Sukob Amerike i Izraela sa Iranom mogao bi jednog dana da se smatra jednim od prvih velikih sukoba u okviru novonastajućeg svetskog poretka, u kojem pravila koja decenijama uređuju ponašanje država u međunarodnim odnosima sve više gube snagu.
Tokom većeg dela perioda posle Drugog svetskog rata, rat i diplomatija zvanično su funkcionisali u okviru sistema oblikovanog međunarodnim pravom i institucijama kao što su Ujedinjene nacije (UN), kao i brojnim međunarodnim konvencijama.
Čak i kada su se ta pravila zaobilazila ili tumačila selektivno, vlade su uglavnom pokušavale da poteze opravdaju u okviru tog sistema.
Zato su se za vojne operacije obično pružali pravni argumenti, vodile su se diplomatske konsultacije ili su se uspostavljale međunarodne koalicije.
Međutim, u ratu koji se trenutno vodi čini se da takva razmatranja imaju znatno manju ulogu.
Deluje da su strateške odluke više vođene neposrednim vojnim, političkim ili bezbednosnim procenama, a ne potrebom da se postupci usklade sa međunarodnim pravom ili multilateralnim odobrenjem.
Delovanje u takvim uslovima nije potpuno nova situacija za Iran.
Zemlja već decenijama živi pod opsežnim međunarodnim sankcijama i u političkoj izolaciji.
Vremenom je Iran razvio mreže i ekonomske mehanizme osmišljene da zaobiđu te sankcije, kako multilateralne tako i jednostrane.
Iako suočen sa jednim od najobuhvatnijih režima sankcija na svetu, Iran je nastavio da izvozi naftu i održava regionalni uticaj.
U okviru takve strategije, eskalacija je često pažljivo odmeravana.
Tokom ranijih kriza, odgovor Irana obično je bio usmeren na povećanje cene sukoba za protivnike, ali bez izazivanja šireg regionalnog rata.
Širi cilj često je bio povećanje ekonomskog ili političkog pritiska na protivnike dok spoljne sile ne počnu da podstiču deeskalaciju.
Pogledajte raniji video: Koliko su delotvorne sankcije prema nekoj zemlji
I Izrael je navikao da deluje u okruženju u kojem međunarodne konvencije ne moraju nužno da se tumače kao neposredna operativna ograničenja.
Izraelska vojna doktrina već dugo naglašava brzo i odlučno delovanje kada političko rukovodstvo proceni da se pojavljuje ozbiljna pretnja.
Preventivni udari i upotreba nadmoćne vojne sile često su deo takvog pristupa.
Poslednjih godina, izraelske akcije poput dvogodišnjeg rata u Pojasu Gaze, dobile su veću pažnju u pogledu pravnog osnova takvih akcija u međunarodnim forumima, među kojima su Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični sud.
Istovremeno, Izrael nastavlja da smatra da njegovi bezbednosni prioriteti opravdavaju odlučnu vojnu akciju, posebno dok ima snažnu stratešku podršku Amerike.
Unutar ovog sistema Vašington ima drugačiju poziciju.
SAD nisu bile samo jedan učesnik u uspostavljanju međunarodnog poretka posle 1945. godine, već su imale ključnu ulogu u njegovom oblikovanju i održavanju.
Mreža savezništava, institucija i pravnih normi koja je nastala posle rata često je doprinosila jačanju američkog uticaja u svetu.
Tokom invazije na Irak 2003. godine, SAD su bile najbliže otvorenom zaobilaženju tog sistem u poslednjih nekoliko decenija.
Čak i tada, Vašington je nastojao da intervenciju predstavi kao deo šire koalicione akcije.
U takozvanoj „koaliciji voljnih" bili su i Ujedinjeno Kraljevstvo (UK), Australija i Poljska, a vlade desetine drugih zemalja pružile su različite nivoe podrške.
Iako je pravno opravdanje za rat bilo predmet žestokih sporova, SAD su ipak pokušavale da operaciju smeste u multilateralni kontekst.
Međutim, u trenutnom sukobu, čini se da sve uključene strane manje pažnje pridaju međunarodnom legitimitetu, a izjave visokih zvaničnika često imaju drugačiji ton.
Na primer, predsednik SAD-a Donald Tramp je 14. marta rekao je da je nizom napada „potpuno uništen" veliki deo iranskog ostrva Karga.
„Možda ćemo ga pogoditi još nekoliko puta, samo radi zabave", rekao je on za NBC njuz.
Takve izjave predstavljaju neposredniji i manje diplomatski pristup nego onaj koji je tradicionalno primenjivan tokom velikih američkih vojnih operacija.
Ovaj novi pristup podrazumeva i odlučniju upotrebu ekonomskih instrumenata u političke svrhe.
Carine, trgovinska ograničenja i finansijske mere sve češće se primenjuju ne samo protiv protivnika, već i dugogodišnjih partnera.
Vlade evropskih zemalja, kao UK-a i drugih saveznika u NATO-u, izložene su kritikama Vašingtona zbog mnogih pitanja - od izdvajanja za odbranu i migracione politike, do trgovinskih veza i odnosa sa Rusijom.
Takve politike mogu da budu delotvrone kratkoročno, naročito ako druge države i dalje postupaju u okviru postojećih međunarodnih pravila.
Međutim, dugoročne posledice su znatno neizvesnije.
Ako glavni arhitekta sistema zasnovanog na pravilima počne da pridaje manji značaj tim pravilima, onda bi i druge vlade mogle da osećaju manju obavezu da ih poštuju.
Ponašanje Irana u prethodnim sukobima pokazuje kako se rukovodstvo zemlje ranije odnosilo prema takvima ograničenjima.
Tokom ranijih kriza, među kojima je i dvanaestodnevni rat u leto 2025. godine, Teheran je uglavnom poštovao sopstvene strateške crvene linije, čak i u vojnim odgovorima.
Iako je sam sukob predstavljao odstupanje od uobičajenog međunarodnog pravnog okvira, iranska odmazda je bila odmerena.
- Zašto je Amerika bombardovala iransko ostrvo Karg
- Tramp poziva na ustanak u Iranu, zanemarujući lekciju iz Iraka 1991: BBC urednik
- 'Taktika u Iranu liči na Kosovo 1999': Bivši savetnik Donalda Ramsfelda za BBC
Kada je Iran ispalio rakete na američku vazdušnu bazu Al Udeid u Kataru, izgleda da su pre napada data nezvanična upozorenja i katarskim i američkim vlastima.
Davanje sličnih signala je primećeno i ranije tokom iranskih udara u Iraku.
Čak i pošto je pretrpeo značajnu štetu, odgovor Teherana delovao je pažljivo odmeren da bi se izbegla dalja eskalacija sukoba.
Međutim, u aktuelnom sukobu, čini se da su ta ograničenja oslabila.
Posle ubistva vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija u prvom talasu napada, Iran je pokrenuo napade na američke objekte širom Arabijskog poluostrva, gađajući i vojne baze i civilne ciljeve i infrastrukturu.
Istovremeno, iranske akcije praktično su prekinule pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz, jedan od najvažnijih koridora za energente na svetu.
Posledice su se osetile istog trenutka.
Energetska tržišta snažno su reagovala, a poremećaji u brodskom saobraćaju kroz taj uski morski prolaz uticali su na lance snabdevanja širom sveta.
Ovaj događaj je međunarodnim kompanijama i vladama širom sveta pokazao koliko brzo regionalni sukob može da izazove ekonomske potrese širom sveta kada dugogodišnja ograničenja eskalacije sukoba počnu da se urušavaju.
Druge velike sile verovatno će izvući sopstvene zaključke iz ovih događaja.
Rusija bi mogla da ima koristi od viših cena energenata, dok se pritisak sankcija na Moskvu takođe ublažava uprkos protivljenju Evropske unije (EU).
A Kina će verovatno pažljivo posmatrati koliko se međunarodna pravila menjaju i u kom pravcu.
Evropa trenutno izgleda ima ograničen uticaj na tok događaja.
Uprkos diplomatskim naporima, EU i UK uglavnom su u ulozi posmatrača, i ne učestvuju u oblikovanju razvoja situacije.
Zato rat na Bliskom istoku koji otvara šire pitanje prevazilazi ishod jednog konkretnog sukoba.
Radi se o trajnosti međunarodnog sistema koji je oblikovao odnose i politiku u svetu od kraja Drugog svetskog rata 1945. godine.
Iako taj sistem nikada nije bio univerzalno prihvaćen i često je bio osporavan, ipak je pružao okvir unutar kojeg se ostvarivala međunarodna moć.
Ako taj okvir nastavi da se urušava, rezultat bi mogao da bude manje predvidljivo međunarodno okruženje u kojem se države manje oslanjaju na zajednička pravila, a više na sopstvenu moć.
U takvom poretku čak bi i zemlje koje su prvobitno oblikovale taj sistem mogle da otkriju da njegovo slabljenje nosi posledice koje je teško predvideti
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Da li je američko-izraelski rat sa Iranom legalan
- Voda kao jedno od oruđa američko-izraelskog rata sa Iranom
- Smena režima u Iranu: Trampova najveća kocka do sada
- Koje zemlje bi mogle da se okoriste od rata u Iranu, a koje najviše da izgube
- Trampov novi svetski poredak je postao stvarnost i Evropa mora brzo da se prilagodi
- Zašto evropski lideri imaju problem da nastupe jedinstveno po pitanju Irana
Bonus video:
