Kod dve lipe - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Kod dve lipe

Na tromeđi Konjarnika, Zelenog brda i Malog Mokrog Luga sloboda možda ne ume da peva, ali se u srcu prečisti tuga

Ilustracija
Ilustracija (Foto: Privatna arhiva)

Stih Milana Mladenovića „u svakom porazu ja sam video deo slobode” često mi je u životu padao na pamet, toliko često da sam, ne jednom, upitao sebe: šta će meni uopšte tolika sloboda, to jest toliko viđanja s njom?

Pravi poraz, pritom, podrazumeva to da smo sámi, dakle, lično odgovorni za njega. Da, to znači da smo na sopstvenu odgovornost, i sopstvenom odgovornošću, izborili taj deo slobode, teške slobode, proistekle iz naše nemoći, iz puste naše prirode koju nikad nećemo izmeniti.

Kad se nađem u stanju poraza koji mi pruža uvid u deo slobode, ali još više u svu štroku i jad koje mi ta sloboda donosi - pribežište ne mogu naći ni među ljudima, ni među rečima, pa čak ni u pešačenju. Sve što volim postane mi besmisleno i daleko.

Vremenom se, međutim, kod mene iskristalisao jedan recept, ili „recept” - sve je pod znacima navoda kad čovek ugleda još jedan deo slobode - a taj je baš neobičan, i ne znam koliko će se vâs s njime identifikovati: odem negde, ali ne daleko od kuće, nego tako, samo kilometar-dva daleko, najviše tri, pronađem neku kafanicu gde me niko ne poznaje (ili se nadam da me ne poznaje, ili slažem sebe da me ne poznaje), i onda tu popijem pivo.

Jedno od takvih mesta je kafanica „Kod dve lipe”, koja se nalazi na tromeđi Konjarnika, Zelenog brda i Malog Mokrog Luga, na Bulevaru (uvek je bolje reći „na Bulevaru” nego „u Bulevaru”, verujte), nekoliko stotina metara poviše tramvajske okretnice na vrhu Ustaničke.
Kafanu „Kod dve lipe” ne treba brkati s ugostiteljskim objektom „Dve lipe”, takođe bulevarskim.

U hladne dane, ovo kafanče podseća na jedno slično mesto u Vladičinom Hanu gde sam sedeo davno, početkom devedesetih. Kad je toplo, međutim, „Kod dve lipe” može da se sedne napolju, nadomak bulevarskog kolovoza (tu ima samo dve trake, po jedna u svakom smeru), i da se - gleda.

Gledate ljude koji putuju za Kaluđericu, Leštane, Boleč, Vinču, Ritopek, Grocku i dalje, ka Smederevu. I one koji otuda nadiru ka beogradskom jezgru.

Gledate ogromnu stambenu zgradu preko puta: u prizemlju su banke ili banka, ne mogu sad da se setim da li jedna ili više njih; banka ili banke su podigle zgradu, prodale stanove, pa sad žive od kredita zaduženih.

Gledate žene koje se nikad ne okrenu da pogledaju ko sedi u toj uzanoj baštici, i pametne su što se ne okreću, šta bi pa imale da vide.

Ako se zagledate u daljinu levo, možete zamisliti Jerinu kako u vreme izgradnje Smederevske tvrđave naređuje da se od seljaka uzimaju jaja, jer bez belanaca, valjda, nema postojanih zidina.

Ako je suton - a ja tamo volim u suton da sedim - pa pogledate desno, videćete zalazak sunca iznad Istočne kapije Beograda, pravog mini-grada u tri oblakodera koji i danas nosi oficijelan naziv „Rudo”, dok ga ja već dugo zovem „Roboti”, jer tako je moj stariji sin, kad je imao četiri-pet godina, nazvao ova impozantna zdanja sagrađena na visu.

Između sutona stare države na istoku i sutona starog dana na zapadu, kafana „Kod dve lipe” ima Mišu, koji, iako otežano hoda, brže i ljubaznije donese pivo od 95 odsto beogradskih konobara, a naročito onih znatno mlađih od njega. Miša je čovek s kojim popričate dva-tri minuta, kažete mu sve, on vama kaže sve, a opet imate utisak da ste, u tako izvanrednom društvu, bili i ostali sami, da ništa nije narušilo pustinjački epilog vašeg novog viđanja sa slobodom, koje niti ste priželjkivali, niti tražili, već od njega nervozno strahovali zavarani nadom da će ostati tamo negde gde je i bolje da svi delići slobode i sloboda kao celina zauvek ostanu - dovoljno daleko od vas.

Gore, gde se aktuelna prestonica bez prestola propinje da bi pružila krak ka nekadašnjoj prestonici u kojoj nekakvog prestola, moguće, i danas ima, gore, dakle, na tromeđi Konjarnika, Zelenog brda i Malog Mokrog Luga, sloboda možda ne ume da peva, ali se u srcu prečisti tuga.