Nato bombardovanje 1999: Kako su Rusi iznenadili Zapad dolaskom na prištinski aerodrom

Pojedini istoričari smatraju da je ruski juriš na Prištinu bio jedno od najopasnijih zatezanja odnosa između Moskve i Zapada posle Kubanske krize

6829 pregleda 8 komentar(a)
Foto: SRDJAN SUKI/AFP via Getty Images
Foto: SRDJAN SUKI/AFP via Getty Images

Sve se dešavalo brzo.

Samo dan po potpisivanju Kumanovskog sporazuma kojim su 9. juna 1999. dogovoreni uslovi za prekid NATO bombardovanja, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 kojom je naloženo povlačenje jugoslovenske vojske i policije sa Kosova, a teritorija stavljena pod međunarodnu upravu.

Dvanaestog juna, dok su se jugoslovenske snage pripremale za povlačenje kako bi ih zamenile mirovne snage uglavnom NATO zemalja, na strateški važan aerodrom u Prištini prvi su stigli Rusi, tik posle ponoći.

Tek nekoliko sati kasnije, iz Makedonije su na Kosovo pristigli i vojnici zapadne alijanse.

Pojedini istoričari smatraju da je ruski juriš na Prištinu bio jedno od najopasnijih zatezanja odnosa između Moskve i Zapada posle Kubanske krize, pisao je BBC ruski servis.

„Za trenutak je izgledalo kao da se vratila 1945. i da se Amerikanci i Evropljani jure tenkovima s Rusima po Evropi, kako bi zauzeli što više gradova", ocenio je BBC novinar Artem Krečetnikov.

Ova akcija je „bila važan pokazatelj da Rusija ne može da veruje Zapadu da će je uključiti u donošenje odluka na Balkanu", kaže Dejvid Kanin, viši analitičar američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) koji je tokom 1990-ih bio zadužen za Balkan.

„Nije bilo pretnje da će biti Trećeg svetskog rata, to je preterivanje.

„Niko nije pomišljao da je tako ozbiljna situacija, ali jeste bila simbolički važna", ocenjuje Kanin za BBC na srpskom.


BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.


Kako je sve počelo?

Rusi, koji su imali važnu ulogu u ubeđivanju jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića da okonča rat, očekivali su da će dobiti nadzor, nezavisno od NATO trupa, nad jednim delom Kosova, severnim, većinski naseljenim srpskim stanovništvom.

Dok se još sušilo mastilo na Rezoluciji 1244, kontingent od oko 200 ruskih vojnika sa 15 tenkova i 35 kamiona krenuo je iz Ugljevika u Bosni i Hercegovini gde su bili deo međunarodne mirovne misije SFOR od 1995.

Na putu od 600 kilometara preko teritorije Srbije, meštani su ih pozdravljali cvećem i nudili hranu i piće.

Na tenkovima i vozilima se moglo videti da je oznaka SFOR, prefarbana u KFOR (Kosovo force), a po ulasku u Prištinu, mnogi Srbi su im aplaudirali i uzvikivali „Bravo" i „Srbija, Rusija", vidi se na snimcima agencije Asošijejted pres.

U rano jutro 12. juna stigli su na Slatinu, jedini aerodrom na Kosovu koji je mogao da primi velike vojne avione i do kraja bombardovanja bio pod kontrolom jugoslovenske vojske.

EAN-PHILIPPE KSIAZEK/AFP via Getty Images

Viši ruski oficir, general Leonid Ivašev, rekao je za BBC kako su Rusi planirali da tamo pošalju hiljade vojnika.

„Recimo da smo imali nekoliko spremnih vazdušnih baza. Imali smo bataljone padobranaca spremne da krenu u roku od dva sata", rekao je on.

Iz straha da bi ruski avioni mogli da slete u Prištinu, general Vesli Klark, vrhovni komandant NATO trupa, hteo je da naredi britanskim tenkovima i oklopnim vozilima da blokiraju piste, ali je London stavio veto na njegov plan.

Umesto toga, zatraženo je od susednih zemalja, poput Mađarske i Rumunije, da ne dozvole ruskim avionima da prelete njihovu teritoriju.


Pogledajte video o NATO bombardovanju:


'Treći svetski rat'

General Klark je odmah je naredio da se 500 britanskih i francuskih padobranaca stavi u pripravnost da zauzmu aerodrom.

„Pozvao sam generalnog sekretara [Nato] [Havijera Solanu] i rekao mu kakve su okolnosti", rekao je Klark u dokumentarnom filmu BBC Moralna borba: NATO u ratu.

Iako je Solana odobrio akciju, Klarkov plan je blokirao britanski komandant Kfora general Majk Džekson.

„Neću da započnem Treći svetski rat umesto vas", Džekson je navodno rekao Klarku tokom burne rasprave.

„Mi smo [razmatrali] mogućnost... sukoba sa ruskim kontingentom, što mi se činilo da verovatno nije pravi način da započnemo odnos sa Rusima koji će doći pod moju komandu", rekao je Džekson kasnije za BBC.

BBC

NATO je očekivao „da nam se priključi ruski kontingent snaga, baš kao i u Bosni.

„Podržavao sam to, pre svega zbog kulturnih i religijskih veza ruskog i srpskog naroda i crkve, ali način i vreme kada je to učinjeno nije bio deo plana", govorio je kasnije Džekson.

„Jasno sam rekao (Klarku) da to nije u okviru našeg mandata dobijenog od Ujedinjenih nacija, a i da bi stvari mogle da krenu po zlu - ne planirano, ne sa namerom, ali bi mogle da se dese.

„Trebalo je izbeći mogućnost direktnog sukoba", tvrdio je britanski general.

Četiri sata posle dolaska Rusa na aerodrom u Prištini, velika kolona britanskih vojnih vozila prešla je granicu iz Makedonije.

Te trupe su bile prethodnica očekivanih međunarodnih mirovnih snaga od 50.000 vojnika koje će kasnije preuzeti kontrolu nad Kosovom.

Konfuzija

Zbrku je dodatno produbio tadašnji ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov koji je za za CNN rekao da je dolazak trupa u Prištinu bio greška i da je snagama naređeno da odmah napuste pokrajinu.

Diplomatski kanali su se usijali.

Moguće je da je došlo do šumova između vojske i vlade u Rusiji, ali nije bilo pisanih naredbi, pisao je ruski servis BBC.

Kanin kaže da je čitava akcija „bila je važan pokazatelj da Rusija ne može da veruje Zapadu da će je uključiti u donošenje odluka na Balkanu".

„Imajte na umu da ovo nije bila Putinova, već Jeljcinova Rusija, a to je važno da smo počeli da imamo probleme sa Rusijom i pre nego što je Putin postao predsednik", ukazuje Kanin za BBC na srpskom.

U to vreme, Putin je bio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske federacije, ali već tog leta je postavljen za premijera.

„Mislim da je zauzimanje aerodroma i njemu bilo pokazatelj da čak i Jeljcin ne veruje Amerikancima, iako je bio blagonaklon prema njima", kaže Kanin.

Zapadne sile su 1990-ih „mogao da uspostavi odnos uzajamnog poštovanja sa Rusijom" koja se polako vraćala na međunarodnu scenu.

„Posle raspada Sovjetskog Saveza, imali smo šansu i mislim da smo je uprskali, napravili smo razne greške", kaže 74-godišnji analitičar CIA u penziji.

Zašto baš aerodrom?

Kao što su tokom rata u Bosni francuske trupe kontrolisale aerodrom u Sarajevu, što im je davalo stratešku i obaveštajnu prednost, tako su i Rusi želeli da kontrolišu prištinski aerodrom, smatra Dejvid Kanin.

Zauzimanje aerodroma jasno je pokazalo da će Rusija imati određenu ulogu u budućnosti Kosova i da bi Zapad trebalo da je gleda kao ozbiljnog partnera", kaže Kanin, danas predavač evropskih studija na Univerzitetu Džons Hopkins.

Ipak, poverenje Rusa prema Zapadu s godinama je samo opadalo, ali i Zapad je, kaže, pokazao nedoslednost jer nisu uspeli da izgrade „trajni i stabilni status Kosova".

„To je pružilo mogućnost Putinu da se ponovo više uključi na Balkanu", smatra Kanin.


Pogledajte video:


'Nisam se radovao dolasku Rusa'

Vladimir Lazarević, general jugoslovenske vojske u penziji koji je komandovao Prištinskim korpusom tokom 1999, ocenjuje da je „jedini uspeh te akcije je što su Rusi, zahvaljujući tom riskantnom potezu, četiri godine produžili prisustvo" na Kosovu.

Lazarević, kasnije osuđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu na 14 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti počinjenim na Kosovu, kaže da nije bilo „nikakvog zauzimanja."

„Nije imalo od koga, naši piloti su bili unutra, kao i vazduhoplovna baza... naša brigada je obezbeđivala taj prostor i ona je prihvatila ruske padobrance", kaže Lazarević, koji je pušten iz zatvora posle odslužene dve trećine kazne.

Fonet

Kaže da se nije „radovao dolasku ruskih snaga", jer je smatrao da je „prekasno".

„Ne ulazim u to da li je Rusija objektivno mogla nešto više da uradi, ali sam smatrao da je trebalo da učini više da ne dođe do takvog totalnog rata", kaže Lazarević.

Akciju ruskih jedinica smatra strateški riskantnim potezom, ali i kao diplomatsku igru kojom su Rusi ojačali sopstvenu poziciju.

„Kao vojni cilj, taj marš ili skok padobranaca i zauzimanje strateški važnog položaja, dao je ojačane pregovaračke karte.

„Normalno da je bio potez bio riskantan, ali šta u ratu nije riskantno", kaže Lazarević, koji danas neretko učestvuje u tribinama i podržava vladajuću Srpsku naprednu stranku i predsednika Aleksandra Vučića.

Rusi nisu pod direktnom komandom NATO-a

Akcija na aerodromu koja je započela sa dosta pompe, završila se mnogo tiše.

U narednih pet dana, pošto ruski vojnici nisu mogli da uspostave lanac snabdevanja, ostali su bez zaliha hrane i vode i koje su kasnije nabavljali od britanskih jedinica.

Dogovor o raspoređivanju ruskih mirovnih snaga postignut je početkom jula.

Ruski novinar i istoričar Jevgenij Norin pisao je da ruski marš na Prištinu „nije radikalno promenio situaciju na Balkanu".

No, bio je veoma važna epizoda u savremenoj istoriji Rusije, koja je posle decenije kapitulacije i poniženja prvi put rekla „ne", iako je i dalje bila slaba.

„Prvi put posle mnogo godina, Kremlj je shvatio da mora da pokaže zube i i vojska je pokazala da je sposobna da izvede neočekivanu operaciju koja je zbunila NATO.

„Iako operacija na Slatini nije mnogo poremetila planove NATO-a, jeste uticala na naš kompleks manje vrednosti", piše ruski publicista.

Aleksej Borzenko, režiser dokumentarca iz 2004. „Ruski tenkovi na Kosovu", tvrdio je da je od ove akcije samo Zapad imao koristi, jer je usledio masovni egzodus srpskih izbeglica s Kosova, koji su poverovali da će Rusi doći i ostati.

U vreme kada Rusi odlučuju da iznenada dođu u Prištinu, stotine hiljada kosovskih Albanaca je u izbegličkim kampovima u Albaniji i Makedoniji.

Zajedno sa NATO trupama, na Kosovo će se s juga vratiti i veliki deo prinudno raseljenog albanskog stanovništva, ali će ubrzo krenuti iseljavanje Srba ka severu i samoj Srbiji.

Moskva je insistirala da će njene trupe biti odgovorne samo ruskim komandantima.

NATO je to odbio da prihvati, predviđajući da će tako doći do podele Kosova na etnički albanski jug i srpski sever.

Rusi su delovali na Kosovu u sastavu Kfora sve do jula 2003, u sektorima pod kontrolom NATO država, ali nisu bili pod direktnom komandom Alijanse.

Tokom te četiri godine, bili su odgovorni upravo za renoviranje i rad prištinskog aerodroma, teško oštećenog tokom sukoba 1999, a vodile su i bolnicu gde se lečilo više od 10.000 pacijenata, piše na sajtu NATO-a.



Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: