BLOG

Moja Crna Gora: Sjećanje iz djetinjstva

Pod ostacima zidina Starog Bara, u mom djetinjstvu, bile su smještene zanatske radnje, opančari, obućari, berberi, stolari, kovači, limari, pekari, slastičari, kafedžije... Iako različitih vjera i nacionalnosti, svojim primjerom pokazivali su šta je poštovanje, razumijevanje i prijateljstvo

12069 pregleda 113 reakcija 7 komentar(a)
Stari Bar, Foto: Printscreen
Stari Bar, Foto: Printscreen

Od Starog Bara koji iz istorije pamtimo po prvom izlasku na more Crne Gore 1887. godine, ostale su samo ruševine opasane zidinama. A nekad je bio kao Budva, Kotor... Oslobađajući ga od Turaka knjaz Nikola ga je razorio. Pod ostacima njegovih zidina, u mom detinjstvu, bile su smeštene zanatske radnje, opančari, obućari, berberi, stolari, kovači, limari, pekari, slastičari, kafedžije.

Naravno, tu su bile i trgovačke radnje, pijace (bravlja i zelena), biblioteka, stanica milicije, pošta, gimnazija... kao perle nanizane u đerdanu. Od bravljeg pazara tj. Veljih vrata (glavna kapija) do autobuske stanice. U delu tog đerdana od Veljih vrata strmo se spuštala kaldrma sa par betonskih stepenica i malim proširenjem na kraju. Tu je počinjao drugi ravni deo betoniranog "đerdana" sve do autobuske stanice. Idući tuda kao osnovac obožavao sam miris ćumura koji su pred svojim radnjama u mangalima raspaljivale njihove gazde.

U tom kaldrmisanom delu bile su dve stolarske radionice, limar, sajdžija, otkupna stanica kože i vune, bravlja i natkrivena zelena pijaca u kojoj smo kao deca igrali žmurke, paja, a stariji na tezgama karte, uglavnom tablić. To je Bar (sada Stari Bar) kakav sam ostavio odlazeći na studije u Beograd 1967. Završetkom luke i pruge, Bar je preseljen neposredno uz more.

Živeo sam u tom delu kaldrmisane ulice, tik uz Milutinovu stolarsku radionicu...

Milutin je bio pravoslavac, srednje visine, malo podeblji sa prilično velikom glavom i stalnim osmehom na licu. Pričao je stalno kako je glavu zaveštao da bi se od nje napravila bova za koju će u luci vezivati brodovi. Često se šalio na sopstveni račun sa velikom dozom crnog humora. Cigara mu je stalno bila u uglu usana, a sa svakom popijenom murovačom (dudova rakija) bivao je sve duhovitiji. Mog oca je jedanput pitao "ima li viška djece". Iznenađeni otac je uzvratio: "Što?" "Ništa, Radosave, no viđeh jednog od tvojih sinova kako sa sprata skače na ulicu". Video me je dok sam, bežeći od majke i batina, iskočio kroz prozor što mi nije bilo prvi put.

Božova sajdžijska radnja bila je preko puta Milutinove. Nama je stalno popravljao jedan stari Insin sat. Često se kvario, a mojoj babi je iz meni neznanog razloga, bilo stalo do tog sata. On je bio katolik i uvek dobrog raspoloženja. Onako omanjeg rasta, sa zlatnim zubom, uredno štucanim brkovima, crnom lupom na jednom oku, potpuno ćelav, ličio je na nekog od Nušićevih junaka. Zbog pomalo jajastog oblika glave Milutin mu je dao nadimak "Božo jaje". Imao je nečeg otmenog u sebi, ali i izraženi smisao za dosetke i šale začinjene sarkazmom.

U betonskom delu „đerdana“, pored ostalih radnji bila je i berbernica. Berberin je bio Alabanac, zvao se Akuš. Nijedno ga dete nije volelo. Onako visok i snažan, sa ogromnom šakom kojom ti obuhvati glavu i počne da je okreće levo, desno. Sve šišajući oko sopstvene šake, dok mašinica čupa li, čupa. Druga deca ga nisu volela što zbog šišanja, ali i bolnog sunećenja (obrezivanje). Akuš je pored šišanja i obrezivanja, vadio i zube. Nosio je sa sobom kožnu torbu u kojoj je bio pribor za sunećenje i klešta za vađenje zuba. Te usluge nije naplaćivao.

Imao je mnogo mlađu ženu (15-20 godina sigurno), dok decu nije imao.

Njegovog bratanca Dževdeta, koji je živeo u Ulcinju, zbog nediscipline su isterali iz ulcinjske gimnazije. Tako je Dževdet došao u Bar kod strica Akuša. Tu je završio treći i četvrti razred gimnazije i maturirao. Visok , krupan, vragolast na strica Akuša, voleo je da prepričava dogodovštine iz Ulcinja. Brzo je prihvaćen od svih i dobio nadimak Džo. Profesorima je, takođe, bio drag, uprkos sitnih nestašluka i malih vragolija. Kad god je neko od nas Barana kasnije odlazio u Ulcinj potražio bi Džoa. Dok je bio u Baru zasmejavale su nas Akušove, ponekad i srdite grdnje i pravdanja njegovog bratanca. Te rasprave dobroćudnog strica i nestašnog bratanca, pola na srpskom, pola na albanskom jeziku, stvarno su nas zabavljale.

No da se vratimo Akušu, Milutinu i Božu, vrednim, zanimljivim, simpatičnim, veoma dragim i poznatim zanatlijama u tadašnjem Baru. Puno je dogodovština, ponekad infantilnih, vezanih za njih trojicu koje su uveseljavale Barane i danima se prepričavale.

Evo jedne od brojnih.

Bilo je letnje doba. Radnje su se otvarale u 6 sati ujutru (tako je bilo u to vreme na moru). Akuš se u beloj košulji i kravatom, sa torbom u ruci, lagano gegao silazeći kaldrmom prema svoj radnji. Milutin i Božo su već bili u svojim radnjama i nešto se poluglasno domunđavali. Ugledavši Akuša, Milutin glasno, da cela ulica čuje, zapita Božu:

- Ide li ono Akuš ili mi se čini?

- Jes, more, Akuš je. Ko bi drugi bio ovako rano - odgovara Božo.

- Boga mi, dok je ovako poranio, biće da bježi od one mlade žene. Ko zna što joj je jutros palo na pamet - još jače će Milutin.

- A može li Akuš? - zagonetno se smešeći, ko bajagi pita Božo.

- A kako ne može, jadan. No, ko zna što mu je jutros - zaključuje tobože Milutin.

Akuš, sada već sasvim blizu, praveći se da ništa nije čuo, uobičajeno pozdravlja stare drugare, pita za zdravlje. Otpozdravljaju mu. Akuš lagano nastavlja ka svojoj berbernici.

Popodne je. Bedemi srušenog grada su već napravili dobru ladovinu. Milutin je izneo deblju fosnu ispred radnje, te što od murovače što od umora, na njoj zaspao.

Vraćajući se kući uz kaldrmu, Akuš ugleda zaspalog Milutina. Zaustavlja se, odlaže torbu i ulazi u radnju, te uzima krst koji je Milutin za nekog napravio. U radnji je našao i sveću. Zatim je krst stavio Milutinu iznad glave, zapalio sveću i stao u položaj ćutnje kao da dvori mrtvaca.

Božo videvši sve to brzo izađe iz radnje i stade pored Akuša iznad usnulog Milutina. Udarajući se u prsa, po starom crnogorskom običaju, poče da ga iz sve snage leleče:

- Kuku mene jadnome, Milutineee, đe ostadoh sam, bez najboljeg druga...

Milutin se promeškolji, protegnu, lagano se podiže u sedeći položaj, podiže glavu i kao da ne vidi ni krst ni upaljenu sveću, pogleda jednog pa drugog, pa će:

- Što vam je, more, vama dvojici? Je li vas što ujelo te se jedan udrvenio, a drugi se ka' magarac derinja?

Sva trojica prasnuše u gromoglasan smeh, komentarišući : "A oca mu jebem ko se sjeti krsta", "a đe nađoste i svijeću", "a Boga mi Božo ti ćeš me lelekat kad umrem"...

Tako su njih trojica vredno radeći, svaki dan drugujući, smišljali šale među sobom, ali i sa drugima. Stalno su nas uveseljavali i zabavljali, ali svojim primerom i pokazivali šta je poštovanje, razumevanje i prijateljstvo. Iako različitih vera i nacionalnosti, naučili su nas kako da prihvatamo i najgrublje šale sa šarmom i tolerancijom. To smo sve učili i u kući, ali i od njih. I Džo je to naučio u Baru pre nego što se vratio u Ulcinj.

Uveren sam da je tako učio i naučio i svog sina.

Političku zvezdu u usponu na političkom nebu Crne Gore.

Dritana Abazovića.

Autor je diplomata u penziji