Ne trčite pred rudu, nisam rešio misteriju da li "nam" je Tito bio poturen od strane Kominterne ili je bio vanbračni sin austrougarskog nadvojvode, drugo je nešto u pitanju
Ima, naime, jedna čudna stvar u Srbiji, zemlji čuda i pokora. Nema ovde majčinog sina - osim možda nekolicine "žestokih momaka sa beogradskog asfalta" - koji neće disciplinovano zaustaviti krntiju kad u mrkloj noći saobraćajni policaj podigne onaj svetleći Crven Ban i koji krajnjom snishodljivošću prema policaju neće pokušati da izbegne plaćanje kazne. Što mu, ako izvadi dvadeset evra, najčešće i pođe za rukom, ma šta policajni popečitelj pričao o "policajnoj profesionalnosti".
Sličan tretman od strane građana imaju i ostali takozvani niži ešeloni vlasti, šumari, poreznici, etc. Pred njima Srbi drhte kao pruće. Ali zato nema "opozicionog" Srbina koji neće iskoristiti priliku da napuši knjaza, kralja, predsednika ili premijera, zavisno od trenutne Srbijine političke alotropske modifikacije. Takođe nema Srbina koji u svom veku, na ovaj ili onaj način, nije višekratno bio i u "opoziciji" i u "poziciji". Isto tako - sa izuzetkom druga Tita - nije bilo srpskog tirjanina koji nije završio u govnima, ako ne baš bukvalno, kao kralj Milan, a ono figurativno, a neki su završavali i na mnogo gorim mestima, zato što, na podobije kralja Milana, nisu uza se nosili pištolj, mada sumnjam da bi im i on mnogo pomogao.
Pa u čemu se onda krije tajna Titovog uspeha, dugovečnosti i relativno mirne smrti u krevetu. Eh, u čemu! Blagopočivši Tito se kao ličnost formirao u K.u.K. Monarhiji, pa je - pre instinktivno nego racionalno - znao da se poštovanje naroda prema institucijama uteruje pendrekom, a ne narodnom ljubavlju. Bilo vam je to kao u starinskim brakovima - uzmite se, govorile bi provodadžike, vas dvoje "na neviđeno", a ljubav će doći kasnije. I vaistinu, štedro koristeći sve vrste pendreka, drug Tito je zadobio opštenarodnu ljubav, šta ljubav - obožavanje - koje se, doduše, ubrzo posle njegove smrti pretvorilo u sveopštu mržnju, ali - pazite sad - druga Tita je tada već boleo Crven Ban da li ga vole ili mrze.
Drug Tito je, nadalje, znao još jednu vrlo bitnu stvar - znao je da se politika vodi "za života" i "za život", a jok za večnost, a to što je povremeno pričao o "svetloj budućnosti" i "skorom dolasku komunizma", bila je priča za malu decu. Morao je to da priča, ipak je on, u dubini duše, bio komunista.
I - šta sad? Da li ja ovo - kako će komentatori, belćim, protumačiti - predlažem Ocu da pribegne prekomernoj upotrebi pendreka ne bi li sredio situaciji u zemlji? Ma jok, more, nego sve nešto mislim da bi - da smo svi mi, na čelu sa Ocom - blagovremeno bolje ispendrečeni, danas bi Oco bio uspešni advokat ili (možda) profesor prava, a i mi ostali bismo bili u svemu uspešniji. Ama, ekspres lonac u ono doba već beše prešao u fazu lokomotive.
(Danas)
Bonus video:
