Slatko žaljenje - Vijesti.me
BEOGRAD ZA UPUĆENE

Slatko žaljenje

Ilustracija
Ilustracija

„Šta si ti u poslednje vreme dao nekome?”

Bila su to dva čoveka u ranim ili srednjim pedesetim, obojica nižeg rasta, jedan malo više siv, ali produhovljenijeg izraza lica; drugi je bio mrk, naoko prostiji, u isti mah fizički opasniji i krotkiji. Išli su mi u susret u Ulici Živka Davidovića, nedaleko od okretnice tramvaja i pedesetice na ušću Ustaničke u Bulevar kralja Aleksandra, tamo gde se od pre neku godinu uzdiže tržni centar „Aviv”, čiji naziv neke asocira na jedan bliskoistočni grad, neke na hebrejsku reč za „proleće” ili „obnovu”, a neke, pak, ni na šta.

„Šta si ti dao nekome?”, uporan je bio onaj sivi koji se, zastavši, okrenuo prema mrkom, očigledno rođenom bratu.

„Šta dao? Kako misliš - dao?”, uzvratio je mrki, primetio sam da mu nedostaju kečevi i dvojke u gornjoj vilici.

„Pa to - dao? Kad si poslednji put dao nešto nekome?”, bio je sad već pomalo teatralan sivi napadač, ali u granicama dobre drame.

„A otkud ti znaš da nikome ništa nisam dao? Dao sam.”

„Aaa, dao si! Kriješ nešto, znači.”

Bila je to jedna od onih situacija kad slatko - ne gorko, dakle, nego slatko - zažalim što nisam u mogućnosti da se, makar na tri-četiri minuta, lišim svog ovozemaljskog obličja i neprimetno krenem za ljudima koji vode zanimljiv razgovor, samo, eto, da čujem šta će biti, isključivo iz literarnih pobuda, pa i iz pobuda duhovnih, nipošto ne tračerskih, jer ionako ne znam ko su ti ljudi i njihove me sudbine ne zanimaju, što je glavni reper za raspoznavanje pesnika od pripovedača: pesnika, navodno, ne zanimaju sudbine nego duše, dok pripovedaču duše ništa ne znače ako tu nema i neke sudbine, to jest fabule.

Slično mi se nešto desilo i tek neko veče pre toga, ali na obali Dunava, kod bazena koji sad nosi ime Galeta Muškatirovića, ali ja ga i dalje zovem „25. maj”, iako nisam ni jugonostalgičar ni nostalgičar uopšte. Na betonskoj brani sedeli su devojka i mladić. Nailazio sam sa dorćolske strane, napredujući u pravcu Savamale; od starog, jevrejskog Beograda na vodi zaputio sam se bio ka novom, arapskom.

Devojka je bila neka plavušica, dvadeset godina najviše, možda dvadeset jedna. Obična, simpatična u neku ruku, vedrog izraza, otvorena, ambiciozna. Njeno lice sam video; tamnokosi, krupniji mladić bio mi je okrenut leđima.

„Nisam ja tebe jurila samo danas”, govorila mu je devojka, „jurim ja tebe već neko vreme.”

„Bože”, pomislio sam, „što li se ovako ponižava?” - a onda sam, prolazeći već pored njih, morao da se okrenem da vidim kakav li je taj šmeker kad mu se ova ekstrovertna, pa i donekle šarmantna agresivka ovako nameće. Dečko mi se učinio mekan, iz boljestojeće kuće, ali ne baš romantičan, pa ni pragmatičan, nego kao dete kad merka poklon koji nije tražilo; gledao je u plavušu kao da prati neki selfi-klip na Instagramu.

Opet mi je, naravno, bilo žao što ne mogu da čujem bar još dve-tri rečenice, mada bi to ovde uglavnom bile plavušine rečenice, pošto mi je onaj izgledao kao da možda i ne zna srpski, to jest da razume srpski, ali nije voljan da se razmeće govorom.

„Nema pameti do naknadne pameti”, rekao je jedan pesnik kome je, u jednom trenutku, bio zabranjen ulazak na teritoriju zemlje u kojoj je rođen. I meni se, tako, naknadno stvorila ideja, ili iluzija, o povezanosti ova dva razgovora kojima sam, ma i na tren samo, prisustvovao u kratkom vremenskom razmaku.

O kako dubokim i važnim stvarima ljudi, u stvari, razgovaraju i kako teške i neizmerne stvari jedni drugima kazuju, i koliko u tome ima i umetničkog izraza, i patosa, pa i tragedije - o tome razmišljam.

Šta sve čovek kaže čoveku, i šta sve čovek od čoveka čuje, daleko od sveta, a uvek u Božjem prisustvu, prisustvu kojem se, ponekad, pridoda i prisustvo nekog opasnog prolaznika, halapljivog pesnika koga, može biti, ne zanimaju ni sudbine ni duše već samo reč, misao i slika koja se od te reči i misli uzdiže sa zemlje poput malog zalaska sunca ili neke male zore, ogromnih i strašnih u očima i ušima kosmosa.


Najčitanije iz sekcije Blogovi