BEOGRAD ZA UPUĆENE

Nestanak Pobjednika

Ili: zbog čega je praznina koja se razvijorila na opustelom postamentu na kojem je donedavno stajao golišav muškarac flekav od golubijeg izmeta bila najbolja potvrda mudrosti da je glavni adut magije to što omađijani misle da magija ne postoji
1853 pregleda 1 komentar(a)
Spomenik Pobedniku, Foto: Vladimir D. Janković
Spomenik Pobedniku, Foto: Vladimir D. Janković

„Kad se smrači, u ovom gradu se svašta događa: usamljeni traže društvo, oni ostali samoću! Svi bježe od stvarnosti u potrazi za srećom!”

Ove reči ne odnose se na Beograd, nego na Njujork, a preuzete su s prve stranice pripovesti „Nestanak Kipa Slobode”, koja je svojevremeno, pod rednim brojem 126, objavljena u serijalu stripova „Alan Ford”.

Da, neko se seća, neko se ne seća, neko je uspeo da sačuva primerak, nekome je pošlo za rukom retroaktivno da nabavi novi primerak izgubljenog blaga - ali ja trenutno nemam pri ruci „Nestanak Kipa Slobode”, pa mi je i ovih prvih nekoliko stranica, navrat-nanos iskopanih na netu, bilo dovoljno da se prisetim suštine: u pitanju je bilo neko ćiribu-ćiriba gradskih otaca, zamešateljstvo ona znamenita tri čoveka-svinje koji su se u „Alanu Fordu” pojavljivali tek sporadično, kad im zatreba pomoć Visosti br. 1 i njegove Grupe TNT.

To „ćiribu-ćiriba” ovih dana često koristim, znate i sami kako to biva, dohvatimo se neke poštapalice, neke uzrečice, neke verbalne skalamerije, pa je jedno vreme istrajno upotrebljavamo, što u prigodnim, što u neprigodnim situacijama, čisto zato što samim ušima slutimo da tu reč, te zvuke vredi čuti.

Podsećanje na „Nestanak Kipa Slobode” uveriće nas da igra rečima nije naivna igra, već igra koja će nas, kad se u nju upustimo, dovesti u neslućena stanja, kao što su, na primer, stanja u kojima se čovek nađe kad se na javi ostvari neki težak, ružan san, ili stanja kad pomisliš da je istina poklekla pred lažju ne zato što je manje vredna već zato što je laž aktivnija, agilnija, ili pak stanja kad iza nečega što je bilo ne ostane ništa, a da za to niko ne odgovara, a da to, čak, nikome kao i da ne smeta.

Kad je nedavno s Kalemegdana nestao Pobednik, mnogi su to primetili: Nestao Pobednik! Dobro, mogao se ovaj usklik čuti u raznim varijacijama: „Odneli Pobednika!”, „Popravljaju Pobednika!”, „Sređuju Pobednika!”. Bilo je i onih odanih glasača koji su čak i Pobednikov nestanak propraćali rečima: „Ma, dobro, važno je da se radi, da se gradi”, i upravo je njihovo viđenje novonastale situacije - praznine koja se razvijorila na opustelom postamentu na kojem je donedavno stajao golišav muškarac flekav od golubijih govana - bilo najbolja potvrda drevne mudrosti: da je najveći adut magije to što omađijani misle da magija ne postoji.

Ima nečeg ekskluzivnog u ideji aktuelnog beogradskog rukovodstva da, uz veliki rizik, skinu Pobednika s postolja, natovare ga na neki razdrndani kamion i odvezu nekud, da ga poprave, srede, okrepe, šta li. U nekom, možda, malo normalnijem ambijentu, takav monument ogradili bi skelama i zastrli onim mušemama, kako li se to već zove, da ga zaklone od pogleda, pa bi onda iznutra obavili restauratorske zahvate.

Ne, naš narod nije takav: čim majstor može sve da obavi na licu mesta, znači da ili majstor nije ozbiljan, ili da hoće da uzme više para nego što njegov posao vredi.

Kudikamo više poverenja imamo u majstore koji kvar uprte na rasklimanu prikolicu ili kolica, pa ga oteraju u svoju radionicu, da tamo natenane, znalački i predano, obave svoj, nama nedokučiv, posao.

U „Nestanku Kipa Slobode” (da otkrijem detalj koji će nekima pokvariti čitanje „Alana Forda” broj 126) neko je iz aviončeta, pod okriljem noći, Kip Slobode zasuo čudotvornom farbom koja predmete čini nevidljivima. Pa se onda digla frka, koju će iskoristiti mešetari, da se uzme neka lova pa da se onda, kao, tobož ukradeni spomenik vrati na svoje mesto, i da Njujorčani opet budu mirni i ponositi.

Beogradskog Pobednika nije morao da nadleće vazduhoplov (dobro pogodih, često mi dođe da napišem „vazdupohlov”) s misterioznom gustom tečnošću. Ne, momci iz gradske uprave došli su s narečenim kiperom, odšrafili Meštrovićevog golišavka i odneli ga u poznatom ili nepoznatom pravcu.

Beograđani nisu stigli da organizuju protest jer su, baš kao i njihova njujorška braća iz „Alana Forda”, bili previše zbunjeni da bi se organizovali.

Pobednik će se vratiti na postament, ne treba brinuti. Možda ga dopreme i gondolom. Ali mi ćemo upamtiti taj magičan, čudesan trenutak kad je on nestao. Priča o nestanku Pobednika biće jedna od onih priča koje se, iz nejasnih razloga, pripovedaju upola glasa, gotovo bojažljivo, kao da nijedan pripovedač nije i ne može biti siguran da zna dovoljno o tome da bi mogao da ispriča sve kako jeste i kako je bilo.

Magija, bestragija.