Bela - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Bela

Bela živi u lepom naselju oslonjenom na uže gradsko jezgro, a ipak dovoljno izmaknutom od srži metropolske vreve. Stanuje na četvrtom spratu tople, humane četvorospratnice bez lifta

Ilustracija
Ilustracija (Foto: Privatna arhiva)

Bela je mogla da bude jedna vrlo zanimljiva žena, a i prilično je graciozna, iako nosi cipele broj 43.

Danas svaka druga devojčica u osmom razredu osnovne nosi broj 43, ali u Belinoj generaciji takve su bili izuzeci.

Bela živi u lepom naselju oslonjenom na uže gradsko jezgro, a ipak dovoljno izmaknutom od srži metropolske vreve. Stanuje na četvrtom spratu tople, humane četvorospratnice bez lifta. I svake godine sve češće zastaje na odmorištima. Ponekad glumi (pred komšijama), ponekad ne glumi (kad je sama) da se neprijatno zadihala.

Beli penjanje, opet, mnogo bolje ide nego njenom mužu, Raši, koji je dvadeset pet godina stariji od nje. Raša je, inače, bio, a i danas je, jedan od najpopularnijih glumaca bivše Jugoslavije. Celoga je života, pritom, sačuvao dečački, nepredvidiv mir; premda svestan svoje poznatosti i omiljenosti, nikada nije podizao zid između sebe i ostalih, pa ume da ti dobaci nešto u prolazu, naširoko da ćereta sa seljankama i nakupcima na pijaci, ili da, prilježno gestikulirajući, naglaba o politici s posivelim stanarima iz komšiluka. 

Toliko je normalan da ga svetina, ne zazirući od njega, donekle prezire.

Premda duboko zašao u osmu deceniju života, visoki, naočiti Raša i danas je izrazito vitalan. Ali sve ređe izlazi. Češće bi, da ne žive na četvrtom spratu. Ili da su poletne arhitekte s kraja šezdesetih procenile da su ovim zgradama ipak potrebni liftovi.

Ja l’ zbog toga što Bela nema dece (Raša ima sina jedinca iz jednog od prethodnih brakova, čovek živi na Novom Zelandu, prevalio je četrdeset petu i ne namerava da postane otac), ja l’ zbog nekakvog profesionalnog nezadovoljstva (Raša ju je zaposlio u jednoj producentskoj kući koja je dugo tavorila pre nego što će doživeti transformaciju, tako da njeni starosedeoci više i ne znaju tačno šta rade i čime se bave), tek – ona je pre petnaestak godina odlučila da postane predsednica kućnog saveta. I stanari je i izabraše, maltene jednoglasno. Ali ne i bez kontre. Na, istina nejake, kritike („Zar nama ovde, u srcu Beograda, Crnogorka da predsedava!“), reagovala je drčno i, nekako, ženski:

„Šta ima veze što sam Crnogorka? Ma, evo tebi, budi ti predsednik pa se akaj sa opštinom, s policijom, sa đubretarima, majstorima, čistačicama, narkomanima i manijacima!“, uzvraćala je Bela godinama na ovaj prigovor demonstrativno dižući ruke, a sve vreme gledajući nepromišljenog sabesednika u oči, tako da čoveku ne preostane ništa drugo nego da pomisli: „Šta se ja u ovo uplićem?“, te da koliko-toliko izgladi odnose s goropadnom, ali očito napaćenom liderkom.

Belu najviše nervira kad njen nadimak izgovaraju s otvorenim „e“, pa ispadne da ta reč označava boju. „Nisam ja krava da me vičeš Beeeela, nego sam Bela, kratko ‘e’, bogati“, teatralno bi razjasnila Bela, vazda toliko ponosna da ne ulazi u dublje obrazlaganje kako bi taj njen nadimak, u stvari, trebalo pisati sa dva „l“.

Kad pojedini stanari ugroze, ili počnu konstantno da ugrožavaju svakodnevicu svojih komšija, ili kad se, pak, samoj predsednici učini da je nešto tako na delu, Bela se oglašava dramatičnim saopštenjima koja odštampa s kompjutera i selotejpom prilepi na staklena vrata u prizemlju.
Obaveštenje
Obaveštavaju se stanari da svaki opere hodnik i deo stepeništa ispred svojih vrata, neće nikome kruna s glave pasti. Više ne može da se živi u ovakvom svinjcu, a i ne zaslužujemo da u XXI veku živimo kao svinje, iako je nekima očigledno tako lepše. Ko ne bude izvršio svoju obavezu do nedelje 17. maja, biće prijavljen nadležnoj opštinskoj službi koja u ponedeljak, po potrebi i na poziv Skupštine stanara, dolazi u obilazak, jer ovo više ne može da se trpi.
Skupština stanara

I tako, kad se komšije sretnu u hodniku, Belina obaveštenja postaju meta podsmešljivih komentara, ali i svojevrstan lek protiv otuđenja; u njenom buntu – a čudesno je, ipak, sresti predsednicu koja se buni protiv svojih birača – ljudi pronalaze temu za razgovor. Takve teme, istina, građanima i nisu bogzna kako potrebne u zgradama bez lifta, jer u zgradama bez lifta niko nikad ništa ni sa kim ne čeka, pa samim tim i ne oseća potrebu, ili moranje, da zapodene razgovor.

Bela nema najbolju drugaricu, kao što ni njen Raša nema najboljeg druga. Ali verna je svojoj sudbini. Zato je njena sudbina na njoj i vidljiva. Primetili ste to? Čim je čovek veran sudbini, sudbina nekako i počinje da postoji. Dotle je nema, ili se bar ne vidi. Ovako, kod Bele, recimo, sudbina je maltene prva reč koja vam padne na pamet kad je ugledate.

Jednoga dana, kad se Bela i Raša presele u neku drugu zgradu, na neki niži sprat, a najbolje bi bilo u visoko prizemlje – stanarima ove zgrade neće laknuti. Biće im, ponekad, pomalo pusto bez nje. A kad je sretnu negde u kraju, pa ih Bela zadrži u iscrpnom informativnom razgovoru, ponovo će prema njoj osetiti isti onaj otpor.

Njena obaveštenja osvanuće na staklenim vratima neke druge zgrade. Protiv Beline vladavine buniće se neki novi njeni glasači.


Najčitanije iz sekcije Blogovi