Evropska banka za obnovu i razvoj nedavno je objavila svoj godišnji izveštaj o tranziciji u 2015.
Glavni ekonomista ove banke, Hans Peter Lankes, izrazio je razočaranje zbog loših ekonomskih kretanja u zemljama u tranziciji. Globalna finansijska kriza je za sve kriva, svi se slažu, uključujući i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića, koji smatra da su banke u periodu tranzicije pružile značajnu podršku privatnom sektoru. Drugi panelista, profesor Londonske škole ekonomije, Danijel Fereira, takođe je siguran da, čim se kriza završi, predstoji ekonomski rast. Sve zvuči kao bajka.
Realnost je, nažalost, drugačija, kao što je istaknuto i u samom izveštaju: investicije u regionu su u dugoročnom padu, regionalni ekonomski rast je u proseku 1,9 odsto, sa zemljama poput Srbije i Hrvatske, koje su u 2015. jedva ostvarile 0,5, odnosno 0,9 odsto. Možemo li zaista sebi priuštiti sakrivanje iza zavesa globalne finansijske krize? Prošlo je sedam godina od bankrota Liman bradersa 2008. i nastale hipotekarne krize. Kriza nije pogodila samo tranzicioni region i Srbiju nego i ostatak sveta.
Ipak, neke zemlje skoro da nisu ni osetile recesiju. Belorusija (koja je godinama pod sankcijama EU), zemlja vrlo slične ekonomske strukture i socijalističke prošlosti kao Srbija, imala je pozitivan ekonomski rast poslednjih 14 godina u kontinuitetu. Prosečan građanin Belorusije, i pored sankcija, zaradi u proseku 25 odsto više od prosečnog građanina Srbije, zemlje koja je usvojila sve neoliberalne instrukcije iz EU.
Srbija se bespogovorno vezala za ekonomiju EU, iz različitih ideoloških razloga, stvarajući ekstremnu ekonomsku zavisnost od Brisela. S obzirom na to da zemlje EU pate od sporog ekonomskog rasta, a da su njihove multinacionalne kompanije sve više zainteresovane da prodru na brzorastuća azijska tržišta, tranzicioni region ne može da se osloni samo na strane direktne investicije (SDI) radi otvaranja radnih mesta, a kamoli zbog prenosa tehnologija i efekta prelivanja.
Trka sa drugim zemljama u igri subvencionisanja stranih kompanija nema nikakvog ekonomskog smisla. Naprotiv, to je loš pokušaj da se nadomesti trošak investitoru zbog poslovanja u visoko korumpiranim zemljama. S druge strane, ekonomski odnosi sa brzorastućim ekonomijama Azije bili su zanemareni, sve u pokušaju da se pokaže lojalnost vodećim zemljama EU. Ali, članstvo u različitim unijama nije ono što motiviše investitore.
Ipak, SDI ostaju glavni izvor visokih kapitalnih priliva. Istovremeno, sam kapital je najmanje važna stvar koja treba da interesuje zemlje kada privlače investitore. Strane direktne investicije mogu doneti znanje, tehnologije, pristup novim tržištima i, što je najvažnije, ulaganja u ljudski kapital. Nažalost, ta vrsta benefita najčešće je dostupna samo razvijenim zemljama. Tranzicioni region okupiran je aktivnostima niskog tehnološkog intenziteta multinacionalnih kompanija, koje su zainteresovane isključivo za smanjenje troškova radne snage. Ta vrsta preduzeća čini više od 80 odsto investicija, ona otvaraju pogone i zapošljavaju lokalnu radnu snagu za obavljanje manuelnih operacija.
Tako je Srbija postala sklapačka ekonomija. Ekonomska politika koja promoviše jeftinu radnu snagu kao prednost zemlje osuđena je na propast. Ne samo da je to suprotno ciljevima povećanja životnog standarda već je sve više zemalja koje mogu ponuditi apsolutno isto. Izlazak iz zamke sklapačke ekonomije nemoguć je bez ozbiljnih ulaganja u ljudski kapital i obračuna s nepotizmom. Koristi od SDI su uslovljene, između ostalog, visokim apsorpcionim kapacitetom i nezavisnošću institucija. Nažalost, kreatori srpske ekonomske politike opsednuti su privlačenjem SDI, verujući da će tako rešiti nezaposlenost kao ključni problem. Nije nezaposlenost suštinski problem, već kvalitet zaposlenosti. Nizak kvalitet zaposlenosti doveo je do toga da je Srbija zaglavljena u tranziciji.
Ipak, postoji prostor za diverzifikaciju priliva stranih direktnih investicija koje bi mogle da ublaže sadašnja ograničenja spoljnog finansiranja. Investicije iz razvijenih ekonomija (i onih koje nisu članice EU) treba da budu prioritet, ali ciljanje SDI iz brzorastućih ekonomija je od ključnog značaja. Samo Kina ulaže oko 22 milijarde dolara u tranzicioni region svake godine, to su investicije koje Srbija treba da teži da preuzme.
Jasno je da zemlje u tranziciji ne mogu mnogo očekivati od lokalnih privatnih izvora finansiranja, koji iznose samo oko tri milijarde dolara godišnje u celom tranzicionom regionu, dok strane direktne investicije dostižu oko 66 milijardi dolara godišnje. Osnovni korak za Srbiju je da, u ovoj sumi, uzme učešće od najmanje pet odsto godišnje (umesto dosadašnjih jedan do dva procenta) i izvrši masivno investiranje u železničku i putnu infrastrukturu.
Drugo, investicije u ljudski kapital najvažnije su za postizanje bilo kakvih potencijalnih koristi od SDI. Isto tako, svima bi trebalo da bude jasno da je beskonačno ponavljanje teze da će integracije u EU značiti veći priliv stranih direktnih investicija - potpuni apsurd i sa teorijskog i sa empirijskog stanovišta.
Zemljama poput Srbije trebalo bi da je cilj značajno investiranje u domaće inovacije i povećavanje svog udela u globalnoj raspodeli SDI. Kako je praksa pokazala, ni EU, ni državne subvencije neće pomoći da se ovo ostvari.
Autor je Doktorand Ekonomskog instituta Univerziteta Reding, Velika Britanija (Politika)
Bonus video:
