Tu pomoći nema. Čim se čulo da će Voja Šešelj - kao najstariji poslanik u sastavu - predsedavati Odborom za kontrolu službi bezbednosti Narodne skupštine Republike Srbije, znali smo svi da nastupa cirkus; onaj pravi, radikalski, kakav još od 2008. nismo gledali.
Pogotovo zato što se već znalo da će za predsednika odbora biti predložen Igor Bečić, prebeglica u Srpsku naprednu stranku iz radikala. Tako smo imali ono što se moglo i očekivati: naišao Igor Voji na nišan.
Tu - ruku na srce - treba kriviti Vučićevu većinu. Kao prvo, dobri običaji i elementarna pristojnost nalagali su (do Vučića) da takav jedan odbor ipak bude pod predsedavanjem nekoga iz opozicije, pa ma kakva ona bila (nije neka, ali je jedina). Već drugi - ili treći, ko bi to pamtio - put ovi Vučićevi ne daju taj odbor nikome osim njihovih u ruke, što je očekivano nepristojno i bezobrazno. Ionako imaju udobnu većinu tamo, pa predsednik odbora može da se rita i vrišti do mile volje - i ništa. To smo već imali.
Postavljenje Igora Bečića je ono što se engleski kaže dodati povredu na uvredu, ili obrnuto, svejedno. Bečića smo gledali kao potpredsednika Skupštine: arogantan, bezobrazan i bestidan; radikal od glave do pete. Sama okolnost da su ga doveli na čelo tog odbora - nije da je taj odbor nešto važan, ali ipak ritualno treba voditi računa i o pojavnostima - predstavlja poruku: eto, može nam se šta nam se ćefne, a vi nam pljunete pod prozor. Ništa novo.
Tu sad ulazi Voja Šešelj u svom svojstvu predsedavajućeg.
Znajući Voju tolike godine (skoro četrdeset, barem ja, čak i lično) bilo je jasno da će nastati frka. Sedeo je Voja dvanaest godina u „haškom kazamatu", znamo, ali Lauferi nisu dangubili. To što Voja Šešelj ume - i to priznaje- da laže i kleveta i olajava, to je jedno; ali da ina informacije katkad iznenađujuće pouzdane od tih Laufera - to je drugo. On te dve strane svojih manevara kombinuje tako vešto da treba mnogo pameti i informacija da bi se čovek u tome snašao. Uvek je tako bilo.
U ovom konkretnom radikalskom slučaju, Voja Šešelj doveo je u pitanje kandidaturu Igora Bečića jer da postoji njegova, Vojina, osnovana sumnja da Bečić prolazi kroz krivičnu evidenciju po raznim linijama i da je ukratko lice nedostojno takvog položaja u Skupštini.
Voja je predložio da se sačekaju izveštaji nadležnih službi po pitanju Bečić Igora, pa da onda vide šta će i pokušao da prekine sednicu odbora, kao Mićun onomad. E, to se nije smelo ponoviti. Skočili su na noge lagane Marija Obradović i Đuka: te Bečić dobio onaj „certifikat" za službene tajne (plastificirani, viđali smo to i ranije), pa je prema tome lice nesporno; te šta Voja hoće itd.
Onda su na brzaka izabrali rezervnog Mehu Omerovića, kao drugog najstarijeg i okončali sednicu. Igor Bečić je u toj raspravi sebe pominjao u trećem licu jednine, što je već po sebi donekle sumnjivo, ali neka. Tu je sasluživala i Maja Gojković, čisto da ne prođe bez Previšnjeg blagoslova.
Nije ovde reč o Igoru Bečiću, takvom kakav je, a svakakav je. Ovde je reč o aroganciji vladajuće stranke koja čak ni položaj predsednika jednog kilavog i bespomoćnog odbora Skupštine (a svi su odbori takvi, da se razumemo) neće - iz čiste pizme - da prepusti opoziciji. Poruka je jasna: upodobljavanje (nemački: gleichschaltung) po svaku cenu, bez ikakvog obzira na dobre parlamentarne običaje i elementarnu pristojnost. Pri tom vam još nametnemo baš Igora Bečića, uz inat, takvog arogantnog kakvog ste ga upoznali u Skupštini. To je to dodavanje povrede uvredi.
A što se Voje Šešelja tiče - to ćemo tek videti u Skupštini. Kad se radikali navade na radikale, leteće perje, čekajte samo. Samo nemojte očekivati nešto lepo i elegantno; to im nije svojstveno; očekujete gadosti, pljuvanja, laži i klevete; ne treba se u to upuštati, nego sedeti na ogradi i gledati bez emocija.
Jednom radikali - vazda radikali.
(Vreme)
Bonus video:
