Ima li smisla sećati se prošlosti uopšte, kada je ravnodušna prema našim rečima i gluva za naknadno mišljenje? - Pismo glava, Slobodan Selenić
Ravnodušna, gluva, hteli mi to ili ne prošlost obitava u nama i malo malo isplivava na površinu. Aksiom je da je prošlost nepromenljiva ali svako od nas je ipak ulepšava, doteruje, izbacuje neprijatne detalje i situacije, poliva je šećernim sirupom kao da je baklava, istinitu nepatvorenu i nepromenljivu prošlost, kalamburski pretvara u igrokaz u kojem se sve završava happy endom.
Mali je broj onih koji se prošlosti sećaju ili je prizivaju ne menjajući ni zeru! Poznavajući neke od takvih, mogu sa sigurnošću da tvrdim da su to u većini slučajeva, rezignirane ili depresivne osobe ili i jedno i drugo. Ja lično iako sebe smatram izrazito subjektivnim (oduvek sam objektivno smatrao lažnjakom) sklon sam da govoreći/pišući o prošlosti, pred sobom se pravdajući, dodajem ili oduzimam po meni nevažne činjenice, ne zato što nešto namerno ne želim da kažem/napišem, ne, svega se kao slon sećam, to sve činim zarad boljeg zvučanja teksta pa nekad uspem sasvim dobro a nekad ispadne traljavo. Ne bi bilo bolje ni da sam sve prostro na tanjir!
Latinska izreka, pripisuje se Ciceronu, Historia magistra vitae est je lepo sročena ali kada je ljudski rod u pitanju, nikakve fajde od nje i njene poruke! Svima nam je jasno šta je Ciceron hteo da kaže: Ne ponavljaj greške prethodnih generacija ili pojedinaca ali ljudskom rodu, posebice muškarcima je u genima da se međusobno a i šire ubijaju, kolju, zatiru… ni malo hajući i ne obazirući na Historiu kao magistru.
I šta je Historia do zapisana prošlost, Dobro, može da bude i glasovno prenošena s kolena na koleno ali ni jedna ni druga nisu pouzdane. Koliko puta smo samo mi svi bili svedoci prekrajanja Historie/prošlosti? Da ne idem preširokoi predaleko, koliko je dojučerašnjih osvedočenih zločinaca rehabilitovano, ostaje samo da se rehabilituje Hitler pa da se vratimo u pećine, na sam početak. Jer i pećine su naša prošlost.
Šta je naša prošlost? Naša prošlost je Historia našeg života. Lično poznajem mnoge, iz moje generacije, starije i mlađe, koji su kao gumicom izbrisali veliki deo sopstvene prošlosti, svoje životne Historie. Ti i takvi menjanje sopstvene prošlosti, svode na menjanje gaća, košulja. Čak im nije bitno što će jedne gaće zameniti za druge, najčešće usrane. Upravo mi na um pade Univerzalna istorija beščašća H. L. Borhesa!
E zbog časti, zbog ličnog mi i personalnog obraza, nisam spreman da išta menjam u Historiji, u prošlosti mojoj. Nisam uvek postupao ispravno, retko ali umeo sam da povredim ljude, najčešće one koje volim. Kad se sve sabere i podvuče, nikad iza toga nije stajala svesna namera, uglavnom je u pitanju bio afekat. Oprošteno mi je davno a neki i kad im ispričam gde, kada i kako sam ih uvredio i povredio, pogledaju me zapanjeno, ne sećaju se! Sećali se oni ili ne, ja pamtim kao slon, pamtim svaki i najmanji detalj sopstvene prošlosti, sopstvene Historie. Pamćenje je bolest moga uma, napisa Brana Petrović, do detalja upamćena prošlost je, ili može biti jako opterećujuća. Moje je da svakog dana u svakom pogledu budem bolji, makar za zeru, ni za tren ne zaboravljajući ama baš ništa što učinih ili izgovorih u svojoj prošlosti.
(blog.b92.net)
Bonus video:
