Polarizacija

Ako bar još malo važi krilatica “kako Americi, tako i svetu”, najnovija dešavanja oko D. Trampa najavljuju opšte napredovanje opozicije. Ona je njemu ovih dana, gotovo istovremeno, okrnjila autoritet i na lokalnom i na globalnom planu.

Oba događaja, američki izbori i komemorativni mirovni skup, svaki na svoj način, potvrdila su da se među osnovne karakteristike našeg doba probila rastuća polarizacija. Negde više unutrašnja negde spoljna, a mahom i jedna i druga.

Na izborima za Kongres SAD opozicioni demokrati su osvojili većinu u Predstavničkom domu i tako prekinuli apsolutnu vladavinu republikanaca. Ujedno, šef Bele kuće se na pariskom obeležavanju stogodišnjice okončanja I svetskog rata uverio da njegov politički kurs ne uživa podršku većine zapadnih, najmoćnijih saveznika. Za jednostrano odstupanje od opštih interesa i dogovora kritikovali su ga i francuski predsednik E. Makron (koji mu kao domaćin nije dozvolio ni da “ukrade šou”) i nemačka kancelarka A. Merkel…

Hroničari se uglavnom slažu da su SAD, pa i niz drugih zemalja, kao i svet u celini, podeljeniji nego ikad u novije vreme. Čak, na primer, nikad posle I svetskog rata nije bio dublji jaz između SAD i Evrope, konstatuje komentatorka Njujorkera i navodi neslaganja oko egzistencijalnih i strateških pitanja, zbog čega Evropljani razmatraju mogućnost stvaranja posebnih oružanih snaga i finansijskih institucija (koje ne bi zavisile od “ćefa” Vašingtona i njegovih preganjanja s Moskvom, naročito oko nuklearnih “nepodopština”).

Paradoks je svoje vrste da su članice najuspešnijeg saveza u modernoj istoriji jedne drugima u opoziciji, ali gotovo da nema aktera koji sam sebi ne protivreči. Rusija i Kina se zaklinju u poštovanje međunarodnog prava, ali ga narušavaju - prva u Ukrajini i Gruziji, druga izgradnjom veštačkih ostrva (aerodroma) na grebenima Južnokineskog mora. Amerika se povlači iz međunarodnih sporazuma, ali se ne odriče, naravno, da kao i dalje jedina globalna supersila (pre)uređuje globalne odnose. Evropa bi da jedinstvom sebe održi u trci s gigantima, ali je razjeda nejedinstvo, čemu u dobroj meri, neposredno ili posredno, doprinose pomenute spoljne sile…

U pražnjeno mesto objedinitelja, posle Trampovog raskolničkog dejstva i najave povlačenja Merkelove, pokušava da zaposedne Makron. Ali Francuska, sa svim njenim nespornim vrednostima, nema dovoljno snage za ostvarenje tako velike ambicije, pogotovo što nijedna od sila nije spremna da je podrži u njenom uzletu ka vrhunskom statusu.

Kao da uprkos najnovijim krnjenjima Trampovog autoriteta napreduje njegov model “Moja zemlja, pre svega”, pa makar nauštrb svih. Poznavaoci upozoravaju da je slična situacija prethodila svetskim ratovima.

Prema američkom istraživaču Filipu Bobitu, kako navodi Atlantik, prošli vek je obeležio samo jedan “dugi rat” - sklepan od Prvog, Drugog i Hladnog rata - koji se “u ime demokratije vodio protiv pruskog totalitarizma, fašizma i sovjetskog totalitarizma”. A da je umesto da ojača nacionalne demokratije, stvorio novo ustrojstvo - “tržišnu državu” čija su tumbanja doprinela rastu Kine i Indije, ali i nazadovanjima, koje autor vidi u Bregzitu, izboru Trampa za predsednika, usponu nacionalizma u Rusiji, razmahu autokratskih sistema…

Mnogi pokušaji da se svet dovede u red kao da su doveli do najneurednije, pa i vrlo eksplozivne situacije - “balkanizacije”, beskrajnog cepkanja bez sklonosti ka međusobnom razumevanju i sporazumevanju. Uz to, svi ti poduhvati ostaju, kao i Balkan, “nedovršeni poslovi”, naročito na hroničnim žarištima od Bliskog do Dalekog istoka.

Već rekordno povezani svet se rastače. Suprotno opštem interesu, jača unilateralizam koji forsira Tramp, dok slabi multilateralizam za čiji se oporavak zalaže Makron.

Srbija je, pritom, opet u procepu. Računa i s Trampom i s Makronom, kao i s Putinom i Si Đinpingom. U takvom našem razapinjanju nazire se opet jedna vrsta “balkanizacije”, cepkanja spoljne politike na četiri već međusobno subjektivno ili objektivno rascepkane strane. Mnoštvo raštrkanih pozicija deluje i kao višestruka opozicija drugima, ali i sebi, pa je u toj zbrci onda lakše da ti “greškom” zapadne nezasluženo sporedno mesto, kao na pariskom obeležavanju kraja I svetskog rata…

(novimagazin.rs)