Kristine Ro
Dijagnoza ADHD može da bude spasonosna za odrasle, ali može i da nosi rizike.
Džozef Akvilina mrzi termin poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD - skraćenica na engleskom za attention deficit hyperactivity disorder).
Akvilina smatra da dva D u skraćenici ADHD ukazuju na disfunkciju.
Više voli njegov izraz: drugačija vrsta pažnje usled hiperpogona.
Akvilini je ADHD dijagnostikovan kada je imao 37 godina, 16 godina pošto je utvrđeno da ima disleksiju.
Gospodin iz Londona koji brzo priča dugo je mislio da je disleksija uzrok njegovih poteškoća sa održavanjem pažnje, pamćenjem i planiranjem, sve dok ljudi u njegovom okruženju nisu počeli da se podrobnije raspituju o njegovom ponašanju.
ADHD mu je dijagnostikovan u vreme izuzetno stresnih životnih događaja.
Radio je, a istovremeno je pokušavao da pokrene novi posao, bio je na postdiplomski studijama, postao je otac, i razmišljao o sopstvenim iskustvima iz detinjstva.
Sada radi kao ADHD trener i primetio je da ljudi često dobijaju dijagnozu ADHD tokom kriznih period života, kao što je bilo u njegovom slučaju.
Ljudi koje on trenira imaju mnogo različitih zadataka da obave odjednom a ne mogu da se usredsrede samo na jedan, i onda sve to može da raspadne u stine deliće, kaže on.
Poslednjih godina, sve više odraslih osoba u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK) i drugim zemljama dobija dijagnozu ADHD-a, a potražnja za zdravsvenim uslugama premašuje očekivanja stručnjaka.
Istovremene se javlja i sve veća potreba za informacijama o nijansama dijagnoza.
Olakšanje odraslih kada dobiju dijagnozu ADHD
ADHD je hronični neurorazvojni poremećaj, a neki od uobičajenih simptomima su hiperaktivnost, impulsivnost i nepažnja.
Prema jednoj proceni, od ovog stanja pati oko tri odsto odraslih.
Postoji niz razloga zbog kojih se ADHD često ne dijagnostikuje, posebno kod odraslih.
ADHD se obično prvi put dijagnostikuje u detinjstvu, a ako se dijagnoza dobije u ranijoj dobi, ishodi su bolji.
Odrasli kojima nije dijagnostikovan ADHD obično provedu ceo život maskirajući njihovo ponašanje.
Većina ljudi sa ADHD-om ima i druge neurorazvojne ili mentalne poremećaje, što otežava dijagnostikovanje.
ADHD je nedovoljno dijagnostikovan naročito kod devojčica i žena, i manjina, iz mnogo razloga, među kojima su pogrešno označavanje simptoma, što je posledica stereotipa.
Muškarci su uglavnom obuhvaćeni istraživanjima o ADHD-u, kaže Anet Bjork, predavačica zdravstvenih nauka na univerzitetu Mittuniversitetet u Švedskoj, koja takođe ima iskustva u pružanju usluga mentalnog zdravlja.
Životne promene mogu da pokrenu svest o ADHD-u kod odrasle osobe.
Jedan primer je trudnoća, zbog hormonskog disbalansa i stresa.
Ili ponekad roditelji čija deca imaju dijagnozu ADHD-a shvate da i sami imaju simptome ADHD-a, kaže Bjork.
Međutim, možda se zbog toga neće osećati oslabljeno ili ranjivo.
Pacijenti i istraživači naglašavaju mnoge prednosti tačne dijagnoze ADHD-a kod odraslih osoba.
„Dijagnoza neurodiverziteta objašnjava zašto vam je teško da se uklopite”, kaže Akvilina.
Smatra da je korisno otvoreno govoriti o dijagnozi ADHD-a „jer to znači da sebi možete da oprostite što imate poteškoće, a mogu i drugi ljudi”.
Drugi odrasli kojima je ovaj poremećaj nedavno dijagnostikovan kažu da su se oslobodili velikog tereta i da napreduju u lečenju koje može da olakša svakodnevne aktivnosti.
Bjork radi sa pacijentima kojima ADHD nije dijagnostikovan do 50-ih godina.
Veruje da čak i ljudi koji u poznim godinama dobiju dijagnozu ADHD-a mogu da nauče da razumeju njihovo ponašanje.
Čak je videla kako razumevanje i podrška mogu da spasu život odraslih sa ADHD-om.
Očekivani životni vek ljudi koji imaju ADHD je kraći zbog samoubistava, nesreća, upotrebe psihoaktivnih supstanci, i drugih zdravstvenih problema.
Mogući negativne strane posle dijagnoze ADHD-a
Međutim, ADHD kod odraslih može da ima neke negativne strane.
Jedna je stigma oko ADHD-a, zbog čega mnogi ljude kojima je ova dijagnoza nedavno postavljena ne saopštavaju to njihovim poslodavcima.
Postoje razni vidovi stigmatizacije, kaže Blandin Frenč, koja istražuje oblast psihologije na Univerzitetu u Notingemu u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Neki ljudi su pokašavli da normalizuju ADHD šaleći se da svi imaju taj poremećaj, što ne pomaže niti je tačno, kaže ona.
Pored toga, ljudima koji su dijagnozu ADHD-a dobili u kasnijoj dobi može biti teško da je prihvate ili vreme kada je ona postavljena.
Mogu da osete tugu i bes zbog propuštenih prilika.
Neki takođe odbijaju da prihvate ovu dijagnozu jer je „činjenica da imaju dugotrajno stanje jednostavno previše”, za njih kaže Frenč.
Ali na osnovu njenog iskustva, većina ljudi na kraju prihvati ovu dijagnozu i shvati da im ona pomaže da dobiju podršku i da žive bolje.
To se desilo i Frenč.
Kao i u slučaju mnogih drugih žena, njena nepažnja dok je bila dete nije se smatrala poremećajem ponašanja.
I dok je odrastala i kada se iz Francuske preselila u UK, njena anksioznost i depresija nisu povezivani sa ADHD-om.
Tek kada se preselila u Australiju i tamo otišla kod lekara opšte prakse, upućena je specijalisti za ADHD.
Kada joj je u 30. godini konačno dijagnostikovan ADHD, osetila je olakšanje.
„Bilo je to odlično objašnjenje za mnoge stvari sa kojima sam imala problema”, kaže.
Frenč kaže da se osećala slobodnije i sigurnije, jer je posle dugo godina shvatila da nije glupa.
U vreme postavljanja dijagnoze, radila je kao menadžerka restorana.
Dijagnoza i podrška koju je dobila podstakli su je da studira i na kraju i sama počne da istražuje ADHD.
Rizici lečenja ADHD-a kod odraslih
Postoje i praktični rizici od početak lečenja ADHD-a kod odraslih u pogledu radnog učinka i drugih obaveza.
U SAD-u, lekovi za ADHD mogu da utiču na podobnost ljudi da dobiju osiguranje ili posao, zbog rizika da budu pozitivni na testovima za nezakonite supstance.
Još jedan veliki problem je pristup lekovima, koje dodatno komplikuje nedostatak lekova za ADHD na nekim mestima.
Kompanije koje pružaju usluge osiguranja ponekad podstiču prepisivanje stimulansa pre nego što se probaju druge vrste lekova.
Stimulansi, koje Mesamora naziva „lekovima koji u suštini poboljšavaju performanse”, deluju mnogo brže od nestimulansa.
„Dakle, ako uzmete dozu leka Ritalina, da upotrebim ime proizvođača metilfenidata (stimulans koji deluje na centralni nervni sistem), vrlo je verovatno da ćete u roku od sat vremena primetiti da imate više energije, bolju koncentraciju”, on kaže.
„Ali, ako uzimate bilo koji nestimulans, biće koristi”, ali manje očigledne.
Psihijatar Makardži kaže da nestimulansi deluju sporije, ali dugotrajnije.
Stimulansi koji se koriste za lečenje ADHD-a
Stimulansi koji se koriste za lečenje ADHD-a dele se u dve velike kategorije: amfetamini i metilfenidati.
Obe vrste lekova deluju na centralni nervni sistem i smanjuju simptome ADHD-a povećanjem količine određenih hemikalija u mozgu, kao što su dopamin i norepinefrin (noradrenalin).
Međutim, obe grupe lekova mogu da izazovu zavisnost, posebno ako se ne koriste pravilno.
Oni takođe mogu da utiču na raspoloženje i san osobe – ponekad se propisuju za lečenje narkolepsije (hronični poremećaj spavanja - karakterisan preteranom pospanošću i iznenadnim napadima sna u neprimerenim situacijama).
Studija iz 2024. godine koja je ispitivala ljude od 16 do 35 godina starosti koji su primljeni u bolnicu u Bostonu otkrila je značajno povećan rizik od manije ili psihoze među ljudima koji uzimaju amfetamine na recept (ne samo onima sa ADHD-om).
A rizik je bio veći kod starijih od 22 godine, što je bila srednja starost pacijenata.
„Za ljude starije od 22 godine, rizik od razvoja psihoze ili manije bio je 4,1 puta veći kod pacijenata koji su uzimali amfetamine na recept u poređenju sa pacijentima koji nisu uzimali amfetamine”, objašnjava Loren Moran, glavna autorka studije.
Za ljude starosti između 16 i 22 godine rizik je bio 2,3 puta veći.
„Jedina stvar koja se razlikovala a koja bi mogla da objasni (starosnu dob) je to što su pacijenti starije starosne grupe uzimali veće doze amfetamina”, napominje Moran.
Nejasno je zašto su njihove doze bile veće, iako ljudi koji uzimaju stimulanse za ADHD mogu da izgrade toleranciju na te lekove.
Moran, koja istražuje farmako-epidemiološke pokazatelje upotrebe lekova, upozorava da amfetamini na recept neće promeniti činjenicu da odrasla osoba ima ADHD.
„Samo će učiniti da se tim stanjem lakše upravlja, tako da ne treba očekivati da neće biti simptoma ADHD-a.
„Za to su potrebne velike doze”.
Makardži takođe kaže da veliki deo njegovog rada kao stručnjaka za ADHD kod odraslih podrazumeva upravljanje očekivanjima: ne samo očekivanjima da je dijagnoza ADHD-a ispravna, već i da će se svi problemi tog pacijenta rešiti tamo gde je dijagnoza postavnjena.
Mesamor, koji je stručanjak i u oblasti psihoze i farmakologije, napominje da neka istraživanja ukazuju da su stvarne stope destabilizacije raspoloženja izazvane stimulansima veće nego što je prijavljeno tokom kliničkih ispitivanja, kada su učesnici pažljivo odabrani.
On kaže da je prekomerna upotreba amfetamina u SAD-u zabrinjavajuća.
Naglašava da nije protiv lekova.
Lekovi, među kojima i stimulansi, doneli su pozitivne pomake za mnoge ljude sa ADHD-om, ukazuje.
Ali video je neprikladne lekove i doze koje prepisuju dobronamerni kliničari, kao što je bio slučaj kada je muškarcu srednjih godina sa poteškoćama u braku dijagnostikovan ADHD, a nije prepoznato da je on prolazio kroz period fantazija i rastrojenosti.
Mesamor kaže da ako je dijagnoza ADHD-a postavljena usled nedostatak vremena ili iskustva kliničara, prekomerno prepisivanje lekova ili nepažnja u pogledu neželjenih dejstava može da uništi karijeru pacijenata.
Ustanovljeno je da lek sam po sebi nije dovoljan za uspešno i dugoročno upravljanje ADHD-om.
Iako pilule ne mogu da izgrade veštine, neki drugi tretmani takođe mogu biti rizični.
U Ujedinjenom Kraljevstvu, Nacionalni institut za zdravlje i kliničku izvrsnost (NICE) preporučuje kognitivno-bihevijoralnu terapiju kao primarni psihoterapijski tretman za odrasle sa ADHD-om.
Ipak, neki odrasli koji pate od ovog stanja su rekli da osećaju da ako je kognitivno-bihevijoralna terapija generički, a ne prilagođena ADHD-u, može biti beskorisna, neodoljiva, pa čak i štetna - zbog čega se osećaju beznadežno.
Sve ovo ukazuje da je ključno da se pronađe prava kombinacije tretmana za svakog čoveka pojedinačno.
To u najmanju ruku zahteva dovoljno vremena da bi kliničari mogli pravilno da procene svakog pojedinca.
Mesamor kaže da petominutni model pregleda nikako ne pomaže pacijentima čije su potrebe složene.
Uvažavanje prednosti odraslih sa ADHD-om
Postoji jednogodišnji program koji nastoji da holistički odgovori na potrebe odraslih sa ADHD-om za društvenim kontaktom, mentalnim blagostanjem i zdravim stilom života.
Bjork je vodila jedan takav program za odrasle, koji nije značajno smanjio simptome ADHD-a kod svih, ali je poboljšao neke druge aspekte njihovog života.
Društvena podrška i razumevanje bili su ključni za učesnike programa.
„Ono što ovu grupu čini jedinstvenom je to što... ovi ljudi imaju ADHD i pokušali su sve da se izbore sa takvim stanjem,.
„Mogli su jedni druge da savetuju kako da se nose sa problemima”, kaže Bjork.
Jedna od poruka lekarima je da je „važno gledati na njih kao ljude, a ne samo razmišljati o dijagnozi”, kaže Bjork.
„Morate u ubzir da uzmete čoveka u celosti”.
U Makardžijevoj ordinaciji se ljudima sa ADHD-om često pristupa eklektički, i nastoji se da se afirmišu njihove veštine, a ne da se naglašavaju njihovi uočeni nedostaci.
Taj pristup se zasniva na praktičnim potrebama pojedinca, kao što su školski ili radni zadaci.
Pristup može da kombinuje trening veština potrebnih za život kao što su upravljanje vremenom, uz radnu terapiju i obuku za upravljanje međuljudskim odnosima.
Sve u svemu, „nisu sve strane loše”, kaže Mesamor.
ADHD može da se poveže sa kreativnošću, radoznalošću i obraćanjem pažnje na sitne detalje, što on naziva „spektakularnim receptom za mnoge dobre stvari”.
Bjork napominje da, iako je sposobnija da obavlja dosadne zadatke, sporija je od njenih pacijenata sa ADHD-om.
Pored toga što je član savetodavnog komiteta Britnaske mreže odraslih sa ADHD-om, Akvilina svakako ima i kreativnost i energiju - on je muzičar, umetnik i pesnik.
Jedna od prednosti ljudi kojima je ADHD dijagnostikovan u odraslom dobu je sposobnost da se zalažu za druge u ranijoj dobi njihovog života.
ADHD je takođe dijagnostikovan deci Blandine Frenč.
Pored istraživanju ADHD-a, lična iskustva joj omogućavaju da ih dosledno podržava.
„Ne želim da moja deca prođu kroz ono kroz šta sam ja prošla”, kaže ona.
Isključiva svrha celokupnog sadržaja je opšte informisanje i ne treba ga smatrati zamenom za savet vašeg lekara ili bilo kog drugog zdravstvenog radnika. BBC nije odgovoran za bilo koju dijagnozu koju korisnik postavi na osnovu sadržaja ovog sajta. BBC nije odgovoran za sadržaj bilo koje druge internet stranice koja je navedena, niti podržava bilo koji komercijalni proizvod ili uslugu koji se spominje ili savetuje na bilo kojoj od tih internet stranica. Ako ste na bilo koji način zabrinuti za vaše zdravlje, uvek je potrebno da se obratite vašem lekaru opšte prakse.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Zašto žene decenijama čekaju na dijagnozu ADHD-a
- Koje probleme imaju odrasli sa ADHD-om u Srbiji
- „Kako su mi društvene mreže pomogle da dobijem dijagnozu"
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
