Već se puno puta ovih godina dešavao smak sveta. Evo, ponovo se proriče, priziva, ukrašava se novim detaljima... Više od polovine mog komšiluka za to zna već danima. Ja saznadoh tek jutros, u kratkom druženju s njima, uz kafu bez ratluka, ali sa znamenitim rečima. Saznadoh, i to samo u nekim šturim fragmentima. Na časak, uprkos mom hroničnom, melanholično-spokojnom poimanju sveta, ne beše mi svejedno. Pogledah upitno, u komšijske oči, kao u staklencad u kojima se čas muti, čas cakli budućnost Svega. Kako ne znaš?! Pa, Zemljini polovi će se sad, za neki dan, ispretumbati i nastaće kraj. Kasnije shvatih da u tih nekoliko minuta kafenisanja baš nikome od nas nije zujao mobilni.
Heh, kakav zaplet, kako vešta, podsvesna zamena teza ...
Inače, Zemlja stalno menja svoje magnetne polove, kaže nauka, i to gotovo sigurno neće biti razlog smaka sveta od čije najave ponovo žive šarlatani, lakoverna masa i novinski naslovi - ali nešto drugo svakako može biti razlog smaka, i nije daleko da se stvarno desi, a to je sve očiglednija mogućnost da ružno i banalno preko jedne kritične mere nadvladaju nad suptilnim i lepim. Odnosno, princip buđanja i rasturanja mogao bi da nadvlada princip stalnog stvaranja i obnavljanja sveta. Barem u ovoj našoj, ljudskoj kategoriji i geografiji.
E, taj, jedino moguć smak sveta - stalno se i na svakom koraku pomalo događa, u česticama i kapljicama se prikuplja, zgušnjava, bubri ..., kao nekakva neočigledna ili dobro maskirana i preimenovana pojava, ali pojava koja uporno i nedvojbeno narasta, kao puzeća kataklizma... Ta, za nas jedina realna kataklizma baš nimalo ne zavisi od zalutalih kometa i inih hiperglobalnih pojava - zavisi potpuno i samo od nas, svih pojedinačno. Ako baš tolika većina na razne načine poradi da se stvar u kojoj i sa kojom obitavamo rasturi, ona će se zaista i rasturiti.
Tako izazvan smak Sveta ni volja čitavog univerzuma neće moći da zaustavi. Vaseljenska demokratija kaže da nas, ako smo namerili da rasturimo, niko nema pravo da sprečava u našoj odluci da rasturimo. Već nam je dovoljno ukazano na prirodu funkcionisanja Sveta. Slobodni smo da odaberemo hoćemo li u skladu s njom, ili protiv nje, sebe. To je jedina naša sloboda koju imamo. Sve druge "slobode" su parcijalne, prividne... Ali ova koju imamo je najveća moguća.
Bonus video:
