Djeca i roditeljstvo: "Roze za djevojčice i fudbal za dječake" - rodne predrasude oblikuju naš mozak

Početne podjele možda djeluju nevino, ali vremenom rodno obilježeni svjetovi imaju trajni efekat na to kako djeca tokom odrastanja razumiju sebe i odluke koje donose - baš kao i to kako da se ponašaju u društvu u kojem žive

8418 pregleda 56 reakcija 4 komentar(a)
Iako mnoge djevojčice igraju fudbal - a u posljednje vrijeme imaju i sve više uspjeha u profesionalnom fudbalu - ovaj sport se i dalje uglavnom smatra uglavnom muškim, Foto: Javier Hirschfeld/Getty Images
Iako mnoge djevojčice igraju fudbal - a u posljednje vrijeme imaju i sve više uspjeha u profesionalnom fudbalu - ovaj sport se i dalje uglavnom smatra uglavnom muškim, Foto: Javier Hirschfeld/Getty Images

Moja ćerka je opsednuta sa svim stvarima koje su ružičaste i namenjene devojčicama. Posezala je za ružičastim cvetnim haljinama koje ciljano prave za devojčice još pre nego što je napunila dve godine.

Imala je tri godine kada smo jednom prilikom videli grupu dece kako igraju fudbal, a ja sam joj rekla kako može i da im se pridruži jednog dana, kada još malo poraste.

,,Fudbal nije za devojčice", odgovorila mi je, odlučno. Pažljivo smo joj objasnili da i devojčice, mada nešto manji broj njih, takođe igraju fudbal. Nismo mogli da je ubedimo u to. U svakom slučaju, ona je takođe veoma živahna i voli da se pentra i skače, što su atributi koji se obično pripisuju dečacima.

Njene jasne ideje oko toga šta bi devojčice i dečaci trebalo da rade su bile neočekivane i uočljive pomalo prerano, ali s obzirom na to u kolikoj meri je dečji svet rodno određen od samog početka, nije bilo teško uvideti kako je do toga došlo.

Početne podele možda deluju nevino, ali vremenom rodno obeleženi svetovi imaju trajni efekat na to kako deca tokom odrastanja razumeju sebe i odluke koje donose - baš kao i to kako da se ponašaju u društvu u kojem žive.

Rodno obeležene ideje i kasnije nastavljaju da utiču i da uspostavljaju društvo koje nesvesno promoviše vrednosti povezane sa toksičnom muškošću koja nije dobra ni za koga, bez obzira na to kako se identifikujemo. Pa kako onda tačno naša opsednutost rodnim pitanjima ima toliko snažan uticaj na naš svet?

Sama ideja da su žene intelektualno inferiorne u odnosu na muškarce se smatrala činjenicom pre nekoliko vekova. Nauka je dugo pokušavala da pronađe razlike koje potcrtavaju ovakvu pretpostavku. Vremenom, brojne studije su raskrinkale mnoge od navodnih razlika, ali naš svet uporno i dalje ostaje rodno određen.

Kada malo razmislite o tome, sve to nije nimalo iznenađujuće s obzirom na način na koji smo izloženi socijalizaciji kao deca. Roditelji i staratelji ne žele da dečake i devojčice tretiraju različito, ali dokazi pokazuju da upravo to rade.

Sve počinje još pre rođenja kada majke na različit način opisuju bebine pokrete u slučaju da znaju da će beba biti muškog pola. Muške bebe se najčešće opisuju kao ,,živahnije" i ,,snažnije", ali takve razlike ne postoje kada majke ne znaju pol deteta unapred.

Od kada je postalo moguće da uz pomoć skenera identifikujemo biološki pol, jedno od prvih pitanja budućih roditelja je da li će dobiti dečaka ili devojčicu. Pre toga su oblik i veličina stomaka bili korišćeni za određivanje pola, bez obzira što nije postojao nikakav dokaz da taj metod funkcioniše.

Nešto su suptilnije različite reči koje koristimo pri opisu dečaka i devojčica, čak i kada se opisuje njihovo identično ponašanje. A kada u sve to ubacimo i rodno definisane igračke, onda samo pojačavamo razlike u osobinama i hobijima koji su već pripisani muškom ili ženskom polu.

Način na koji se deca igraju je izuzetno važan deo razvoja. Tako deca u početku razvijaju svoje veštine i zanimanja. Kocke za igranje podstiču ineteresovanje za građenjem, dok lutke mogu da podstaknu brigu i razumevanje drugih. Raznovrsnost iskustava koja stičemo igrom je očigledno važna.

,,Kada jedan tip kocki koje podstiču gradnju usmerimo ka samo jednoj polovini populacije, onda to znači da će ta polovina populacije razviti određene veštine ili tip interesovanja", kaže Kristija Braun, profesorka psihologije na Univerzitetu Kentaki.

Takođe, deca su kao mali detektivi koji određuju kojoj kategoriji će pripadati na osnovu konstantnog učenja od onih koji ih okružuju. Čim shvate u koju grupu se bolje uklapaju, oni prirodno počinju da gravitiraju ka kategorijama koje su im bile namenjivane od samog rođenja.

Zbog toga se devojčice već od druge godine života okreću ružičastoj boji, dok je dečaci izbegavaju. Iz prve ruke sam svedočila sceni u kojoj je moja dvogodišnja ćerka tvrdoglavo odbijala da nosi bilo šta što joj je ličilo na dečački izbor, bez obzira na moje uzaludne pokušaje da joj ne nametnem rodno definisanu odeću.

Javier Hirschfeld/Getty Images

Zbog svega toga nije iznenađenje da predškolska deca tako rano nauče da se identifikuju sa svojim polom, naročito ukoliko roditelji i prijatelji imaju običaj da deci daju igračke koje se povezuju sa njihovim polom. Kada deca shvate kom ,,rodnom plemenu" pripadaju, ona postaju i otvorenija za rodne oznake, objašnjava Kordelija Fajn, psihološkinja na Univerzitetu u Melburnu.

Ovo potom utiče i na njihovo ponašanje. Tako, na primer, sama prezentacija nove igračke može da promeni zainteresovanost deteta prema njoj. Tako su devojčice, recimo, zainteresovanije za tipično muške igračke ukoliko su one ružičaste boje.

I ovo ima svoje posledice. Ukoliko samo devojčicama, a ne i dečacima, dajemo lutke ili komplete za šminkanje, onda ih tako pripremamo da se same identifikuju sa sličnim interesovanjima. Dečake po tom principu pripremamo da mnogo aktivnije budu zainteresovani za automobilčiće i igračke u obliku raznih alata.

Ali dečaci, sasvim je izvesno, takođe uživaju da se igraju sa lutkama i dečijim kolicima, ali to nisu stvari koje im obično kupujemo. Moj sin ljuljuška lutku bebe baš kao što je to radila i njegova sestra i voli da ih gura u dečjim kolicima.

,,Dečaci su u svojim prvim godinama života takođe brižni i saosećajni, osim što ih mi veoma rano naučimo da su to ,,ženske veštine", pa ih zbog toga kažnjavamo", kaže Braun.

Ukoliko su dečaci od najranijih dana obeshrabrivani da se igraju sa igračkama koje se povezuju sa devojčicama, onda oni verovatno neće razviti neke veštine koje će im možda zatrebati kasnije u životu.

Ako ih njihovi vršnjaci odvraćaju od igranja sa lutkama, a u isto vreme gledaju svoju majku kako uglavnom sama vodi brigu o detetu, šta nam to govori o tome ko bi trebalo da se brine o deci? I tako ulazimo u oblast ,,biološkog esencijalizma" u kojem urođenu osnovu pripisujemo ponašanju za koje postoji, ako malo dublje uronimo u tu temu, velika verovatnoća da će biti naučeno.

Jedno su igračke, ali osobine su takođe svojstvene rodnoj stereotipizaciji. Roditelji dečaka često govore kako su oni živahniji i kako vole grublje igre, dok su devojčice nežnije i pokornije. Dokazi navode na drugačije zaključke.

Studije u stvari pokazuju da naša očekivanja utiču na to kako vidimo i sebe i druge. Roditelji rodno neutralna ljutita lica pripisuju dečacima, dok su srećna i tužna lica etiketirana kao ženska. Majke najčešće ističu fizička svojstva njihovih sinova i za njih postavljaju mnogo uzbudljivije ciljeve nego za devojčice.

One takođe precenjuju, na primer, sposobnost za puzanjem i ističu dečake kao predvodnike, bez obzira što među njima ne postoji nikakva fizička razlika. Tako da ljudi sopstvenim ubeđenjima takođe utiču na decu i tako osnažuju slične stereotipe.

Jezik takođe igra moćnu ulogu u ovome - devojčice navodno ranije počinju da pričaju - što je mali, ali i prepoznatljivi efekat koji takođe može da bude rezultat toga što majke više pričaju svojim ženskim bebama nego muškim.

Devojčicama takođe više pričaju o emocijama. Drugim rečima, mi nesvesno poručujemo devojčicama da veruju da su pričljivije i emotivnije, dok su dečaci agresivniji i fizički okretniji.

Braun objašnjava da je očigledno zbog čega se ovako pogrešno shvatanje nastavlja i kasnije u životu. Mi zanemarujemo ponašanje koje nije u skladu sa stereotipnim očekivanjima. ,,Konstantno previđamo situacije u kojim dečaci mirno sede i čitaju knjige ili one u kojim devojčice bučno tutnje kroz kuću", kaže ona. ,,Naš mozak kao da zanemaruje i preskače preko onih informacija koje nisu stereotipske".

Roditelji takođe imaju običaj da svojim ćerkama kupuju i igračke i odeću koji su namenjeni dečacima, često u pokušaju da budu rodno neutralni, ali ne i obrnuto. Ovakvo postupanje daje interesantan uvid u to na koji način se odnosimo prema rodnim pitanjima.

Muškarci su oduvek bili procenjivani kao dominantan i moćan pol, što obično vodi ka manje-više otvorenom odvraćanju od igranja sa ženskim stvarima. Fajn objašnjava da tu uočavamo ,,manifestacije rodne hijerarhije - dečaci naizgled počinju da reaguju na ,,stigmu" ženskosti čak i u najrtanijem detinjstvu".

Ovo nam otkriva razlog zbog kojeg su roditeljima prihvatljivije devojčice u muškoj odeći nego dečaci u ženskoj. Ili zašto je u mom slučaju odrastanje kao muškarače izazivalo pozitivne komentare - nikada nisam volela lutke, već sam se uglavnom pentrala po drveću.

Suprotne stvari doživljavaju dečaci koji se oblače i ponašaju kao devojčice. Žensko oblačenje ili isticanje ženskih osobina umanjuju status muškarca - a oni koji se na taj način ističu čak i zarađuju manje.

Naučnici koji se bave ovim pitanjima se slažu da su prioriteti u velikoj meri uslovljeni društvenim okolnostima, ali i dalje ostaje neslaganje po pitanju da li je rodno ponašanje urođeno ili ne. Tako, na primer, postoje dokazi da devojčice koje su bile izložene višim nivoima androgena u materici, više privlače igračke koje se tipično kategorizuju kao dečačke. Čak i u ovom slučaju Fajn ističe da je moguće da okolina utiče na njihove preferencije. Ove devojčice ne pokazuju ni izraženiju prostornu inteligenciju - veštinu za koje se najčešće kaže da je uočljivija kod muškaraca.

Znamo i da su bebe izuzetno osetljive na društvene signale koji ih okružuju i da su u stanju da rano počnu da uočavaju razlike. Bez obzira na to kako se ove preferencije razvijaju, roditelji i vršnjaci će nastaviti da uslovljavaju i očekuju određeno ponašanje i tako stvaraju rodno obeležen svet sa zabrinjavajućim posledicama.

Tako na primer, kada devojčice po prvi put ulaze u predškolsku ustanovu, u matematici ne postoji rodna razlika, ali kasnije počinje da se pojavljuje kada se u proces uključe njihov učitelj i njihovo sopstveno uverenje. Ovo je naročito problematično jer su ovakvi, nanovo sprovedeni stereotipi, ,,u raskoraku sa savremenim rodnim i egalitarnim principima da naš pol ne treba da određuje naša interesovanja ili budućnost", kaže Fajn.

Kada se određene igračke marketinški namenjuju dečacima, to može da utiče na mozak da osnažuje veze koje su deo, recimo, prostorne inteligencije.

I zaista, kada je jedna grupa devojčica igrala igru tetris puna tri meseca, oblast mozga koja je u vezi sa vizuelnim procesuiranjem je postala veća nego kod onih devojčica koje nisu igrale ovu igricu. Kada se devojčicama i dečacima ponudi drugačija vrsta zanimacije, promene u mozgu mogu da slede taj primer.

Kao što neuronaučnica i spisateljica Đina Ripon za Univerziteta Aston objašnjava, činjenica da živimo u rodno određenom svetu stvara i rodno definisan mozak.

Tako se stvara kultura dečaka koji se osećaju uslovljenim da iskazuju tipično muške osobine - ili bi u suprotnom mogli da budu izopšteni od svojih vršnjaka. Ukoliko se fokusiramo na različitosti, to takođe znači i da, kao što kaže Ripon, počinjemo da prihvatamo mitove da su dečaci bolji u shvatanju nauke, a da su devojčice brižnije.

Ovo se nastavlja i u svetu odraslih ljudi. Žene pokazuju da potcenjuju sopstvene sposobnosti u rešavanje matematičkih zadataka, dok muškarci precenjuju svoje sposobnosti. Žene će takođe lošije proći na testovima ukoliko im se kaže da njihov pol obično postiže lošije rezultate. I naravno, ovakve stvari u velikoj meri utiču na njihov izbor škole, fakulteta i karijere.

Još više zabrinjava ideja da je način na koji se neke muške osobine rano naglašavaju, a zatim i uslovljavaju, povezan sa muškim seksualnim nasiljem prema ženama. Tako na primer znamo da pojedinci koji čine dela seksualnog nasilja pokazuju tendenciju da pokazuju visok nivo ,,agresivne muškosti", kaže psihološkinja Megan Mas sa državnog univerziteta u Mičigenu.

Postoje verovanja da su muškarci po prirodi nasilni i da im je potrebno seksualno zadovoljenje, a da su žene po prirodi pokorne.

Studije pokazuju i da su devojčice koje se u većoj meri identifikuju sa princezama, zabrinutije za svoj izgled i da će verovatnije biti sklonije samoobjektivizaciji - da će o sebi misliti kao o seksualnom objektu", kaže Mas.

Devojčice kod kojih su zabeleženi najviši nivoi ,,seksualno rodnih stereotipa" takođe beleže i umanjene vrednosti osobina povezanih sa inteligencijom. Studija je otkrila i to da i devojčice i dečaci u ranim fazma razvoja privlačnost vide kao nešto što ,,nije kompatibilno sa inteligencijom i kompetencijom".

Braun i njene kolege su u jednom radu iz 2020. godine raspravljali o tome da li su seksualni napadi muškaraca prema ženama toliko uobičajeni upravo zbog vrednosti koje usađujemo deci.

Njihova socijalizacija dolazi iz kombinacije koju čine roditelji, škola, mediji i vršnjaci. ,,Seksualna objektivizacija kod devojčica počinje zaista prerano", kaže Braun.

Jedan od razloga zbog kojih ovakve rodno uslovljene ideje i samodovoljnost i dalje postoje, delom dolazi od toga da se i dalje pojavljuju glasovi o urođenim moždanim razlikama između muškaraca i žena. Bilo kako bilo, najveći broj studija koje se oslanjaju na skeniranje mozga ne uspevaju da pronađu bilo kakve rodne razlike u rezultatima ovakvih testiranja.

Ili možda studije koje pokazuju drugačije rezultate još uvek nisu objavljene. Ovo je poznato i kao problem ,,skladištenja u fijokama" - kada se ne pronađu nikakvi rezultati, oni se jednostavno i ne pominju ili dalje istražuju.

A kod onih istraživanja koja i pokazuju neke male razlike, teško je zaista znati kakvu ulogu u tome imaju kultura koja nas okružuje ili stereotipska očekivanja. Odrasli mozgovi ne mogu da se uredno klasifikuju kao muški ili ženski mozgovi.

Jedno istraživanje koje se bavilo moždanim snimcima preko 1.400 ispitanika, neuronaučnica Dafna Džoel opisuje kao ,,veliko preklapanje u raspodeli sive i bele moždane mase i međusobnih veza kod muškaraca i žena". Ili, sve u svemu, mnogo smo sličniji nego što smo drugačiji.

Jedno istraživanje je čak pokazalo da su se žene ponašale podjednako agresivno kao i muškarci kada im je bilo objašnjeno da njihov pol neće biti otkriven tokom igranja video igrice, ali su bile mnogo manje nasilne kada im je bilo rečeno da osoba koja sprovodi eksperiment zna da li se radi o muškarcu ili ženi.

To je posledica toga da žene teže da budu smatrane za manje agresivne i saosećajnije.

Kada uzmemo u obzir fiziološke reakcije na situacije koje bi mogle da prizovu empatiju, žene i muškarci imaju identičnu reakciju, ali radi se o tome da su žene od najranijeg uzrasta bile deo društva koje ih je usmeravalo da se ponašaju u skladu sa naizgled ženskim emocijama.

Ovo znači da ukoliko želimo neke bitne promene, ljudi moraju prvo da razumeju sopstvene predrasude i da budu svesni situacija u kojim se njihova predubeđenja ne uklapaju u ponašanje koje primećuju. Čak i najmanje razlike između očekivanja od devojčica u odnosu na dečake, vremenom mogu da se povećaju.

Javier Hirschfeld/Getty Images

Zbog toga je važno zapamtiti zbog čega su ljudi uslovljeni da misle da su dečaci živahniji i da ne zaborave da ovo nije tačno. Moja ćerka je sasvim sigurno podjednako bučna kao i njen brat - ako ne i više - dok on i dalje voli da se pravi da kuva. Iako ovo možda i nisu najreprezentativniji primeri, oni se takođe ne uklapaju u našu ideju o tome šta dečaci i devojčice vole.

I meni bi bilo jednostavnije da ističem sklonost mog sina ka pentranju na sve i svašta i na sklonost moje ćerke prema ružičastoj boji, previđajući pri tome brojne trenutke u kojim se ona igrala sa automobilčićima, a on sa lutkama.

Kada naša deca neminovno počnu da ukazuju na rodne razlike, mi možemo da pomognemo tako što ćemo revidirati stereotipe drugim primerima, kao što je objašnjavanje devojčicama da mogu i fudbal da igraju, a dečacima da i oni mogu da imaju dugu kosu.

Takođe možemo da ih ohrabrimo i najrazličitijim igračkama bez obzira na njihov pol i na to kome su te igračke bile namenjene. Potrebno je da osmislimo što više mogućnosti za igru da bi ,,oni mogli da ih iskuse uprkos sve većoj lavini rodno određenih igara", kaže Mas.

Ukoliko ne uspemo da shvatimo da smo od samog rođenja mnogo sličniji nego što smo različiti i da se i prema deci odnosimo u skladu sa tim, naš svet će nastaviti da bude rodno predodređen. Ove navike nije lako promeniti, ali možda možemo dva puta da razmislimo pre nego što nekom dečaku kažemo koliko je hrabar, a devojčici koliko je mila ili savršena.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: