Ne bih se upuštao u definicije filozofije, niti mi je namera da ekspliciram o različitim pristupima i pogledima na filozofiju. Želim da ovim pitanjem otvorim praktičnu stranu opravdanosti učenja filozofije u srednjoj školi. Naravno, na ovo sam podstaknut sve učestalijim prigovorima da inače,,mnogo filozofiramo’’, što ima da znači da je to neka opasna radnja koja ne razjašnjava stvarnost, nego je pogrešno tumači i zamagljuje. Zašto bi, napadno ponavljaju razni “stručnjaci’’, svršeni elektrotehničar energetike trebao da zna bilo šta o Sokratu, daleko bilo o Hajdegeru? Na tom tragu me razočarala najava ukidanja filozofije kao predmeta u srednjim stručnim školama u Srbiji. Na pamet mi padaju i primeri iz sveta gde se filozofija marginalizuje, dok pred očima imam pustoš prisutnosti filozofije u javnosti. Duh polemike i razgovora je nestao, više da gotovo i ne postoji filozofska scena u Srbiji.
Kao što je Aristotel u svojoj Politici objašnjavao zašto je za mlade ljude neophodno izučavanje muzike i gimnastike, jer jedna vaspitava dušu, dok druga vaspitava telo, mi smo pred izazovom novih pojašnjenja uloge filozofije u obrazovanju. Gotovo je neshvatljivo da u Ministarstvu prosvete sede ljudi koji ne shvataju da je filozofija, kao izvorišna disciplina svih nauka, neophodna ako ništa drugo kao zagovaranje jednog pogleda na svet. Jer čovek nije automat, posebno ne mladi čovek, koji će jednolično izvršavati naredbe i akumulirati informacije. Čovek je neponovljivo i neshvatljivo biće koje uvek teži da dohvati duhovne horizonte, da iskoči iz svoje stvarnosti. Čovek ima sposobnost da (se) pita, ne samo o stvarnosti oko sebe, nego i o sebi samom. Uskratiti mu to, značiti uniziti njegovu prirodu.
Filozofija nije potrebna za razvijanje kritičkog mišljenja kako se često ističe u javnosti, jer je mišljenje samo po sebi kritično, ona je neophodna u srednjim školama kao tačka od koje mišljenje za-počinje, kao interakcija i zapitanost, potom kao podsetnik mladim ljudima da se okrenu sami sebi i svojim egzistencijalnim lomovima kroz jedan, njima do tada nepoznat, horizont otvorenosti prema svetu, drugom i drugačijem. Filozofija mladim ljudima otvara vrata kreacije, kao što neprikosnoveno priziva jednu duhovnu dimenziju čoveka koja mladima preko nedostaje.
Ukidanje i marginalizovanje filozofije predstavlja smrtni udarac obrazovnom sistemu. Specijalizacija znanja, da parafraziram Huserla, vodi debilizaciji čoveka. Stručnjak zna, ali ne zna da svoje znanje primeni u širem kontekstu i sklopu mišljenja, on se poziva na autoritet svoje specijalizacije, zaboravljajući pritom da njegov život nadilazi granice spoznatljivog. U skladu sa antičkim poimanjem obrazovanja u polisu takav stručnjak je (polu)obrazovani idiot. Zato imamo toliko obrazovanih, a primitivnih poslušnika.
Filozofija otvara jednu svest o opštosti koja nastoji da čoveka humanizuje, dok ga uskoća specijalizacije robotizuje.
Kako će jedan mlad čovek postati intelektualac ako do njega nikada nije doprla nijedna filozofska knjiga? Radeći u školi ja sam praktikovao da na svaki čas nosim klasične filozofske knjige kako bi učenici doživeli susret sa knjigom. Ako mu je nepoznat Sokrat, Platon ili Kant, bar u opštim definicijama i pogledima, kako možemo da očekujemo od tog još nezrelog bića da razume šire i kompleksije društvene i lične promene? Kako će se zapitati šta je lepo ili ružno? Kako će postaviti pitanje o slobodi i pravu, granicama znanja i neznanja, prirodi politike i ekonomije?
Bez filozofije neće postaviti nijedno pitanje. Samo će raditi. Biće specijalista, dok će preostale mudroljube gomila “stručnjaka” proterati u anonimnost ili im pružiti otrov da ga poput Sokrata ispiju i tako zaštite svet od bljeska istine. (filozofskim.blogspot.com)
Bonus video:
