Zašto mnogi fudbaleri na Mundijalu igraju za zemlje u kojima nisu rođeni

Tokom 25 minuta igre 13. juna, Maroko je ušao u istoriju Svetskog prvenstva na utakmici sa Brazilom koja se završila remijem 1:1 - nijedan njegov igrač na terenu nije bio rođen u toj afričkoj zemlji.

Svetsko prvenstvo u fudbalu za 2026. ima ubedljivo najveći procenat igrača koji igraju za zemlje u kojima nisu rođeni - skoro četvrtina svih učesnika.

Već se na turniru desilo da igrač da gol zemlji u kojoj je rođen, kad je Ibrahim Mbaje, rođen u Francuskoj, postao strelac za Senegal u poraza od 3:1 protiv Trikolora.

Ovom trenutku je prethodio još jedan nezgodan 2022, kad je švajcarski napadač Bril Embolo, rođen u Kamerunu, postao prvi igrač u 90-godišnjoj istoriji turnira koji je dao gol reprezentaciji zemlje u kojoj je rođen.

Umesto da je skakao od sreće i radosti, kratko je digao ruke kao gest koji je ličio na izvinjenje.

„Znao sam da ako dam gol, neću ga slaviti, iz poštovanja. To, međutim, ne znači da nisam bio srećan“, rekao je Embolo novinarima tada.

Na Svetskom prvenstvu 2026, samo osam od 48 timova nemaju igrača rođenog u inostranstvu, prema zvaničnom spisku FIFA.

Debitant na Svetskom prvenstvu Kurasao, ima samo jednog igrača rođenog na ovom karipskom ostrvu u sklopu vlastitog 26-članog tima.

Zemlja je deo Kraljevine Holandije i većina članova njegovog tima rođeno je u toj državi.

U međuvremenu, Katar je doveo igrače deset nacionalnosti, od Afrikanaca do Evropljana i Južnoamerikanaca.

Takve zamene su, međutim, dovele i do nekih porodičnih podela.

Četiri seta braće zastupaju različite timove: Dezire i Guela Due (Francuska i Obala Slonovače), Niko i Injaki Vilijams (Španija i Gana), Hari i Džon Sutar (Australija i Škotska) i polubraća Derik Lukasen i Brajan Brobi (Gana i Holandija).

Pre 2026. godine, ovo se desilo samo dvaput - kad su polubraća Džerom i Kevin Prins Boateng igrali na dva Svetska prvenstva (2010. i 2014.) zastupajući Nemačku i Ganu.

U oba navrata suočili su se na terenu.

Profesor Gijsbert Onk, holandski istoričar i stručnjak za migracije i studije identiteta na Univerzitetu Erazmo u Holandiji, kaže da je ovaj trend odraz sveta koji se menja.

„Skoro četiri odsto svetskog stanovništva živi u zemlji u kojoj nije rođen. Ovaj procenat je još i viši među visokokvalifikovanim radnicima i elitnim sportistima.

„To je odraz obrazaca migracija“, objašnjava on.

• Trka za zlatnu kopačku: Ko će biti najbolji strelac Mundijala
• 'I dalje se ja pitam': Rekorder Kristijano Ronaldo i ubedljivi Portugal
• Kad udari brat na brata na Mundijalu

(Ne toliko) kratka istorija zamene zastave

Procenat igrača rođenih u stranim zemljama u reprezentacijama na Svetskom prvenstvu skakao je i padao tokom decenija, sve donedavno.

Prema istraživanju Centra za migracije, politiku i društvo (COMPAS) sa Univerziteta u Oksfordu, kretao se između dva i 14 odsto sve do poslednja dva turnira, kad je skočio u nebesa, dostigavši 16,5 odsto u Kataru 2022.

Taj procenat je skočio na više od 23 odsto 2026. godine - sa ukupnim brojem igrača rođenih u stranoj zemlji koji je dostigao 289 od 1.248, kad je broj reprezentacija koje se nadmeću porastao sa 32 na 48.

Fifa je nastala 1904. godine, ali je ustanovila formalna pravila o nacionalnostima 1960-ih.

Sve do tad, igrači su mogli da igraju za bilo koju zemlju koju su odabrali.

Najistaknutiji primer za to je Luis Monti.

Argentinski vezni fudbaler igrao je za tu zemlju na Svetskom prvenstvu 1930. godine, na kom su Južnoamerikanci završili na drugom mestu.

Potom je promenio tabor i pridružio se Italiji za turnir 1934. godine, podigavši pehar sa njima.

Monti je jedini čovek koji je igrao u finalu Svetskog prvenstva za dve različite zemlje.

Godine 1962, FIFA je objavila kriterijume podobnosti, nalažući da igrači moraju da imaju državljanstvo zemlje za koju žele da igraju i da više ne mogu da nastupaju za više od jedne reprezentacije tokom karijere.

Izuzeci su napravljeni samo za igrače čije su se nacionalnosti promenile nenamerno, kao što je to bilo za sportiste bivšeg Sovjetskog Saveza ili Jugoslavije.

Do novih promena došlo je 2004, kad je FIFA počela da dozvoljava igračima da zastupaju jednu zemlju na omladinskom nivou, a potom da se prebace na drugu na seniorskom.

Međutim, ona je takođe predvidela da igrač mora da ima „jasnu vezu“ sa nekom zemljom - ili makar jednog roditelja ili dedu ili baku koji su rođeni u zemlji, ili da je boravio u toj državi najmanje dve godine.

Od tada se zahtev za boravak povećao na pet godina, dok je igračima sada dozvoljeno da promene nacionalnost ako su igrali manje od tri seniorske međunarodne utakmica pre 21. godine za tim iz kojeg se prebacuju u neki drugi.

Stižu Lavovi Atlasa

Ove promene pravila bile su dobrodošla vest za zemlje sa značajnim dijasporama, iz kojih se značajni procenat njihovih stanovnika raselio po svetu - kao u slučaju Maroka.

U sklopu inicijative iz 2010-ih da poboljša kvalitet vlastitog fudbala, ova zemlja poslala je skaute u evropske zemlje sa značajnim marokanskim zajednicama, kao što su Francuska, Holandija i Belgija.

Injekcija talenata od igrača iz dijaspore koja je usledila bio je jedan od faktora iza najvećeg dostignuća marokanskog fudbala: postali su prva afrička zemlja koja je stigla u polufinale Mundijala, u Kataru 2022.

Dvojica od trojice marokanskih igrača koji su postigli gol tokom izvođenja penala u četvrtfinalu nisu bili rođeni u Maroku - Hakim Zijeh, rođen u Holandiji, i Ašraf Hakimi, koji je obezbedio pobedu nad zemljom u kojoj je rođen, Španijom.

„Ovo je priča o zemlji koja je naučila da se ophodi prema vlastitoj dijaspori ne kao sporednoj stvari, već kao ključnom delu njegovog nacionalnog fudbalskog sistema“, kaže doktorka Mirijam Čerti, viša istraživačica iz COMPAS-a.

Odluka 'iz srca'

Doktorka Čerti kaže da na odluke fudbalera mogu da utiču „profesionalni, emocionalni i politički razlozi“, među njima očekivanja porodice ili međunarodne prilike koje im se inače ne bi ukazale.

Na primer, Ibrahim Mbaje je igrao za Francusku u svim omladinskim kategorijama, ali je iznenadio sve kad je 2025, u 17. godini saopštio da će igrati za Senegal, zemlju rođenja njegove majke.

„Nikad neću zažaliti što sam izabrao da igram za Senegal, zato što je to bila odluka iz srca“, rekao je on senegalskoj televiziji RTS u ono vreme.

Drugi, kao što je bivši odbrambeni igrač Real Madrida Pepe, odlučuju se da zastupaju zemlju u kojoj su naturalizovani.

Prema braziliskim medijima koji su se pozvali na njegovog oca, Pepe je odbio ponudu da nastupa za Brazil 2006. i umesto toga odabrao Portugal, gde živi i igra od 2001. godine.

Na kraju je igrao protiv rodne zemlje u utakmici grupne faze na Svetskom prvenstvu 2010.

„Nikad nisam zažalio zbog odluke da postanem Portugalac“, rekao je on na konferenciji za štampu 2010.

„Doživljavam suočavanje sa Brazilom kao bilo koju drugu utakmicu: uvek ću poštovati boje Portugala“.

Ponekad, regrutovanje može da bude neočekivano.

Roberto Lopes, rođen u Dablinu, čiji je otac sa Zelenortskih Ostrva, 2018. je dobio poruku od selektora Ruija Aguasa preko LinkedIna, koji se raspitivao da li je ovaj zainteresovan da igra za nacionalni tim.

Lopes, koji igra za irski klub Šamrok Rovers, ignorisao je poruku mesecima misleći da je spam, pre nego što je shvatio da je pogrešio.

„Osećao sam se nevaspitano“, rekao je Lopes za BBC Sport.

Odbrambeni igrač postao je jedan od heroja utakmice Zelenortskih ostrva bez golova protiv Španije, evropskog šampiona 15. juna.

Polarizujuće pitanje

Takozvano „biranje zastave“ ne dolazi, međutim, bez kontroverzi.

Sep Blater, predsednik FIFA od 1998. do 2015, bio je kritičan tokom njegovog mandata prema narastajućem trendu zemalja koje naturalizuju igrače po hitnom postupku - naročito Brazilce.

On je upozorio 2007. da Svetsko prvenstvo kojim dominiraju timovi „puni brazilskih igrača“ predstavljaju „pravu opasnost“.

Javna osuda takođe ume da bude brutalna.

Španskog napadača Dijega Kostu rođenog u Brazilu izviždala je lokalna publika tokom na Svetskom prvenstvu 2014. godine zato što je odabrao da zastupa Evropljane.

Profesor Gijsbert Onk, koji predaje studentima raznih nacionalnosti, kaže da se ovo pitanje pokazuje polarizujućim svaki put kad se potegne na njegovim predavanjima.

Neki tvrde da navijači „više ne mogu da se identifikuju sa zemljom“ ako se tim oslanja na igrače rođene u inostranstvu, kaže on.

„Ali drugi zauzimaju stav ljudskih prava i kažu: 'neka ih, to je njihov posao, tako zarađuju za život'“, dodaje on.

Za doktorku Čerti, fudbal ne može da ostane imun na društvene promene:

„Nacionalni tim nije više samo odraz stanovništa unutar granice zemlje. On je sve više odraz migracija, istorije i globalne pokretljivosti“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Zašto su se tokom istorije Mundijala koristila dva različita trofeja
• Lionel Mesi postao najbolji strelac u istoriji Mundijala: 'Strast i ljubav'
• Od heroja do 'tereta' Portugala: Da li je prošlo vreme Kristijana Ronalda
• 'Nije smak sveta': Kako Bosna može do nokaut faze na Mundijalu
• Moj put u Ameriku: Avantura od 30 sati, svemirski stadion i 'Go Bosnia'