Amazonska prašuma, Veliki koralni greben i nacionalni parkovi poput Jeloustona i Josemitija mogu vam pasti na pamet kada razmišljate o utočištima za divlje životinje.
Malo je verovatno da ćete odmah pomisliti na zonu isključenja Černobilja ili demilitarizovanu zonu (DMZ) između Severne i Južne Koreje.
Ali upravo su to postali. U područjima gde ljudima nije dozvoljeno da žive, divlje životinje napreduju.
Da li bi ovo slučajno vraćanje divljih životinja moglo biti lekcija o očuvanju prirode?
Više od 70 godina bez ljudi
Slobodno putovanje između Severne i Južne Koreje postalo je nemoguće 1953. godine, nakon što je preko Korejskog poluostrva postavljena demilitarizovana zona duga 248 i široka četiri kilometra.
Aktivnosti u demilitarizovanoj zoni su veoma ograničene, a područje je prekriveno minama.
Ali to ne odvraća životinje i biljke.
Južnokorejski nacionalni Institut za ekologiju kaže da u demilitarizovanoj zoni živi 6.168 vrsta divljih životinja, uključujući 38 odsto ugroženih vrsta poluostrva.
Područje je imalo vrlo malo uticaja čoveka više od 70 godina i sada je dom vrstama kao što su suri orlovi, planinske koze i jeleni.
Područje je takođe dom mnogih endemskih biljaka za Koreju, što znači da se ne nalaze nigde drugde na Zemlji.
Seung-ho Li, predsednik Foruma demilitarizovane zone (DMZ), organizacije koja se zalaže za zaštitu prirode u zoni, rekao je da je priroda „slučajno zaštićena primirjem“.
„Priroda je povratila svoje vlasništvo.
„Toliko životinja, a posebno vrsta ptica, [ima] veći pristup tom području, dok je većina ljudskih aktivnosti nestala“, rekao je.
Mnoge vrste koje tamo žive, rekao je, su globalno značajne, poput ždralova koji žive u Demilitarizovanoj zoni, ali „lete po celom svetu“.
Korejska demilitarizovana zona nije jedino neočekivano utočište za divlje životinje.
Dana 26. aprila 1986. godine, reaktor u nuklearnoj elektrani Černobilj u bivšem Sovjetskom Savezu - današnjoj Ukrajini - eksplodirao je, oslobađajući opasne radionuklide u atmosferu.
Radioaktivna kontaminacija proširila se na hiljade kvadratnih kilometara, a stotine hiljada ljudi je evakuisano.
Oko lokacije, koja je i dalje uglavnom nenaseljena, uspostavljena je zona isključenja.
Područje je od tada prošireno i sada pokriva oko 4.000 kvadratnih kilometara.
Prema podacima Centra za ekologiju i hidrologiju Ujedinjenog Kraljevstva, to je i dalje jedno od najkontaminiranijih mesta na svetu.
'Crvena šuma'
Odmah nakon eksplozije, posledice po životnu sredinu bile su ozbiljne, prema rečima Džima Smita, profesora na Univerzitetu u Portsmutu u Velikoj Britaniji.
Drveće je uginulo i postalo „crvenkasto-smeđe“ u području koje se sada naziva Crvena šuma, a došlo je i do štete po sisare i vodeni svet, rekao je on.
Međutim, radioaktivni elementi emitovani iz Černobilja brzo su se raspadali.
„Doze zračenja su veoma brzo opadale u tim danima i nedeljama nakon nesreće, a u zoni je ostao hronično nizak nivo zračenja tokom decenija“, rekao je on.
Ovi nivoi su nebezbedni za dugoročno ljudsko stanovanje - ali za životinje i biljke, to je druga priča.
„Divlji svet napreduje u Černobilju... bez sumnje, mislim da je zona isključenja mnogo ekološki raznovrsnija i bogatija nego što je bila pre nesreće“, rekao je on.
„Proučavali smo ribe u jezerima, uključujući i [nuklearni] bazen za hlađenje...
„Proučavali smo vodene insekte i otkrili smo da su kontaminiranija jezera podjednako raznovrsna i bogata, kao i nekontaminirana jezera u tom području.“
Čini se da se i sisari dobro snalaze u zoni isključenja.
„Ispitali smo razliku u populacijama sisara između više kontaminiranih i manje kontaminiranih područja, i nismo je našli“, rekao je Smit.
„Jedina razlika koju smo videli bila je u populaciji vukova, koja je bila sedam puta veća u Černobilju nego u drugim rezervatima prirode u regionu.“
'Pustite prirodu na miru'
Činjenica da bi divlje životinje mogle bolje da se snađu u radioaktivnoj zoni nego van nje može delovati iznenađujuće, ali tu postoji logika.
„To je ogromno područje, slobodno za divlje životinje, bez buke, bez svetla, bez pesticida, bez herbicida, bez šumarstva, bez poljoprivrede“, rekao je Herman Orizaola, vanredni profesor zoologije na Univerzitetu u Ovijedu u Španiji.
„Ljudski pritisak je mnogo, mnogo gori za prirodu od najgore nuklearne nesreće ikada.“
Smit se slaže.
„Ono što sam naučio iz Černobilja jeste da... mi pravimo štetu okupacijom ekosistema“, kaže, dodajući da su druge stvari, poput zagađenja, važne, ali „sporedne“.
„[Černobilj] je snažan primer šta obnavljanje prirode može da učini“, rekao je on.
Orizaola smatra da lokacija pokazuje kakve strategije zaštite funkcionišu.
„Često imamo ove rezervate prirode i nacionalne parkove ili šta god, ali oni nekako postaju mešavina turističkih atrakcija i delom ljudske eksploatacije, i ne funkcionišu za zaštitu prirode“, rekao je on.
„[Černobilj] je divno mesto, zaista je neverovatno mesto...
„Ako zaista želimo da sačuvamo prirodu, najbolji recept je da smanjimo pritisak na zemljište i pustimo prirodu da bude priroda“, zaključuje profesor na Univerzitetu u Portsmutu u Velikoj Britaniji.
Pogledajte video o novim stanovnicima Zone isključenja u Černobilju
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Istorijske fotografije Černobilja - prvi sati posle nesreće
- Kraj eksperimenta u Černobilju
- Poslednje venčanje u Černobilju: 'Bežala sam bosonoga u venčanici'
- Kako se sećamo Černobilja u Srbiji
- Nuklearne katastrofe: Od Černobilja i Vinče do Fukušime
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
