Ne znam zašto se srpski premijer nije pohvalio, ali Fondacija Bila, Hilari i Čelsi Klinton jeste. Na sajtu te prebogate i kontroverzne filantropske organizacije, koja igra ogromnu ulogu u američkoj predsedničkoj kampanji, piše da će Aleksandar Vučić ovog septembra biti jedan od glavnih govornika na završnoj plenarnoj sednici okupljanja pod nazivom Clinton Global Initiative, CGI.
Četrdeset drugi američki predsednik vešto se dosetio da godišnju konferenciju porodičnog dobrotvornog fonda drži u vreme redovnog zasedanja Generalne skupštine UN, koje sredinom septembra u Njujork privuče stotinjak šefova država. Kod Klintonovih je glamuroznije nego na Ist Riveru: kod njih srećete najmoćnije, najbogatije i najslavnije ljude na svetu.
Zašto će onda ovo biti poslednji put da se slična konferencija održava i zašto američka štampa tvrdi da bi Klintonovi najradije i ovu otkazali? Zato što CGI polako postaje drugo ime za skandal i zato što je Amerikancima nepristojno da muž predsednice SAD sa šeširom u ruci putuje svetom, izvlačeći pare od bogatih donatora.
Ili, bolje rečeno, zato što najmoćnija zemlja na svetu ne trpi da joj se stranci donacijama mešaju u izborni proces, što i zakon zabranjuje. A ako vas to u nečemu podseća na Srbiju, i dreku doniranih da se njihovim poklonjenim parama ne sme gledati u zube, niste jedini.
Sav taj glamur bi domaćinima ove godine mogao i da presedne. Jer kad Aleksandar Vučić u sredu, 21. septembra, bude delio podijum sa Bilom i Čelsi Klinton na zadatu temu empatije, možete se kladiti da će njih dvoje saosećati samo sa Hilari, koju 26. septembra čeka prvi duel sa Donaldom Trampom. Republikanski kandidat se sprema da obriše televizijski patos gospođom Klinton i pritom se ne uzda u svoje inferiorno retoričko umeće, već u spisak njenih dobročinitelja i elektronsku prepisku iz njenog mandata u Stejt departmentu. Tamo je mnoštvo indicija da su dobrotvori darivali ugrožene sa namerom da kupe pristup državnoj sekretarki i potencijalnoj američkoj predsednici -- i da su u tome imali uspeha. U Americi za to sada postoji idiom, "Pay to Play".
Otuda i uspeh Fondacije Klinton u čiji su se budžet slile rekordne dve milijarde američkih dolara, što je Trampu dalo za pravo da pre tri dana izjavi kako je Fondacija Klinton „najkorumpiranije preduzeće u američkoj istoriji". Novinari koji su istraživali dokumentaciju fonda kažu da je scenarij sledeći: Bil leti u neku zemlju Trećeg sveta i tamo se druži sa biznismenom kog opisuje kao svog "bliskog ličnog prijatelja". Odvijaju se susreti, prave se dilovi, obično oko uranijuma, nafte ili drugog vrlo profitabilnog prirodnog dobra. Fondacija Klinton zatim dobija ogromnu donaciju a Bila angažuju da za ogroman honorar održi seriju predavanja. Dil posle uspešno prolazi kroz reviziju američke administracije, neretko upravo Stejt departmenta. Zatim se isti scenarij ponavlja drugde, sa manjim varijacijama, pri čemu ostaje zamagljeno gde prestaje Stejt department a počinje Fondacija Klinton, i obrnuto. Hoće li tako biti i sa Belom kućom, pitaju se Amerikanci?
Ovo nije kritika Aleksandra Vučića i njegove odluke da, pored italijanskog premijera i argentinskog predsednika, bude jedan od tri strana državnika koji će dobiti značajnu ulogu na završnoj dobrotvornoj konferenciji Klintonovih u Njujorku. Davno smo rekli da bi premijer Srbije mogao da bude uzdržaniji u izboru stranaca koje naziva prijateljima, ali je u ovom slučaju možda samo ispao dobar đak. Pažljivo je pročitao mejlove verovatne buduće američke predsednice i izvukao isti zaključak kao i Karlos Slim, Džordž Soros i Mateo Renci: isplati se druženje sa Klintonovima jer gospođa Klinton to ume da ceni.
Pogledajte samo kako to funkcioniše: ukrajinski magnat blizak bivšem predsedniku Kučmi donira Fondaciju, posuđuje svoj privatni avion Klintonovima i pojavljuje se na gala proslavi Bilovog 65. rođendana. Bivši Bilov politički savetnik koji je u Srbiji svojevremeno pomagao DOS i rušenje Miloševića, Daglas Šen, organizuje mu sastanke sa pola tuceta funkcionera Stejt departmenta. Negde u to vreme američki ambasador u Kijevu službeno obaveštava šeficu da je saznao kako njena kćerka i zet dolaze u Ukrajinu "na poziv jednog oligarha". Hilari sa karakterističnom bezbrižnom arogancijom odgovara kako ambasador svakako zna da "nema ničeg lepšeg od dobrih vesti o svojoj deci". Godinu dana kasnije, američko Ministarstvo trgovine započinje istragu protiv oligarha pod sumnjom da je po dampinškim cenama prodavao čelik u Americi, ali gospođa Klinton tada više nije državna sekretarka, a istraga se ionako ubrzo obustavlja.
Je l' to beše onaj isti tim koji je rešio da Srbe poduči demokratskoj vladavini, ako treba i bombama? Uticaj stranog novca u unutrašnjoj politici se sada vratio kući, a Fondacija Klinton je glavni razlog što u integritet gospođe Klinton ne veruju ni oni koji se spremaju da u novembru za nju glasaju.
Ima zato, pored dnevne koristi, možda i neke poetske pravde u prisustvu Aleksandra Vučića na završnoj konferenciji Klintonovih dobročinitelja.
Bonus video:
