Pročitavši ponovo - sada već pod starost - Večnu filozofiju, momentalno mi je došlo iz dupeta u glavu da u mladosti ama baš ništa nisam bio apsolvirao
Današnje ćemo Famozno, kako Bog i zapoveda, a ja se prečesto oglušujem o tu zapovest, konačno posvetiti kulturi.
Kako to obično biva, tražeći pre neki dan po policama sasvim drugi naslov, slučajno (da li slučajno?) nabasah na knjigu Oldusa (Ne - Oldosa, đuturumi) Hakslija Večna filozofija - iliti visokoparno Philosophia Perennis - koja je sedamdesetih godina u Srbiji bila must read i to ne samo među piscima, filozofima i profesorima univerziteta, nego i među gimnazijalcima, možda najviše među njima. I moja ju je malenkost u to doba nekoliko puta pročitala, pa je potom - pomislivši u naivnosti i nadobudnosti da je rečeno delo apsolvirala - knjigu turila na policu i odala se čekanju dolaska demokratije u Srbiju.
Pročitavši ponovo - sada već pod starost - Večnu filozofiju, momentalno mi je došlo iz dupeta u glavu da u mladosti ama baš ništa nisam bio apsolvirao i da je ono što sam čekao - a što, btw, u Srbiju nikad nije ni došlo - u stvari ono od čega se - saglasno Haksliju i mnoštvu duhovnih autoriteta koje je citirao - trebalo spasavati.
Kao adept istinske tradicije Zapada (u koju, nota bene, svrstava i duhovnost pravoslavlja) Haksli u modernim vremenima i njegovim idolima - progresu, demokratiji, ljudskim pravima i ostalim tricama i kučinama, da ne nabrajam - nije video "napredak" nego konačno posrnuće sveta, proisteklo iz gubitka ljudske ljubavi i empatije, jedinih energija sposobnih da preobraze i poboljšaju svet.
"Naši današnji društveni, ekonomski i međunarodni odnosi", piše Haksli na jednom mestu, "zasnovani su na organizovanoj sebičnosti i bezosećajnosti", što u prevodu hoće reći da je ljudski rod pronašao način da ga savršeno boli dupe za bližnjeg, a da ipak - prebacujući brigu o bližnjima na, recimo, centar za socijalni rad - zadrži visoko mišljenje o sebi.
Nije se stalo na tome. Ubrzo je počela proliferacija visokoparnih eufemizama, pa su tako bezosećajnost, grabežljivost i pohlepa dobile "časno" ime kapitalizma, a pobuna protiv takvog poretka stvari - utemeljena na čistoj zavisti i zlovolji - još časnije ime socijalizma, da bi na kraju, kada je stvar iz faze ekspres lonca prešla u fazu lokomotive , na scenu stupio nacionalizam, legitimizovani egoizam, sebičnost unapređena u vrlinu, koja svojim adeptima lagodno omogućava da "obožavajući" apstraktni "naš narod" mrze i sebe i ceo svet. Da li bi se tu moglo nešto učiniti, nešto makar malo popraviti? Možda bi - da je živ - pokojni Ambro Marošević smislio neko spasonosno rešenje, poput onog o integraciji Srba i Hrvata, ali, nažalost, Ambro nije živ, a vi, koji u čudu gledate šta se radi kod nas, a i šire po svetu, dobro utuvite da je ona lokomotiva, nastala od ekspres lonca, sada iskočila iz šina.
(danas.rs)
Bonus video:
