Teško se može reći da je tranzicija u centralnoj i istočnoj Evropi bila uspešna. Samo nekoliko zemalja u regionu je dostiglo nivo dohotka po stanovniku koji je približan nivou dohotka u državama članicama EU u južnoj Evropi.
Pri tome, performanse u bivšim socijalističkim zemljama Balkana su naročito loše; iako članstvo u EU nije univerzalni lek za razvoj – što potvrđuju i iskustva balkanskih zemalja koje su članice EU – Bugarske, Rumunije i Hrvatske. Ipak, osam istočnoevropskih zemalja koje su se 2004. učlanile u EU postigle su bolje razvojne rezultate od balkanskih zemalja – u smislu reformi, stopa rasta bruto društvenog proizvoda (BDP), privlačenja stranih investicija itd.
Sa integracijama u međunarodnu podelu rada balkanske zemlje ozbiljno zaostaju, što pokazuje izuzetno nizak nivo njihovog izvoza i BDP. Stope rasta BDP jesu niske i zaostaju i za skromnim stopama rasta u razvijenim zemljama EU. Investicije su nedovoljne, a stope nezaposlenosti visoke. Oko 25 odsto stanovništva Balkana živi van granica svojih zemalja. Prosečan realni BDP balkanskih država 2015. godine je i dalje bio šest odsto ispod nivoa iz 1989. Za razliku od toga, za osam zemalja istočne Evrope koje su se učlanile u EU 2004. prosečan BDP u 2015. je bio 65 odsto veći nego 1989. Dakle, postoji opasnost da Balkan postane „superperiferija” Evrope.
Tranzicija na Balkanu je imala tri faze. Devedesete godine prošlog veka ostale su upamćene po ratovima, izuzetnom ekonomskom nazadovanju, sporim ekonomskim i političkim reformama, izgubljenim tržištima i velikim padom proizvodnje. Posle 2000. dolazi do oporavka, ali je rast postignut 2001-2008. bio neodrživ. Bio je zasnovan na potrošnji i kreditima. Nakon izbijanja svetske krize 2008, Balkan je 2009. zapao u recesiju. Aktivnost nakon toga je anemična. Region zapravo stagnira - prosečan godišnji rast BDP na Balkanu u periodu 2009-2015. bio je tek 0,3 odsto (u Srbiji - 0,1 odsto).
Do izvesnog oporavka u regionu došlo je 2015 (usled niskih cena nafte, blagog povećanja doznaka i stranih investicija). Međutim, oporavak je u proseku skromnih razmera, a postoji i niz rizika. Većina faktora takođe ukazuje na skromne izglede za ubrzani rast u regionu na srednji i duži rok (niz institucionalnih problema, niske stope rasta u zapadnoj Evropi, demografska kriza, niska inovaciona aktivnost, sužene mogućnosti finansiranja, fiskalno prilagođavanje, politički rizik, negativan uticaj visoke stope nezaposlenosti na potrošnju i ljudski kapital).
Koji su razlozi za zaostajanje Balkana? U nekim zemljama regiona postignut je određeni napredak u regulativi i reformama u pojedinim oblastima, ali potrebno je još više - npr. kod procedura za dobijanje građevinskih dozvola, u poreskom sistemu, u poštovanju ugovora. Niske investicije u javnom sektoru usporavaju razvoj, kao i visoka zaduženost. U proseku, na Balkanu odnos duga i BDP povećan je između 2009. i 2014. godine za 18 procenata.
Region ima karakteristike koje su u vezi sa visokim rizikom političke nestabilnosti (nove države, istorijsko iskustvo i nestabilnosti, međunacionalni sukobi, visoka stopa nezaposlenosti). Ankete ukazuju na duboko nezadovoljstvo stanovništva. Korupcija je rasprostranjena i poverenje stanovništva u zvanične institucije nisko je.
Što se tiče dubljih razloga zaostajanja Balkana, to jest nazadovanja poslednjih 25 godina, neminovno se nameće dugotrajni uticaj negativnog nasleđa Osmanskog carstva, pogotovo na kvalitet javnog upravljanja u poređenju sa ostalom Evropom. Treba istaći i negativan uticaj politike EU - dok su zemlje centralne Evrope uživale obilatu pomoć i perspektivu učlanjenja u EU, balkanske zemlje su na početku tranzicije zapostavljene. Recimo, da je EU 1989-1990. imala više sluha za stremljenja poslednje federalne vlade u bivšoj Jugoslaviji, događaji u regionu bi se možda drugačije odvijali.
(Ekonomista)
Bonus video:
