Foto: Jasninaputovanja.me

JASNINA PUTOVANJA

Podsjećanje na ljeto: Hridsko jezero i Hridski krš

Nacionalni park Prokletije ima nevjerovatne prirodne predispozicije da postane najpopularniji park za ljubitelje planinskih visina u regionu i šire

17270 pregleda 8 komentar(a)
Foto: Jasninaputovanja.me
Foto: Jasninaputovanja.me

Prekasno sam stigla do Plava i Gusinja da bih se vinula u vrhove Prokletija, ali me to saznanje nije ometalo da tamo odem kad god su mi to prilike dozvoljavale i da im se divim iz podnožja. Iz Podgorice do Gusinja i nazad je trebalo previše vremena da bi se za jedan dan stiglo i da se uživa u prirodi. No, odavno su postojale realne pretpostavke da se Podgorica i Gusinje približe putem koji prolazi kroz Albaniju. Kad sam prije 6 godina nabavila novi fotoaparat, odlučili smo da ga isprobam na trasi puta koji kroz Albaniju ide ka Plavu i Gusinju. Dio puta je bio nov, sve je sijalo, a mi smo im zavidjeli i divili se vidikovcima. Prošli smo i onaj dio koji je, po planu, kada Crna Gora završi svoj dio obaveze, trebalo da se izbjegne: popeli smo se serpentinama do vrha brda i s druge strane, serpentinama se spustili do obala Cijevne. Odatle smo se vratili.

Jasnina putovanja
foto: Jasninaputovanja.me

Tek poslije dvije godine smo istim putem stigli do Gusinja. To je bila izvanredna avantura, a tekst o njoj izazvao je veliko interesovanje jer je ta trasa i dalje bila prilično nepoznata. Čekajući da se Crna Gora priključi na ovu trasu i time značajno smanji njenu dužinu, prošla sam ovuda još 2-3 puta. Konačno, poslije dva odlaganja, kad sam već izgubila svaku nadu, put je početkom avgusta otvoren. Naravno, svi su nagrnuli. Bilo je doba godišnjih odmora, a i velikih vrućina u Podgorici. Mnogi su se prvi put upoznali sa ovim krajem naše zemlje. S nestrpljenjem sam čekala da prođu dvije nedjelje, nadajući se da će se smanjiti gužva. Poranili smo i brzo prošli našu granicu. Pošto je nekadašnji najgori dio puta izbjegnut, nadala sam se da će nam put lako pasti. Iznenadila sam se koliko krivina ima i u ovom dijelu. Brzina se skoro nigdje ne može razviti preko 40 km/h, a odroni na putu predstavljaju veliku i realnu potencijalnu opasnost. Pusta korita rijeka strpanih u ogromne cijevi su mi dodatno pokvarila uživanje u ovom putu.

Plan je bio da odemo do Hridskog jezera. Išli smo do njega već dva puta, ali smo htjeli da vidimo kakav je taj novi put ka jezeru o kojem smo čitali. Kakvo razočaranje. Od Plava do Babinog polja put je bio gori nego prije 4 godine, a mislili smo da je to nemoguće. Kad se asfaltni put upropasti, on je gori od makadamskog puta. Rupe su dublje, a ivice odvaljenog asfalta oštre. Tih 10 km provezli smo nervirajući se kako smo mislili da je put popravljen kad nije. I zašto nije. Makadamski put prema Bajrovića katunu (3 km) je bio neuporedivo bolji. Tek kasnije sam pročitala da se zapravo samo ovaj dio puta ka jezeru popravio, mada je to bilo napisano tako nejasno da nije samo mene dovelo u zabludu. Kad smo stigli do katuna, bijes nas je napustio. Planirali smo da dalje samo uživamo. Bacili smo jedan pogled na okolinu. Na putu ka Velikom Hridu (oko 7 km od katuna) prošli smo pored jednog zanimljivog skloništa kakvo uvijek dobro dođe na ovim visinama.

Bajrovića katun
Bajrovića katunfoto: Jasninaputovanja.me

Broj parkiranih auta na Velikom Hridu (2065) nas je pripremio na uzavrelu atmosferu oko jezera. Nismo na to navikli. Prethodna dva puta smo bili sami ili skoro sami. Trebalo je da se spustimo 94 metra i pređemo oko 600 m da bismo poslije obruča od drveća ugledali jedno od naših najljepših planinskih jezera – Hridsko jezero. Toliko lijepo da o njemu pišem već treći put.

Hridsko jezero
Hridsko jezerofoto: Jasninaputovanja.me

Našli smo svoje mjesto na obali jezera i odlučili da se nećemo obazirati na gužvu, da ćemo da se kupamo, čitamo i uživamo čitav dan. Bilo je to mnogo lakše reći… Nadirale su narodne mase sa gomilom plažnih rekvizita, roštiljima, muzikom. Plivači nisu mogli mirno da plivaju i uživaju već su usput morali da se dovikuju sa društvom na obali. Odmor je donio sve osim onoga čemu sam se nadala. Odlučila sam da napravim krug oko jezera da bar dođem do neke lijepe fotografije. Krug je manji od kilometra. Na većini mjesta se vidi fino utabana stazica, ali se dijelom mora zalaziti u šumu da bi se zaobišlo krupnije kamenje. Jezero je prelijepo sa kojeg god mjesta se pogleda. Jedna žaba je strpljivo mirovala dok sam pokušavala da je što ljepše “uhvatim”.

Hridsko jezero
foto: Jasninaputovanja.me

Na polovini kruga ugledala sam jedno poznato lice. Pa još jedno, i još… moji drugari iz PSK Montenegro guide-a krenuli na Hridski krš. Duško i ja smo imali taj uspon u planu, ali nekom drugom prilikom. Međutim, situacija se korjenito promijenila: put do Hridskog jezera nije obnovljen već očajan, mira oko jezera ni od korova. U sekundi donesoh odluku: “I mi ćemo sa vama!” Nisam dozvolila da nas čekaju jer je trebalo da se spakujemo i dođemo do početne tačke sa stvarima. Ja sam, srećom, imala gojzerice jer se od njih ne odvajam. Duško je bio u patikama. Spakovali smo kupaće i peškire i krenuli. Malo smo u startu zalutali jer markacija nema, a prepliće se više utabanih staza. Onda smo, slijedeći logiku, krenuli kako treba. Prvo smo išli kroz šumu, ali smo ubrzo stigli na livadu zvanu Tepsijica. Lijevo od nas se vidio Hridski krš. Uspon nije bio prezahtjevan, čak se na fotografiji skoro ne uočava da se radi o usponu. Tek kad smo se domogli prevoja, okrenuli i pogledali prema jezeru i Tepsijici, shvatili smo da još nismo za “staro gvožđe”.

Jasnina putovanja
foto: Jasninaputovanja.me

Čim smo se domogli prevoja pred nama se pružio fenomenalan pogled na okolne vrhove. Sve su to djelovi Prokletija rasprostrijetih kroz tri države. Planine ne znaju za granice. Srećom. Ispod nas, pored kružnog makadamskog puta, vidjela se stara karaula i planinarski dom. Bilo je mnogo vrhova kojima nisam znala ime, a kad do sad nisam naučila, neću ni sad. Samo sam uživala u pogledu. Grebenskom stazicom naši su drugari već grabili ka vrhu. Stigli su prije nas, ali ne toliko koliko sam očekivala.

Hridski krš
Hridski kršfoto: Jasninaputovanja.me

Na vrhu nije bilo nikakve oznake, kutije i slično. Da sam išla sama ne bih ni znala da je to – to. Na vršnom dijelu postoje dva vrha. Lijevi vrh koji je bliži jezeru je niži, dok je viši vrh bliži Kršu Bogićevice (Velikom vrhu). Izdivili smo se pogledu. Ugledala sam vrh Starac na koji sam uspjela da se popnem prethodnog oktobra. Prošla sam tu stazu u mislima, ponosna na to što sam izgurala tih 7-8 sati pješačenja. S druge strane, u neposrednoj blizini Hridskog krša je i neobični vrh Krš Bogićevice. Samo je trebalo da se spustiš i ponovo popneš po skoro okomitim stranama. Neka nešto ostane i drugima. Ja sam svoj plan za taj dan već prevazišla. Trudio se Danilo da mi pokaže svaki vrh okolo-naokolo. Sem Krša Bogićevice koji je bio, em toliko blizu da si ga mogao kamenom dobačiti, em veoma egzotičan i upadljiv, jedino sam zapamtila toponim Bogdaš – reče da je to najveći vrh Kosova. Do tad se ne sjećam da sam za njega čula.

Pogled sa Hridskog krša
Pogled sa Hridskog kršafoto: Jasninaputovanja.me

E, da smo, pošto smo se nadivili zbilja jedinstvenom pogledu koji se pruža sa Hridskog krša, vratili putem kojim smo došli, to bi bila samo jedna obična šetnja sa predivnim pogledom. No, u tom slučaju bismo iznevjerili sebe. To bi se kosilo sa načelom naših “putovanja” koje glasi: zakomplikuj ga i kad je to nemoguće. Tako smo mi odlučili da se ne spuštamo prema Tepsijici već da odemo grebenom do Maljinog vrha, da bacimo pogled sa njega, a tamo već mora da postoji neka staza. Kad sam pogledala prema parkiranim autima pomislila sam da to možda i nije dobra ideja, ali smo nastavili. Svi smo pojedinačno stali da na jednom zgodnom mjestu napravimo selfi sa Hridskim jezerom. To nam je bio poslednji osmijeh do momenta kad smo se spustili do puta. Staze nije bilo, a teren je bio više nego strm. Duško nije imao ni gojzerice. Čini mi se da sam rekla: “Samo sam sa Međeda imala strmiji silazak.”

Maljin vrh
Maljin vrhfoto: Jasninaputovanja.me

Ispod nas se vidjela gomila krupnog kamenja. Činilo se: samo da se spustimo! Samo da se kamenja dokopamo. E… kad smo stigli do kamenja – nije nam bilo mnogo lakše. Kuda? Kako? Svako je slijedio svoj instinkt, i po pitanju stila spuštanja i po pitanju odabira pravca. Ja sam slijedila Duška, mada mi se ideja nije previše dopala. No, kako nisam imala bolju, nisam imala izbora. Predložio je da pređemo kamenje i dokopamo se šume, pa posle šta bude. Bilo je to da smo odmah našli neku stazicu i očas posla stigli do auta. I Duško nekad dobar pravac uprati!

Hridski krš i Maljin vrh
Hridski krš i Maljin vrhfoto: Jasninaputovanja.me

Sa puta je sve izgledalo zeleno i pitomo. Ni traga onoj stmini ili ogromnom kamenju. Nismo mogli da vjerujemo kako smo bez ikakve potrebe iskomplikovali jednu lijepu turu, ali, na kraju, upravo se ovakvi detalji najbolje pamte. Iako smo bili premoreni, odlučili smo da opet pođemo do jezera da kupanjem istjeramo umor i stres iz tijela. Dan se lagano gasio, a time je i jezero dobijalo neki misteriozni ton. Uživala sam u jezeru znajući da neću brzo doći na njegove obale. Bacila smo još jedan pogled na Hridski krš. To je onaj pogled kad siđeš, osvrneš se i ponosno u sebi kažeš: “Donde sam se ispentarila."

Hridski krš, Hridsko jezero
Hridski krš, Hridsko jezerofoto: Jasninaputovanja.me

Nacionalni park Prokletije ima nevjerovatne prirodne predispozicije da postane najpopularniji park za ljubitelje planinskih visina u regionu i šire. Dosta ljudi ga već smatra takvim. Znam da planinari dolaze da uživaju u prirodi. Ali put je nešto bez čega se ne može. Bar da nema rupa koje ne može da savlada ni terensko vozilo. Nije to dio šarma, nego čisti nemar. Kad sam prije 6 godina prvi put stigla do Hridskog jezera put nije bio idealan, ali bio je daleko bolji od sadašnjeg. Put su do neupotrebljivosti doveli investitori male hidroelektrane (velikog zla) Babino Polje. Ubijeđena sam da su ugovorom bili obavezani da put dovedu bar u pređašnje stanje, ako ne i da ga unaprijede. Oni su i krenuli da prošire put, čime su ga još više upropastili i na kraju tako ostavili. Postoje li kod nas neki zakoni, sudovi, kazne? Ima li ko da investitora podsjeti na ugovornu obavezu? Interesuje li to ikoga još sem mene?

I tako… Čašu meda još niko ne popi… Tako i ja dok šetam uzduž i poprijeko ove naše prelijepe zemlje: koliko god me priroda oduševi i gane, toliko me ponašanje ljudi iznervira i upropasti uživanje.

Dok smo u povratku na jednom prelazu čekali 50, a na drugom 30 minuta, zaključili smo da, kad ako opet budemo išli na ovu stranu, moramo baš da poranimo, a da se za povratak. ukoliko se ne smanje gužve, skoro pa i ne isplati ići ovuda. Možda je ovo samo udarni talas posjetilaca i možda sljedećeg ljeta oslabi interesovanje (sebično se nadam). Jer nas je te večeri albanski carinik pitao: “Je li kod vas neki praznik?”

Jasnina putovanja
foto: Jasninaputovanja.me