Kako je bivši iranski predsednik Ahmadinedžad postao jedna od najčudnijih misterija rata

„Treba da znate da je ovaj omraženi režim (Izrael) na putu propasti i da će se, uz Božju milost, urušiti, i niko i ništa neće moći da ga spase.

„Ovaj režim je stigao do kraja puta i uskoro će biti izbrisan sa geografske karte".

Zbog ovakvih izjava, bivši iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad je godinama bio jedan od najistaknutijih protivnika Izraela na svetu.

Dovodio je u pitanje Holokaust, nazivao Izrael „izmišljenim režimom" i branio je razvoj iranskog nuklearnog programa uprkos sankcijama.

To su stavovi koje izraelski zvaničnici često navode kada objašnjavaju zašto veruju da Iran predstavlja stvarnu pretnju.

Međutim, američki dnevnik Njujork tajms (The New York Times) sada piše da su Sjedinjene Američke Države (SAD) i Izrael, u okviru „posleratnih planova“, razmatrali scenario u kojem bi se Ahmadinedžad pojavio kao mogući budući vođa zemlje.

Prema pisanju dnevnika, plan je propao jer je u napadu na početku rata, čiji cilj je bio oslobađanje Ahmadinedžada iz kućnog pritvora, on navodno ranjen.

Ahmadinedžad i njegovi saradnici nisu odgovorili na ove tvrdnje, a njegova trenutna lokacija je nepoznata.

Brojni američki i izraelski analitičari izrazili su sumnje u navode u tekstu.

Postavljaju pitanje zašto bi ijedna od te dve države razmatrala saradnju sa čovekom koji je godinama poznat po ekstremnim stavovima protiv Izraela.

Ova očigledna kontradikcija podstakla je i razmišljanja o tome da li je Ahmadinedžadov politički imidž oduvek bio složeniji nego što se činilo.

Koristan neprijatelj Izraelu?

Da bismo razumeli koliko je ova tema osetljiva, potrebno je vratiti se u period kada je Ahmadinedžad postao moćan u iranskoj politici.

Za gradonačelnika Teherana je izabran 2003, godine, iako je tada bio relativno nepoznat političar.

Dve godine kasnije, 2005, postao je predsednik Irana, uz očiglednu podršku vrhovnog vođe Alija Hamneija.

Tokom izborne kampanje koristio je slogane o pravdi, skromnosti i borbi protiv korupcije, ali je u svetu ubrzo postao poznat ne zbog unutrašnje politike, već zbog izjava o Izraelu, SAD-u i Holokaustu.

Na konferenciji „Svet bez cionizma" u Teheranu u oktobru 2005. godine, Ahmadinedžad je izjavio da je „svet bez Amerike i cionizma moguć".

Otprilike godinu dana kasnije, u Teheranu je održana i kontroverzna Međunarodna konferencija za preispitivanje stava o Holokaustu u svetu, kojoj su prisustvovali poznati ljudi koji poriču Holokaust, a koji je izazvala talas međunarodnih reakcija.

Godinama kasnije, pojedini izraelski zvaničnici i analitičari otvoreno su tvrdili da je Ahmadinedžad, njegovim oštrim stavovima i poricanjem Holokausta, zapravo radio u korist Izraela.

Efraim Halevi, bivši direktor izraelske obaveštajne agencije Mosada, je 2008. godine opisao Ahmadinedžada kao „najveći iranski poklon Izraelu", tvrdeći da su njegove izjave olakšavale svetu da ozbiljno shvati pretnju koju predstavlja Iran.

Ahmadinedžadove pristalice su odbacile takve tvrdnje, navodeći da je on jednostavno vodio agresivnu i ideološki snažnu politiku protiv Izraela i Zapada.

Promena imidža posle odlaska sa vlasti

Posle odlaska sa funkcije predsednika 2013. godine, Ahmadinedžad se sve češće sukobljavao sa vrhovnim vođom Alijem Hamneijem i delovima iranskog bezbednosnog aparata, među kojima je bila i Islamska revolucionarna garda (IRGC).

Kasnije mu je Savet čuvara Ustava Irana u više navrata zabranio da se kandiduje na predsedničkim izborima.

Komentarišući izveštaj Njujork tajmsa, Raz Zimt, direktor programa za Iran i šiitsku osovinu u izraelskom Institutu za studije nacionalne bezbednosti, je na mreži Iksu (X) napisao da je Ahmadinedžad često zauzimao kontradiktorne i nepredvidive stavove.

„Dok je bio predsednik Irana, Ahmadinedžad je bio spoj populizma i oportunizma", napisao je on.

Poslednjih godina Ahmadinedžad menja njegov međunarodni imidž i na društvenim mrežama: postavlja objave na engleskom jeziku, čestitao je fudbalskom timu Univerziteta Mičigena u SAD-u i citirao je legendarnog američkog repera Tupaka Šakura.

Čak je pohvalio američkog predsednika Donalda Trampa zbog „borbe protiv političke korupcije u Americi".

Ali, iako Zimt priznaje pokušaj stvaranja umerenijeg imidža, kako u Iranu, tako i za zapadni svet, smatra da Ahmadinedžad nikada nije imao nivo podrške koji bi mu omogućio da preuzme vlast u zemlji koja ima više od 90 miliona stanovnika.

Skepticizam američkih stručnjaka

Tri američka stručnjaka koja su govorila za BBC persijski servis takođe sumnjaju da je postojao „ozbiljan operativni plan" za povratak Ahmadinedžada na vlast.

Maks Abrams, profesor političkih nauka na Severoistočnom univerzitetu u Bostonu u Sjedinjenim Državama i stručnjak za borbu protiv terorizma, kaže da celu priču treba posmatrati uz „veoma veliku dozu skepticizma" i naglašava veliki broj dezinformacija o ratu.

On smatra da je malo verovatno da bi Izrael podržao povratak Ahmadinedžada na vlast, imajući u vidu njegovo poricanje Holokausta i ulogu u unapređenju iranskog nuklearnog programa, a takođe se ne bi uklopio u stavove američkog predsednika Trampa o uspešnoj promeni režima.

Ilan Berman iz Američkog saveta za spoljnu politiku takođe smatra da je malo verovatno da je postojao takav američko-izraelski plan.

On kaže da, čak i ako je Ahmadinedžad pomenut kao jedan od mogućih kandidata za vođu Irana, on ne bi bio prvi izbor.

Majkl Rubin iz instituta za istraživanje javnih politika American Enterprise Institute kaže da je izveštaj dnevnika „fantastika" i da se Njujork tajms previše oslanja na anonimne izvore.

Ipak, Rubin tvrdi da mnogi na Zapadu i dalje pogrešno razumeju zbog čega je Ahmadinedžad imao podršku dela iranskog društva.

U međuvremenu, Njujork tajms je na mreži Iksu objavio da je „u potpunosti siguran" u tačnost izveštaja.

Naglasili su da se on zasniva na razgovorima sa američkim, izraelskim i iranskim zvaničnicima, kao i drugim dobro obaveštenim izvorima.

Reakcije u Izraelu

Neki izraelski stručnjaci za bezbednost usredsredili su se na to šta bi takav scenario otkrio o izraelskom razumevanju Irana.

Deni Citrinovič iz Instituta za studije nacionalne bezbednosti je na mreži Iksu napisao da bi svaki pokušaj da se Ahmadinedžad „kruniše" za vođu pokazao duboko nerazumevanje političkog sistema u Iranu.

Kaže da Ahmadinedžad nema stvarnu bazu moći i da ga nikada neće podržati elitne iranske oružane snage, odnosno Iranska revolucionarna garda, pa bi mogao da preuzme kontrolu jedino ako bi se urušio ceo postojeći sistem vlasti u Iranu, a to američki i izraelski napadi nisu uspeli da postignu.

Josi Melman, dugogodišnji izraelski analitičar za pitanja bezbednosti, napisao je na mreži Iksu: „Ova priča je suluda na više nivoa".

On smatra da bi bilo koja zamisao da bi pad režima mogao da se izazove pobunama manjinskih grupa i vazdušnim udarima pokazala da su oni koji su to planirali u Izraelu i SAD-u „živeli u svetu fantazije".

Zašto se uopšte pojavilo Ahmadinedžadovo ime?

Dakle, uz sve ove sumnje, postavlja se pitanje: zašto baš Ahmadinedžad?

Odgovor se možda krije u neobičnoj kombinaciji tri njegove osobine: prepoznatljivost, iskustvo unutar sistema i otklon od vrhovnog vođe.

Ahmadinedžad je dobro poznat u Iranu, ima iskustvo u vođenju države, razume način komunikacije sanižim slojevima društva, i upoznat je sa mehanizmima vlasti u Islamskoj Republici.

Istovremeno, njegovi sukobi sa Alijem Hamneijem znače da nije običan čovek iz režima.

Pojedini stručnjaci za spoljnu politiku smatraju da zbog ovih osobina možda deluje kao upotrebljiva ličnost za period haosa, ali ne kao saveznik, već kao privremeno rešenje koje bi moglo da izazove podele unutar strukture vlasti.

Ko je zapravo Ahmadinedžad?

Neki komentatori i kritičari Irana smatraju da je Ahmadinedžadovo ponašanje tokom godina - od vremena na mestu predsednika i kontroverznih putovanja u inostranstvo, do ćutanja tokom nedavnog rata - otvorilo nova pitanja o njegovom političkom pozicioniranju.

Oni kažu da je njegova politika doprinela međunarodnoj izolaciji Irana, produbila nuklearnu krizu i na kraju Izraelu pružila neke od najefikasnijih političkih argumenata protiv Teherana.

Sada je izveštaj Njujork tajmsa ponovo pokrenuo ove rasprave.

Dok je bio predsednik, Ahmadinedžad je gradio politički legitimitet optužujući istaknute reformiste i bivše visoke zvaničnike za podsticanje pobune, koje su se odnosile na masovne proteste posle spornih rezultata predsedničkih izbora 2009. godine.

Međutim, posle odlaska sa vlasti, iranski mediji su izveštavali da je Ahmadinedžad pokušavao da se pomiri upravo sa tim ljudima, pa čak i da organizuje sastanak sa jednim od njegovih prethodnika, ali nije uspeo.

Ova očigledna spremnost da menja stavove i stvara nova savezništva umesto da se čvrsto drži ideoloških linija, možda samo odražava njegov pokušaj manevrisanja u unutrašnjoj borbi za moć, a ne ukazuje na bilo kakve skrivene veze sa stranim silama.

Zapravo, ne postoje konkretni dokazi o vezama Ahmadinedžada sa Izraelom ili SAD-om.

Međutim, i dalje postoji ključna protivrečnost: političar koga su dugo određivali njegovi oštri stavori protiv Izraela, sada se u pojedinim izveštajima prikazuje kao moguća opcija za budućnost Irana, a time se ponovo otvara pitanje o tome ko je zapravo Ahmadinedžad.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• 'Možda poslednji put čujete moj glas': Raste broj pogubljenja u Iranu od početka rata
• Iranska 'flota komaraca': Skup čamaca muči Ameriku u Ormuskom moreuzu
• Američko-izraelski sukob sa Iranom: Jedan rat, dve tvrdnje o pobedi
• Kompanije koje su zaradile milijarde na ratu u Iranu
• Tramp vodi rat po instinktu, a to ne daje rezultate: BBC urednik
• Ključne lekcije iz istorije: Da li je Iran Trampova Suecka kriza