STAV

Šešelj, Arkan i ja

„Arkane, treba mi jedna karta za utakmicu“ - igrala je Crvena zvezda i neki inostrani klub. Izgubio se i nakon pola sata donio ulaznicu. Više se nijesmo vidjeli
622 pregleda 19 komentar(a)
Arkan Šešelj, Foto: Screenshot
Arkan Šešelj, Foto: Screenshot
Ažurirano: 10.02.2019. 22:46h

Šešeljeva ekscentričnost je poznata, a tako se eksponirao i na suđenju u Haškom tribunalu, uvijek nepredvidiv. Jedan od njegovih „bisera“ je da njegov saborac nije mogao biti Željko Ražnatović Arkan jer je „on mobilisan od strane šefa SDB Kekovića iza koga su stali najveći predstavnici političkih i državnih organa Crne Gore, BiH, Hrvatske, Slovenije i dijelom Vojvodine“.

Donosim integralno Šešeljevu odbranu:

„Ja sam u više navrata između ostalog tražio da mi tužilaštvo po pravilima 68-1 dostavi sva dokumenta koja se odnose na učešće Željka Ražnatovića Arkana u tzv. Srpskoj dobrovoljačkoj gardi. Tužilaštvo mi je poslalo nekoliko beznačajnih dokumenata i uglavnom je izbeglo da ispuni tu obavezu.

Željko Ražnatović Arkan je naveden poimenično u optužnici u spisku ljudi koji su navodno sa mnom u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Nedavno sam tražio da tužilaštvo dostavi sva dokumenta koja se odnose na pregovore Ž. R. Arkana krajem 1999. godine sa haškim istražiteljima da se on pojavi kao svedok protiv određenih ljudi ovde a da bude lično oslobođen krivičnog gonjenja.

Tužilaštvo je izbeglo da mi dostavi ta dokumenta.

Ja sam sada na volšeban način došao do jednog dokumenta tužilaštva koje tužilaštvo nije meni dalo. Dala ga je nekim odbranama u drugim predmetima. To nije poverljiv dokumenat.

Reč je o dokumentu SDB Srbije od 07.01.1991. godine sa utisnutim brojem tužilaštva od 06320999 do 0632101. Na prvoj strani vidimo da SDB Srbije raspolaže sa podacima da je Ž. R. Arkan mobilisan 1988. godine od strane šefa SDB CG Kekovića iza koga su navodno stajali predstavnici najviših državnih i partijskih rukovodstava CG, Hrvatske, Slovenije i donekle Vojvodine da putem raznih provokacija uzvikuje parole neprijateljske sadržine i dovodi do javne osude skupove solidarnosti sa Srbima i Crnogorcima jer skupovi počinju da nailaze na sve veći odjek u javnosti. Tako je Ražnatović sa grupom kriminalaca počeo da obilazi sve veće skupove i mitinge nastojeći da bude u prvim redovima uzvikujući neprijateljske parole da još potakne na istupe koje bi zabilježila sredstva javnog informisanja pa se navode neki od tih mitinga. Na drugoj strani kaže da se pojavio na jednom mitingu u Beogradu februara 1989. godine u radničkom odelu noseći veliku sliku S. Miloševića i pokušao da se popne na konja-spomenik pred skupštinom SFRJ.

Ovaj dokumenat mi daje opravdane razloge da pomislim da je sve zločine koje je izvršio Ž. R. Arkan između ostalog izvršio po nalogu svojih gazda da se ljaga baci na srpski narod, srpsku vojsku i srpsku policiju. Ovaj dokumenat tužilaštva koje meni nikad nije dao u ruke je dokaz da tužilaštvo nije ispravno postupilo po pravilu 68-1.

Je li ovo oslobađajući dokumenat - naravno jeste. Neko ko mi je pripisan kao partner u udruženom zločinačkom poduhvatu obavlja prljave poslove za Crnu Goru, Hrvatsku, Sloveniju i ostale pa sam siguran da će sudsko veće preduzeti da popravi to stanje neažurnosti i neodgovornosti tužilaštva.

Ovo je dokaz da SDB Srbije vodi Ž. R. Arkana kao agenta neprijateljskih režima iz drugih federalnih jedinica Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i BiH koji su bili suprotstavljeni rukovodstvu Srbije i režimu Miloševića pa si hteli da ga diskfalifikuju. Arkan je prema saznanjima SDB bio provokator antispskih elemenata u bivšoj Jugoslaviji.“

Eto, takva je Šešeljeva dokumentacija i odbrana. Alber Kami je zapisao: „Nikad možda ni u kom vremenu kao u našem napad na razum nije bio toliko snažan“.

Šešelja nijesam upoznao, nikad se nijesmo sreli, ali mi je poznato da se nalazio pod obradama službi bezbjednosti kao ekstremni srpski nacionalista (bio je i pod krivičnim progonom).

Željka Ražnatovića Arkana upoznao sam 80-ih godina prošlog vijeka. Bio je na spisku radnika SDB SSUP-a. Pouzdano znam da na poslovima SDB CG nije bio angažovan.

Kao rukovodilac SDB CG sa njim sam se više puta sreo, mahom u Budvi i naročito u ljetnjem periodu. Bio je lijep, poletan, veseo. Upoznao sam mu i suprugu Natašu, rođenu Martinović, prijatnu i nenametljivu osobu, za koju je govorio da se jedino od nje boji.

U vrijeme „AB revolucije“ povremeno je boravio u Crnoj Gori i bio na strani pobunjenog naroda i nove vlasti. Nakon prevrata 1989. godine, 23. januara, putovao sam za Beograd da referišem u Skupštini SFRJ o proteklim događajima u CG. Na aerodromu Titograd - evo Arkana, prišao mi je srdačno se pozdravio i prenio poruku „iz Štaba“ da su me planirali za ministra unutrašnjih poslova u novoj Vladi. Rekao je čim se vratim iz Beograda da dođem radi dogovora.

Nijesam pokazao radoznalost za tu informaciju niti sam ga u vezi toga bilo šta pitao, ali mi je bilo jasno da je to poruka da vodim računa o tome što ću saopštiti u Skupštini SFRJ, ako želim da nastavim karijeru. Nijesam se pokolebao jer je ponuda bila protivna mojoj savjesti i izgovorio sam za to vrijeme opasne riječi ukazujući na opasnost od srpskog nacionalizma zbog njegove brojnosti i agresivnosti, ističući da je on presudno uticao na događaje u CG. Poslije toga nije mi se drijemalo.

Sjutradan poslije mog izlaganja pronašao me na aerodromu Beograd, prilikom povratka za Titograd, i hvatao se za glavu zbog toga što sam rekao i začuđeno pitao „što učinje“. Odgovorio sam mu da su to činjenice, a da on to teško može razumjeti.

Još jednom sam se poslije toga sa njim sreo u Beogradu i to nakon mog razrješenja. Odsjeo sam bio u hotelu Slavija.  Pojavio se Arkan. Pozdravio se sa mnom a onda kaže: „Sram ih bilo, sad svi bježe od tebe a do juče si za njih bio Bog“.

„Arkane, treba mi jedna karta za utakmicu“ - igrala je Crvena zvezda i neki inostrani klub. Izgubio se i nakon pola sata donio ulaznicu. Više se nijesmo vidjeli.

Arkan je bio čovjek pun „dinamita“ neke osebujne energije i čeznuo je da je glavni u epicentru događaja, spreman na akciju. Uprkos tog saznanja, iznenadilo me da je u ratnom periodu tako surovo, drastično i dramatično progovorilo njegovo drugo ja.

Sudbina mu je bila predodređena i glavu nije mogao izvući jer Miloševiću nije odgovaralo da bude ni haški optuženik niti zaštićeni svjedok, što mu je iz tog Suda ponuđeno.