Park na Banovom brdu - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Park na Banovom brdu

Nebo se iz njega ne vidi baš najbolje, ali tu ti nebo i nije toliko potrebno, jer otvorilo se već ono nebo u tebi, i ti dišeš drugim plućima, a i oči su ti pitomije, i svaki pokret ima tu rasterećenu težinu

Mjesto gdje se raskošno ćuti: Park na Banovom brdu
Mjesto gdje se raskošno ćuti: Park na Banovom brdu (Foto: Privatna arhiva)

Veliki, meki, tečni čepovi ulaze ti u uši, jednovremeno, kao poluloptaste slušalice koje primaš blago pognute glave, s osmehom punim iščekivanja na licu, i niz grlo se brzo slivaju u gornji deo grudi. To osećanje ostaje tu - u gornjoj šestini tvog tela. Nadlaktice postaju mekše. Stomak se izmešta; i dalje je tu gde mu je mesto, ali se nekako i pomerio, više kao da se preuredio, kao da su se organi prestrojili pa opet zauzeli prvobitan položaj. Ugodno su pritisnuti tamnožutom masom onih čepova koji su već prošli kroz uši i nastanili se u tebi kao neko skladno čujno stvorenje koje nije stranac, koje si isto ti, neki ti koji ti je baš bio potreban.

Svestan si, ako si već dolazio na to mesto, da nije posredi ni slučajnost ni izuzetak: kročio si u Park na Banovom brdu.

Ovaj park smešten je na padini i uvek je zaogrnut hladom. A u njemu nikad nije hladno.
I danas, posle nedavne obnove - a svi mi dobro znamo koliko, i s kako ozbiljnim razlozima, strepimo od svake obnove - Park na Banovom brdu pun je drveća. Nebo se iz njega ne vidi baš najbolje, ali tu ti nebo i nije toliko potrebno, jer otvorilo se već ono nebo u tebi, i ti dišeš drugim plućima, a i oči su ti pitomije, i svaki pokret ima neopterećenu težinu, težinu dobro temperovanog rastinja. Težinu koja ne zna za prošlost iako, možda, upravo u tom trenutku prošlost stvara.

Glupo je već za neko mesto reći da ima MAGIJU u sebi. Ofucala se ta reč u ustima ljudi koji uopšte ne znaju šta ta reč znači. To je, i inače, velika opasnost za bilo koju reč, jeste li primetili? To, kad je ljudi upotrebljavaju često, pa prečesto, pa stalno, a u stvari ne znaju šta ona znači, ne osećaju njen smisao.

Sva sreća te nije sve u rečima. Ima nečeg i u tom raskošnom ćutanju koje te obuzme kad uđeš u Park na Banovom brdu, ćutanju koje je sve samo ne tiho; u tom parku uvek ima ljudi, i to posebnih ljudi. Nisu to sve nekakvi genijalci i velemajstori, nisam tako mislio; nećete sad sesti tamo pa u roku od pet minuta videti Nikolu Teslu, Isidoru Sekulić, Stefana Milenkovića i Novaka Đokovića. Nego ti ljudi što tamo prolaze osećaju isto što osećate i vi, makar to sebi i ne umeli da predstave tako jasno. A to osećanje stvara neku vrstu hramovnog saučesništva, kao ono kad se pedeset ili dvesta potpuno različitih ljudi okupi u nekom svetištu.

I kiša kad pada u Parku na Banovom brdu, i oluja kad krene, drugačije to biva nego u ostalim delovima Beograda. Imaš utisak da nećeš pokisnuti i da te grom neće ubiti. Ne možeš ti biti više zaštićen nego što zaslužuješ, o, to ne. Ali svako je dovoljno zaštićen, taman koliko mu treba, u Parku na Banovom brdu.

Ako vas put nanese u Košutnjak ili na Adu Ciganliju, gledajte da povežete ta dva beogradska toponima, a povezujući ih, prođite kroz Park na Banovom brdu. Nećete, naravno, samo proći. Ostaćete tu, bar malo. I kad drugi put tu dođete, a doći ćete sigurno, osetićete to o čemu sam vam pričao.


Vidi sve komentare

Najčitanije iz sekcije Blogovi