Seksualno zlostavljanje u domu za ljude sa invaliditetom u Južnoj Koreji: Bili su primorani da ga zovu "tata"

Džuna Mun

BBC korejski servis

„Mnogo sam patila, pa sam došla da ispričam moju priču".

Bile su to prve reči koje je Seo Mi-hjon izgovorila u policiji.

Seo, koja ima poremećaj u intelektualnom razvoju, teško sastavlja duže rečenice i može da komunicira samo kratkim rečenicama i gestovima.

Ali njena sećanja na zlostavljanje koje je pretrpela bila su jasna.

Ona je jedna od tri štićenice državnog doma za ljude sa invaliditetom u Južnoj Koreji koje je seksualno napastvovao direktor te ustanove.

Ovaj slučaj je šokirao zemlju i otvorio ozbiljna pitanja o državnoj brizi o ljudima sa invaliditetom.

Početkom oktobra, sud u Seulu osudio je direktora, koji je identifikovan samo prezimenom Kim, na 15 godina zatvora.

Kim je uložio žalbu na presudu.

Na sudu je rečeno da su neki štićenici morali direktora da zovu „tata", što je, prema navodima tužilaštva, ukazivalo na neravnopravan odnos Kima i ljudi o kojima se starao.

Presuda je izrečena gotovo dve godine po što je Seo, koja je u četrdesetim godinama, prvi put ispričala majci za zlostavljanje.

Imena sagovornika u tekstu su promenjena.

'Jednostavno sam izdržala'

Seo je 2016. godine počela da živi u Sekdongvonu, ustanovi za ljude sa intelektualnim poteškoćama.

Ustanova je u gradu Inčonu u severozapadnom delu Južne Koreje, potpuno se finansira državnim sredstvima i u njoj i dalje živi oko 33 štićenika, uprkos zahtevima da obustavi rad posle ovog slučaja.

Seo kaže da je zlostavljanje počelo ubrzo pošto je došla u dom.

Kim ju je noću ili u ranim jutarnjim satima posećivao u sobi i silovao.

Preko njene advokatkinje Ko Eun-jang, Seo je rekla da u ustanovi nije bilo odraslih ljudi kojoj bi mogla da se obrati zbog zlostavljanja i dodala da je imala osećaj da joj drugi zaposleni ne bi pomogli.

Dom nije odgovorio na ove optužbe.

Tako je živela skoro 10 godina, sve dok slučaj nije dospeo u javnost u februaru 2025. godine, kada je Seo zadobila povredu glave.

Rekla je da je povredu zadobila u jednom od seksualnih napada.

Pokušala je da se odbrani rukama, zbog čega ju je gađao čašom.

Njena advokatkinja je na sudu rekla da je dom odveo Seo u bolnicu i obavestio njenu majku o incidentu tek posle ušivanja rane na glavi.

Prema rečima njene advokatkinje, njena majka je tražila da pogleda snimke nadzornih kamera kako bi utvrdila kako je njena ćerka povređena, ali je ustanova to odbila, uz obrazloženje da nije ovlašćena da snimke ustupi.

Zbog toga je majka odvela ćerku kući i odlučila da je više ne vraća u dom.

Tek kada je Seo rečeno da više neće morati da se vrati u ustanovu, rekla je majci da je bila seksualno zlostavljana i majka je slučaj prijavila policiji.

„Pomislila sam da je bezbedno da progovorim jer mi je rečeno da ne moram da se vraćam u dom", rekla je Seo za BBC preko njene advokatkinje.

Na pitanje kako je toliko godina uspevala da se sama nosi sa zlostavljanjem, odgovorila je: „Jednostavno sam izdržala".

Policijska istraga o navodima ove devojke je proširena i na druge štićenice.

Policija je pronašla još najmanje dve navodne žrtve, među kojima je bila i Li Mi-na, koja je takođe rekla da ju je Kim silovao.

Početkom oktobra, sudija je ocenio da su svedočenja sve tri žrtve verodostojna.

Kim je osuđen na 15 godina zatvora zbog silovanja Li i Seo, što je pet godina manje od kazne koju je prvobitno tražilo tužilaštvo.

On je negirao sve optužbe i u međuvremenu uložio žalbu na presudu.

U slučaju treće žrtve, Kim je proglašen krivim za blaže krivično delo seksualnog nasilja.

Sudija je naveo da je optužba za silovanje odbačena jer nije bilo dovoljno ubedljivih dokaza da je protiv žrtve primenjena „sila ili pretnja koja ju je onemogućila da pruži otpor".

Zajednički odbor koji čine organizacije za prava osoba sa invaliditetom i druge građanske organizacije kritikovao je ovu odluku, navodeći da sposobnost žrtve da pruži otpor tokom seksualnog napada ne bi trebalo da utiče na presudu.

Odbor je kritikovao i način vođenja istraga, navodeći da nadležni nisu uspeli da utvrde da li je bilo još mogućih žrtava.

U novembru 2025, posle prvih navoda o zlostavljanju, lokalne vlasti okruga Gangva angažovale su tim sa Univerziteta Vusoka da sprovede detaljnu procenu stanja štićenika doma Sekdongvona.

U izveštaju, koji je sudu dostavljen kao dokazni materijal, navodi se da postoje pokazatelji da je Kim možda seksualno zlostavljano i druge štićenice, najmanje 10.

Međutim, sud se tokom suđenja nije bavio ovim nalazom.

Prema izveštajima lokalnih medija, policiji je bilo teško da tokom razgovora sa štićenicama utvrdi detalje navodnog zlostavljanja, jer je većina njih imala teške oblike invaliditeta i poteškoće u komunikaciji.

Neke štićenice su navodno davali odgovore koji nisu bili povezani sa pitanjima ili uopšte nisu odgovarali.

Kim nije odgovorio na optužbe da je možda zlostavljao i druge štićenice.

Džeon Dži-su, profesorka koja je predvodila istraživački tim Univerziteta Vusoka, za BBC je izjavila da su istražitelji prihvatili „samo iskaze onih koji su mogli da opišu zlostavljanje potpunim rečenicama".

Međutim, aktivisti su istakli da zbog oslanjanja na usmena svedočenja policija nije prepoznala kao žrtve štićenice koje su imale veće teškoće u komunikaciji.

„Ako žrtve iznose njihova iskustva drugačije nego što mi očekujemo, zar država ne bi trebalo da uloži veći napor da čuje njihov glas?", rekla je Bek In-song iz organizacije Hansaho, savetovališta za osobe sa invaliditetom koje su preživele seksualno nasilje.

Policija je saopštila da „iako je možda bilo propusta u pojedinačnim slučajevima, oni ne bi trebalo da se smatraju reprezentativnim za istragu u celini".

I organizacije za zaštitu ljudskih prava su kritikovale i one koji su tražili blažu kaznu za Kima.

Pre izricanja presude, sudu je, kako se navodi, podneto ukupno 13 zahteva za ublažavanje kazne.

U jednom od njih, koji je podnela organizacija za socijalnu zaštitu, od suda se tražilo da uzme u obzir „doprinos optuženog sektoru socijalne zaštite".

Organizacija za zaštitu prava korisnika socijalne zaštite Gjol osudila je organizacije koje su podnele zahteve.

„Prethodni rad u sektoru socijalne zaštite nikoga ne oslobađa odgovornosti", rekli su.

U obrazloženju presude kojom je Kim proglašen krivim, sudija je naveo da je njegovo krivično delo bilo „posebno za osudu" jer je „uprkos profesionalnoj dužnosti da štiti i podržava prava i interese i sprečava zlostavljanje, iskoristio neravnopravnost u odnosu moći" u cilju „zadovoljenja sopstvenih seksualnih želja".

Protesti

Slučaj je šokirao mnoge u Južnoj Koreji i otvorio pitanje zašto zlostavljanje nije sprečeno.

Još više zabrinjava to što se sve događalo uprkos merama preduzetim 2011. godine, kada su pooštreni zakoni u cilju bolje zaštite osoba sa invaliditetom od seksualnog nasilja.

Te godine premijerno je prikazan igrani film Dogani, zasnovan na istinitoj priči o seksualnom zlostavljanju u školi za gluvu decu.

Zbog velike pažnje javnosti i protesta, ta škola je zatvorena, a kasnije su usvojeni i stroži zakoni.

Neke od novih mera su preciznije definisane kategorije seksualnih krivičnih dela počinjenih nad osobama sa invaliditetom, strože kazne za krivična dela koja počine direktori i zaposleni u ustanovama, kao i ukidanje zastarelosti za određena krivična dela silovanja čije žrtve su ljudi sa invaliditetom.

Međutim, u slučaju ustanove Sekdongvona, zlostavljanje se nastavilo uprkos redovnim inspekcijskim kontrolama koje je sprovodio lokalni organ okruga Gangva nadležan za nadzor te ustanove.

Zvaničnik okruga je za BBC izjavio da su se takve kontrole uglavnom svodile na proveru dokumentacije, i da su razgovori sa štićenicama obavljani samo kada bi se pojavili konkretni problemi.

Zvaničnik je rekao i da je postojao spoljni tim za nadzor, ali da on nije primio nijednu prijavu od zaposlenih, pa je izrazio žaljenje što nadležni organi nisu detaljnije ispitali situaciju.

Džo Ha, predstavnica nacionalnog saveta savetovališta koja je pružala podršku nekim žrtvama iz ustanove Sekdongvona, rekla je da su pojedine porodice sa kojima je razgovarala sumnjale na zlostavljanje, ali da su smatrale da nisu u mogućnosti da iznesu njihove sumnje.

Napuštanje ustanove značilo bi da porodica mora da preuzme celokupnu brigu o štićeniku, jer je veoma teško pronaći drugi smeštaj.

Istraživanje sprovedeno preko nacionalnog udruženja roditelja osoba sa invaliditetom koje žive u domovima pokazalo je da je oko šest od 10 ljudi koji su dobili mesto u takvoj ustanovi čekalo najmanje tri godine, što ukazuje na teškoće u pristupu odgovarajućoj nezi.

Profesor Kim Jun-te, direktor Instituta za kognitivne nauke Univerziteta Vusoka, ističe da takve ustanove imaju veliku kontrolu nad životom štićenika - od toga šta jedu i gde spavaju, do njihovog pristupa zdravstvenoj zaštiti, pa čak i odluka o tome da li smeju da izađu napolje.

Iako ustanova Sekdongvon predstavlja „prekretnicu" zbog razmera i trajanja zlostavljanja, Džo kaže da ona nije izolovan slučaj.

Apelacioni sud je 2023. godine potvrdio osmogodišnju kaznu zatvora zaposlenom koji je prethodne godine silovao ili seksualno napastvovao dve žene sa intelektualnim teškoćama u ustanovi u gradu Jongčonu.

U drugom slučaju u gradu Ansongu, zaposleni u domu za osobe sa invaliditetom nedavno je osuđen na šest godina zatvora zbog višestrukog silovanja štićenice sa invaliditetom tokom 2022. godine.

„Nasilje koje doživljavaju žene sa invaliditetom nije individualni problem.

„To je sistemsko nasilje koje se javlja usled više povezanih činilaca, kao što su rodna pripadnost, invaliditet, institucionalizacija, siromaštvo, i društvena izolacija", rekla je Džo.

'Želimo da živimo u miru'

Kada je javnost saznala za ovaj slučaj, predsednik vlade Južne Koreje naložio je da se obrazuje međuresorni tim za reagovanje, i naglasio je da je ovaj incident „ozbiljna stvar koja dovodi u pitanje samu svrhu postojanja države".

U aprilu je vlada saopštila da je izvršila inspekcijski nadzor u 1.507 ustanova za smeštaj osoba sa invaliditetom širom zemlje i utvrdila 33 slučaja mogućeg zlostavljanja.

Do sada su pokrenute istrage osam slučajeva.

Vlada je takođe saopštila da će pojačati ciljane inspekcijske kontrole na osnovu faktora rizika, kao i zajedničke kontrole u kojima će učestvovati lokalne vlasti, policija i organizacije za zaštitu prava osoba sa invaliditetom.

Okrug Gangva naložio je zatvaranje doma Sekdongvona, a lokalne vlasti su oduzele dozvolu fondaciji koja je upravljala ustanovom.

Međutim, zatvaranje je odloženo dok se preostalim štićenicima ne pronađe odgovarajući smeštaj i ne završe pripreme za njihov samostalan život.

Lokalne vlasti saopštile su da će za svih 33 štićenika Sekdongvona izraditi pojedinačne planove podrške za samostalan život.

Postupak još nije završen.

Dom Sekdongvon je podneo tužbu upravnom sudu kojom osporava oduzimanje dozvole za rad.

Ustanova se još nije oglasila o presudi Kimu.

Na pitanje šta se najviše promenilo otkako je napustila Sekdongvon, Seo je rekla: „Jednostavno osećam mir, srećna sam svakog dana".

Najbolje je to što sada može da jede i spava kada hoće, dodaje.

Ono što sada najviše želi jeste da „potpuno prekine veze sa direktorom" i da „više nikada nema ništa sa njim".

Ljudima sa invaliditetom i dalje potrebno mesto gde mogu da se osećaju bezbedno, rekla je Seo,

„Nadam se da će postojati ustanova u kojoj neće biti seksualnog nasilja, u kojoj će osobe sa invaliditetom, poput nas, moći da žive u miru".

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu, Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• 'Nudili su mi seks usluge jer sam žena sa invaliditetom'
• Deca sa invaliditetom u Ukrajini su zlostavljana, upozorava UN
• 'Naša deca nisu nestala, oteta su od nas i data na usvajanje'