobije.

Skrivala se u iznajmljenom stanu, ali ju je on brzo pronašao.

Prihvatilište je bilo jedino bezbedno mesto.

„Adrese državnih kriznih soba su dostupne na internetu.

„Možete li mi reći kako će mi krizna soba pomoći ako me on čeka tu odmah iza ćoška?", pita se ona.


Pogledajte i ovu priču


'Banditi i strani agenti'

„Odseći ćemo sve nitkove koje ste finansirali. Smeta vam što smo uništili sve vaše strukture, nevladine organizacije i ostale."

Tako je govorio Aleksandar Lukašenko u intervjuu za BBC u novembru 2021. godine.

U raznim govorima proteklih godina, on je nazivao nevladine organizacije „banditima i stranim agentima", „izdajnicima", i „štetočinama po državu", tvrdeći da su „organizovali državni udar i pobunu" i otvoreno nazivajući ono što im se u međuvremenu desilo „operacijom čišćenja".

Od 2021. godine, više od 1.280 nevladinih organizacija u Belorusiji ili je zatvoreno ili su potpuno obustavile aktivnosti.

Ove podatke je sakupio Lo-trend, koji je i sam u procesu obustavljanju delovanja u Belorusiji i umesto toga uglavnom radi iz Gruzije.

Spisak organizacija koje su zatvorene samo raste - nekolicina se ugasi svake nedelje.

Tačan broj nevladinih organizacija koje su radile u Belorusiji predmet je spekulacije.

Informacije na internet stranici president.gov.by pod odeljkom „građansko društvo" ažurirane su zaključno sa 1. januarom 2021. godine.

Pre početka „čišćenja", bilo je 3.021 javnih udruženja, 25 sindikata i oko 400 dobrotvornih organizacija.

Ali mnoge nevladine organizacije su registrovane kao ustanove, a statistika za njih nije dostupna, objašnjava Olga Smoljanko, čelnica Lo-trenda.

„Procenjujemo da je nestalo njih oko 25 odsto… Pretpostavljamo da je u Belorusiji bilo oko 5.000-6.000 nevladinih organizacija, ali ova brojka je potpuno nezvanična", kaže Olga Smoljanko.

Getty Images

Bivša čelnica „Radislave" Olga Gorbunova je kategorična u proceni.

„Ovo je politika spaljene zemlje. Da govorimo o aktivnom sektoru građanskog društva koji promoviše ljudska prava i postavlja veoma teška, bolna pitanja za zemlju, bila bi to potpuno druga priča. Po mom mišljenju, ogromna većina pravih organizacija je likvidirana."

Aleksandar Lukašenko je nekoliko puta izjavljivao da „u Belorusiji, zemlji sa 9.25 miliona stanovnika, radi previše nevladinih organizacija."

Ali brojke Evropskog centra za neprofitno pravo (ECNL) pokazuju upravo suprotno.

Prema SCO Metru, taj broj je 3.5 nevladinih organizacija na 10.000 stanovnika.

To Belorusiju čini zemlju sa najnižim brojem nevladinih organizacija od svih zemalja Istočnog partnerstva.

Prema ECNL-u, zemlja se nalazi iza Azerbejdžana, Ukrajine, Jermenije, Moldavije i Gruzije.

U Ukrajini je ta brojka 4.5 puta viša, u Moldaviji 12.5 puta.

A svi ovi proračuni napravljeni su na osnovu brojki iz 2020. godine, pre nego što su započela masovna gašenja nevladinih organizacija.

Prema indeksima koji određuju održivost građanskog društva (među njima i onaj koji je izračunala američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID)), Belorusija je dobijala slabe ocene iz godine u godinu.

To je, između ostalog, tako zbog oskudnog pravnog okvira, ograničenog kapaciteta nevladinih organizacija za zastupanje i pružanje usluga i, ključno, nedostatak pristupa finansiranju.

'Prelazak u režim preživljavanja'

One nevladine organizacije koje još rade u zemlji boje se da se oglase.

Uspeli smo da razgovaramo sa predstavnicima dve takve organizacije.

Obe su tražile da sakrijemo ne samo njihova imena, već i imena njihovih organizacija, pa čak i oblasti u kojima rade, iz straha od odmazde vlasti.

Aleksandar (nije mu pravo ime) kaže da su nedostatak sredstava ogroman problem za nevladine organizacije.

Njegova organizacija ne dobija ništa od države i uzima donacije od pojedinaca i kompanija.

Ali to je sada postalo sve teže i teže.

„Kompanije se plaše. One otvoreno pitaju - vi niste na crnoj listi?", kaže Aleksandar.

Njegova organizacija je jedva uspela da sakupi sredstva za godišnji budžet, ali ne može više da se osloni na stranu pomoć niti na uplate običnih Belorusa, koji poslednjih godina masovno napuštaju zemlju.

„Strana pomoć je nekada bila ključna, ali sada je naprosto ni ne uzimam u obzir. Iskreno, ne želim da skrećem pažnju na sebe. Ne želim probleme."

Getty Images

Jevgenij (takođe mu nije pravo ime) kaže da su nevladine organizacije izložene revizijama, na njima se iznova i iznova vrše inspekcije sa sve većom učestalošću.

„Moramo da naučimo da živimo u ovoj situaciji sada i ovde. Ovo je kao balet po minskom polju. Ukoliko možemo da se izborimo za neki prostor za disanje za sebe… mi to i činimo. Ali čak i tad, samo ako imamo sreće", kaže on.

Postoje i drugi problemi.

Sve je manje volontera - ljudi odlaze ili počinju više da vode računa o sebi.

Obe nevladine organizacije imaju promotivne probleme: bez platformi za „kraudfanding" i nezavisnih medija, preostaju im samo društvene mreže.

Ali čak ni to nije rešenje.

Aleksandar kaže da njegova organizacija često „razmisli sto puta" pre nego što se obrati nekom influenseru.

„Neki blogeri zastupaju političke stavove, pripadaju ovom ili onom političkom taboru", dodaje.

'Deset godina samozavaravanja'

Analitičari imaju dva moguća odgovora na pitanje zašto su vlasti napale nevladin sektor.

„Mislim da one zaista veruju da su nevladine organizacije bile uzrok protesta iz 2020. godine.

„Do ove agresije je došlo upravo zbog toga što se plaše da će se to ponoviti. I zaista, bilo je šetnji čak i ljudi sa invaliditetom, i to brojnih", kaže Darija Carik, specijalistkinja za filantropiju i socijalno investiranje.

„Ali bila je to revolucija demokratskih vrednosti. Ako uzmete kao primer bilo koji sektor u kome je bilo imalo bogatstva - medicinski, IT - svi su oni protestovali, zato što su govorili: 'Meni je dobro, ali nešto nije u redu sa zemljom i želim da ona postane bolja'."

„Poslednjih 10 godina bilo je vreme samozavaravanja za Beloruse… Zabluda da možete da predstavljate sektor u zemlji u kojoj se čak ni ne priznaje da taj sektor postoji", dodaje ona.

„Kad dođe do spirale represije, medijske i organizacije građanskog društva su prve koje postaju mete. Zato što one nisu samo pomagači društva, već formiraju javno mnjenje, one ukazuju na probleme, one izražavaju alternativni stav", dodaje Olga Smoljanko.

Efekat represije će se akumulirati i svakako će biti vidljiv u društvu, smatra ona.

„Organizacije građanskog društva često rade u oblastima u kojima ih država ne želi. One promovišu probleme ljudi koje država nikad nije primetila. Sada kada su te organizacije zatvorene, nastale su rupe.

„Posledice će biti očigledne za nekoliko godina, ali već može da se kaže da je veliki broj ugroženih grupa ostao bez odgovarajuće podrške nevladinih organizacija."

Taj efekat će postati jasniji za mnoge Beloruse mnogo pre nego što su mislili.

Kao posledica zvanične „operacije čišćenja", nezavisni posmatrači tvrde da sada više ne postoji nijedna registrovana nezavisna organizacija za zaštitu ljudskih prava u Belorusiji.

Pogledajte video o baki Nini koja je protiv beloruskog predsednika



Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: