Čubura - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Čubura

Sa svih strana štrpnuli su, elem, pomalo od čuburske teritorije, ali Čubura je ogledalo logosa: ona će postojati dokle god postoji njeno ime

Ugao Graničarske i Dubljanske ulice
Ugao Graničarske i Dubljanske ulice (Foto: Privatna arhiva)

Često se u poslednje vreme može čuti da je Srbija, kao država, u nezgodnom položaju zato što ni sami građani Srbije ne znaju tačno gde su granice njihove zemlje. Uz dužno poštovanje prema svim svojim sunarodnicima, rekao bih da definisana teritorija nije isključivi preduslov da biste osećali kako nečemu pripadate. Najbolji primer, ma koliko skroman, mogu ponuditi oni Beograđani koji su Čuburci ili se Čuburcima smatraju.

Ja sam, što bi se reklo, rođeni Čuburac, premda sam, kao i mnogi Beograđani, rođen u porodilištu u Višegradskoj ulici, koja niti je na Čuburi, niti na Vračaru, opštini čiji je Čubura deo. Ali rane godine proveo sam na Čuburi, u Dubljanskoj ulici, konkretno: u njenom srednjem delu, između Graničarske i Čuburske; stanovali smo u broju 55, u stančić od 23 kvadrata ulazilo se pravo s ulice. Preko puta je, na samom ćošku, živeo jedan deda, Đoka se zvao, do njega se išlo stepenicama, odrasli su morali da saginju glavu zbog bagremova.
(Nadam se, uzgred, da će aktuelna inicijativa uroditi plodom, i da će srednjem i poslednjem delu Dubljanske, koji su nedavno imenski konfiskovani i dobili nove, zasebne nazive, biti vraćeno izvorno ime, tako da se Dubljanskoj ulici, kao takvoj, vrati ceo potes od Braničevske do Maksima Gorkog.)

Sve je to, avaj, nekad izgledalo drugačije nego sada, samo onaj naš ćumez gde smo živeli nisu srušili, čak je sad nešto i renoviran - ali neću vas zamarati nostalgičnim pričama. Ili možda i hoću. Pomenuo sam teritorijalnu definisanost: Čubura je jedan od retkih delova Beograda koji okolni krajevi malo-pomalo štrpkaju, kao da Čubura nije breg nego nekakva pogača; slatka je, valjda, sočna, šta li, i to ne samo zbog Kalenić pijace, šarene čuburske krune.

Izvorno, Čubura zauzima prostranstvo od malo poviše Slavije pa do Čuburskog potoka, koji je tekao tu gde je sad Južni bulevar, te od današnjeg Bulevara oslobođenja (doskora JNA) do, otprilike, ulicâ Svetolika Rankovića, Celjske i Jirečekove (granica s Crvenim krstom nikad nije jasno utvrđena, ali to je komšijski rivalitet, kao Zvezda-Partizan).

Sa svih strana štrpnuli su, elem, pomalo od čuburske teritorije, ali Čubura je ogledalo logosa: ona će postojati dokle god postoji njeno ime. Dok god ljudi koji na njoj žive govore da žive na Čuburi i da su Čuburci, makar im se čuburski staž mogao izmeriti i sa svega nekoliko godina - živeće i Čubura.

Upravo to, međutim, kod nas Čuburaca i izaziva najveću zabrinutost. To što se sama reč „Čubura” potiskuje. Neću vas, kao što smo se dogovorili, gnjaviti nikakvim nostalgijama, a još manje žalopojkama, ali tu neke stvari vredi razjasniti: mnogi rođeni Čuburci napustili su i svoj kraj i svoj grad, otišli u beli ili crni svet. Čuburu su naselili drugi ljudi, ljudi koji, kao i svi došljaci svugde u svetu, sporije razumevaju i usvajaju lokalne toponime. Zato mnogi koji već godinama žive na Čuburi ne žele da izgovore tu reč, kao da je se stide, pa umesto da kažu da žive na Čuburi, oni govore da žive na Vračaru. A to je preširok pojam. To je kao kad bi, recimo, Crnogorac koji živi u Crnoj Gori, kad ga neko pita odakle je, od kojih je, gde živi, odgovorio: „Sa Balkana sam, Balkanac, na Balkanu živim.” U redu, ali nisi stranac na sopstvenom gumnu: slobodno reci kako se zove zemlja u kojoj živiš, grad u kojem živiš, deo grada u kojem živiš, selo u kojem živiš.

Čubura je ponosan i nezgodan deo Beograda. Lep i kočoperan. Ne kažem to zato što sam rođeni Čuburac. Kad je krajem devedesetih i početkom nultih krenulo rušenje radi novogradnje, čubursko tlo se opiralo, pa su se pojavila klizišta, neobična za uže gradsko jezgro. Zemlja jogunasta, ćudljiva. Čubura, što bi se reklo, ne dâ na sebe. Ne dâ se.

To, verovatno, vrlo brzo shvate svi oni koji se na Čuburu dosele. I kojima je prvima u interesu da svoj novi kraj zavole, da mu se prilagode i da im tu bude lepo.


Vidi sve komentare