Ovih dana nije bilo novine koja nije pisala o slomu jedne od firmi lidera Demokratsko-liberalne partije Čedomira Jovanovića i čoveka koji sada, posle rđavih izbornih rezultata, deluje iz daleke, vanparlamentarne opozicije. Posle napisa u našim novinma Jovanović je čak i demantovao neke, gotovo nevažne detalje u tekstu našeg saradnika, ali suštinu nije mogao da opovrgne - dve strane banke, kako bi se reklo za „domaće banke sa stranim kapitalom”, pokrenule su stečajni postupak za njegovu firmu koja je doživela finansijski slom. Jednostavno, nije vratio uzajmljene pare na vreme.
Juče neke novine obznaniše da se Jovanović zadužio kod jedne od domaćih banaka za dva miliona evra ne bi li se ratosiljao nekih dugova. Uzeti zajam od banke nije, naravno, ništa neuobičajeno, a još manje krivično delo. Bilo bi, međutim, zanimljivo šta je tim bankarima garancija, polog da se privredniku čija jedna firma ide u stečaj - odobri toliki kredit. Ali, o tom - potom.
Ova dva poslednja poslovna primera, pod uslovom da je ovaj drugi sasvim pouzdan, govore o nečemu što je već dve i po decenije neraskidivo vezano za naš prelazak iz realnog socijalizma u kapitalizam naših boja i običaja. Neki su tu fazu nazvali dobom „prvobitne akumulacije” u kojoj sadašnje aktere nije lepo pitati za poreklo prvog miliona maraka, a za posle - već će umeti da se snađu i operu.
I odmah da se bude načisto. Ova novina nikada nije, niti će pisati da je iole uspešniji privrednik tajkun, lopovčina ili bar kontroverzni biznismen, ali nije, niti će prećutati slučajeve ljudi, tu oko nas, koji su se baveći se, između ostalog, i politikom uspeli da stvore pozamašan imetak. Njihove potomke, najverovatnije, ako se dotle održe među bogatunima, niko neće ništa pitati. Biće normalno da su bogati. A kako se do toga stiglo - to već više nikoga neće zanimati.
Čede su, kao paradigma za ovu priču, iskoristile svoj politički angažman, kao politički lideri za pokretanje poslova, učešćem i u procesima privatizacije. I on u svemu tome nije usamljen slučaj. To, naravno, nikako ne znači da neko ko hoće da se bavi visokom politikom treba da bude socijalni slučaj ili bar na birou rada. Nikako. Ali, neka pravila, bar moralna, mora da postoje i da se poštuju.
Ovde je, međutim priča o drugom fenomenu, koji nije samo nama svojstven - da visoka politika, pogotovo pod svodovima parlamenta, sama po sebi postaje unosan biznis i dobro sredstvo za bogaćenje, pa i za bahato neplaćanje dospelih obaveza ili plata radnicama. Čeda je trenutno aktuelan.
Muka će biti, za sve nas, a pogotovo generaciju koja čeka na posao, ako ne bude među poslednjima, čiji je posao doveden u ozbiljna iskušenja kada je iz sveta visoke politike izašao među običan svet u kome, ipak, važe neka druga pravila - da se zajam bar vrati na vreme.
Bonus video:
