SVIJET U RIJEČIMA

Novi Breton Vuds

Pitanje koje je tokom poslednje decenije povremeno postavljano je da li je Keynesov odbačeni plan primereniji našem multipolarnom svetu posle 200
109 pregleda 2 komentar(a)
Breton Vuds 1944.
Breton Vuds 1944.
Ažurirano: 10.02.2019. 02:51h

Finansijski slom iz 2008. pojačao je apele za stvaranjem globalnog finansijskog sistema koji bi ublažio trgovinske neravnoteže, uredio špekulativne tokove kapitala i sprečio sistemsko širenje kriza. To je bila namera i originalnog Breton Vuds sistema, ali bi on danas bio neizvodiv i nepoželjan. Kako bi onda izgledala alterantiva?

Na Breton Vuds konferenciji 1944. došlo je do sučeljavanja dva čoveka i njihovih vizija: Harry D. Whitea, predstavnika F. Roosevelta, i John M. Keynesa, predstavnika umiruće britanske imperije.

Prevagu je očekivano odneo Whiteov predlog zasnovan na posleratnim trgovinskim suficitima SAD kojima su dolarizovani Evropa i Japan, u zamenu za njihov pristanak na potpunu prevlast diskrecione monetarne politike SAD. Novi posleratni sistem položio je temelje najvećim uspesima kapitalizma, sve do trenutka kada SAD prestaju da ostvaruju suficit što je dovelo do sloma Whiteovog sistema.

Pitanje koje je tokom poslednje decenije povremeno postavljano je da li je Keynesov odbačeni plan primereniji našem multipolarnom svetu posle 2008?

Zhou Xiaochuan, guverner kineske centralne banke, kritikovao je početkom 2009. odluku konferencije u Breton Vudsu da odbaci Keynesov program. Dve godine kasnije, Dominique Strauss Kahn, tada direktor MMF, na pitanje kako vidi ulogu MMF u svetu posle 2008, odgovara: “Keynes je još pre 60 godina shvatio šta nam je potrebno, ali je to bilo prerano. Sad je vreme da to uradimo. Verujem da smo spremni za to!”

U narednih nekoliko nedelja Strauss Kahn je osramoćen i nikada nije objasnio na šta je mislio pod “time”. Ali nije teško pretpostaviti šta bi “to” moglo da bude.

Novi sistem bi pre svega oličavao Keynesov stav da je globalna stabilnost ugrožena urođenom sklonošću kapitalizma da dodatno udaljava suficitarne i deficitarne ekonomije. Suficit i deficit značajno rastu tokom ekonomskog rasta, dok teret prilagođavanja nesrazmerno opterećuje dužnike tokom recesije, što dovodi do dužničko deflatornog procesa koji započinje u deficitarnim regionima pre nego što se proširi i umanji globalnu potražnju.

Kako bi ovo zaustavio, Keynes je zagovarao zamenu svih sistema u kojima „je proces prilagođavanja obavezan za dužnika, a dobrovoljan za poverioca“, sa sistemom u kome potreba za prilagođavanjam podjednako pogađa dužnike i poverioce.

Keynesovo rešenje je bila Međunarodna klirinška unija (ICU) kojoj bi pristupile sve velike ekonomije. Zadržavajući sopstvene valute i centralne banke, članice bi se obavezale da sva svoja plaćanja pretvore u zajedničku računovodstvenu jedinicu, koju je Keynes nazvao „bancor“, i da sva međunarodna plaćanja vrše preko ICU.

U početku bi svaka država članica dobila račun kod ICU sa količinom bancora srazmernoj njenom udelu u globalnoj trgovini. Onda bi dobila dodatne bancore u skladu sa njenim neto izvozom. Jednom osnovana, ICU bi simetrično oporezivala stalne suficite i deficite kako bi zaustavila povratni mehanizam između neuravnoteženih tokova kapitala, rizika, nedovoljne globalne agregatne potražnje i nepotrebne nezaposlenosti nejednako raspodeljene širom sveta.

Keynesov predlog je imao svoje mane. Njegove fiksne valute podrazumevaju ograničene dozvoljene minuse za zemlje sa hroničnim deficitom i neprestano cenkanje između ministara finansija o prilagođavanju deviznih kurseva i kamatnih stopa. S druge strane, tek bi stroge finansijske kontrole koje bi birokratima dale diskrecionu moć nad transferima kapitala bile kobna greška.

Ali nema razloga zašto ICU ne bi bila osnovana sa fleksibilnim devizinim kursevima i jednostavnim automatskim pravilima koja bi ograničila moć političara i birokrata, dok bi zadržala sve prednosti originalne Keynesove ideje za ublažavanje globalnih neravnoteža.

Nova ICU, ili NICU, bila bi baš onakva kakvom ju je Keynes zamislio. Ali umesto apstraktnog bancora imali bismo zajedničku digitalnu valutu, recimo Kosmos, koju bi izdavao i regulisao MMF. Međunarodni monetarni fond bi upravljao Kosmosom na osnovu transparentne digitalno distribuirane lestvice i algoritma koji bi prilagođavao ukupnu ponudu na unapred određen način prema obimu svetske trgovine, dopuštajući automatsku anticikličnu komponentu koja bi podizala globalnu ponudu u periodima ekonomskog usporavanja

Devizna tržišta bi funkcionisala kao do sada, dok bi kurs razmene između Kosmosa i drugih valuta varirao na isti način kao kurs između MMF-ovih Specijalnih prava povlačenja dolara, evra, jena, funte i renminbia. Razlika bi naravno bila u tome što bi pod NICU sva plaćanja država članica prolazila kroz Kosmos račun NICU centralne banke.

Kako bismo iskoristili puni potencijal ovog sistema za ublažavanje neravnoteža, trebalo bi uvesti dva stabilizujuća transfera. Prvo, porez na trgovinske neravnoteže bi bio prikupljan na godišnjem nivou sa svakog Kosmos računa centralnih banaka, proporcionalno trenutnom deficitu ili suficitu po računu i uplaćivan u zajednički NICU fond. Drugo, privatne finansijske institucije bi uplaćivale određene iznose u isti NICU fond u zavisnosti od „naglog porasta“ odliva kapitala iz zemlje, slično povećanju cena tokom saobraćajnog špica koje je uveo Uber.

Cilj poreza na trgovinske neravnoteže je motivisanje vlada suficitarnih zemalja da povećaju domaću potrošnju i investicije dok sistematski umanjuje međunarodnu potrošačku snagu deficitarnih zemalja.

Devizna tržišta bi ovo uzimala u obzir, brže prilagođavala devizne kurseve kao odgovor na trenutne neravnoteže računa i ukidale većinu tokova kapitala koji održavaju hronično neuravnoteženu trgovinu.

Isto tako, porez na „nagli porast“ bi automatski kažnjavao špekulativne i masovne prilive ili odlive kapitala, bez proširenja diskrecionih ovlašćenja birokrata ili uvođenja stroge kontrole kretanja kapitala.

Svet bi tako dobio globalni suvereni fond, što bi omogućilo finansiranje prelaska na ekološki održiv energetski sistem na globalnom nivou na način koji bi stabilizovao globalnu ekonomiju kroz investicije u istraživanja i razvoj zelene energije i održivih tehnologija.

Keynes je bio ispred svog vremena. Njegovi predlozi su pretpostavljali digitalne tehnologije i devizna tržišta koja nisu postojala 1940-ih. Ali sve to danas postoji, kao i institucionalno iskustvo sa međunarodnim klirinškim sistemom. Imamo i očajničku potrebu za globalnim ekološkim tranzicionim fondom koji bi kejnzijanski Breton Vuds automatski stvorio. Jedino nam nedostaje politički proces i neko kao Roosevelt ko bi okupio sve igrače i pokrenuo promenu.

(P.Syndicate/Social Europe;  Peščanik.net; prevod: M. MARKOVIĆ)SVIJET U RIJEČIMA 

Preporučujemo za Vas