SVIJET U RIJEČIMA

Za i protiv trgovinskih sporazum

Trgovinski sporazumi već dugo nisu isključiva nadležnost eksperata i tehnokrata
0 komentar(a)
SAD i EU, Foto: Shutterstock
SAD i EU, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 14.02.2019. 07:31h

Pošto su trgovinski pregovori na globalnom nivou već godinama praktično u blokadi, dugo zanemarivani regionalni sporazumi - nekada glavno sredstvo liberalizacije trgovine - vraćaju se na scenu jači nego ikada. SAD se nalaze u središtu inicijativa za dva mega-sporazuma koji bi mogli odrediti buduće tokove svetske trgovine.

Transpacifičko partnerstvo (TPP) bliže je finalizaciji i uključuje 11 zemalja, pored SAD, na koje otpada oko 40%  globalnog proizvoda; ipak, što je važno, Kina nije jedna od njih. Transatlantsko partnerstvo za trgovinu i investicije (TTIP) sa EU još je ambiciozniji projekat koji treba da poveže dva gigantska regiona koji zajedno ostvaruju polovinu svetske trgovine.

Trgovinski sporazumi već dugo nisu isključiva nadležnost eksperata i tehnokrata. Ne iznenađuje to što su pomenute inicijative izazvale žestoke rasprave u javnosti. Stavovi zagovornika i protivnika toliko su nepomirljivi da je većina posmatrača zbunjena u pogledu očekivanih rezultata. Da bismo shvatili šta je predmet spora moramo imati u vidu da su sporazumi motivisani kombinacijom različitih ciljeva, iza kojih, globalno posmatrano, mogu stajati dobre i ne tako dobre namere. Na ekonomskom planu, zagovornici imaju samo reči hvale za trgovinske sporazume. Ukidanje trgovinskih barijera će unaprediti efikasnost i doprineti specijalizaciji privreda; takođe, očekuje se rast izvoza i otvaranje novih radnih mesta zahvaljujući olakšanom pristupu partnerskim tržištima. Prva od ove dve tvrdnje je konvencionalni argument komparativne prednosti kojim se obično zastupa liberalizacija trgovine; drugi argument je merkantilistički. Proklamovani ciljevi sporazuma su kontradiktorni. Sa stanovišta komparativne prednosti, dobiti od trgovine proističu iz uvoza; da bi priuštila sebi uvoz zemlja se mora odreći izvoza. Korist ostvaruju sve zemlje, dokle god trgovina raste uravnoteženo. Trgovinski sporazumi ne stvaraju radna mesta; oni ih samo premeštaju iz jedne industrije u drugu.

Sa merkantilističkog stanovišta, s druge strane, izvoz je dobar, uvoz je loš. Zemlje koje uvećavaju neto izvoz ostvaruju dobit; svi ostali su na gubitku. Trgovinski sporazumi tako ipak stvaraju nova radna mesta, ali samo ona koja ugase u drugim zemljama.

Otuda se i jedan i drugi argument u prilog sporazumima kose sa glavnom tvrdnjom njihovih zagovornika, da takvi aranžmani mogu istovremeno stvarati nova radna mesta i donositi dobit svim zemljama potpisnicama. Neobično je što zagovornici TPP i TTIP pokušavaju da oba argumenta upotrebe u svoju korist.

Na političkom planu, zastupnici sporazuma tvrde da će TPP i TTIP globalno učvrstiti i zaštititi dobra, liberalna trgovinska pravila. Ukidanje barijera i transparentnost propisa u načelu jesu dobri. Ali ni tu nije sve baš tako jednostavno.

Značajna korist od Transpacifičkog sporazuma za SAD jeste to što se drugim zemljama nameću oštriji propisi u oblasti zaštite intelektualne svojine. Takva pravila imaju neizvesne efekte na inovaciju, a američkim vlasnicima patentnih i autorskih prava osiguravaju znatnu rentu.

Smanjivanje takozvanih netarifnih trgovinskih barijera između SAD i Evrope, koje predviđa TTIP, gotovo sigurno će suziti prostor za delovanje domaćih zakonodavaca. Čak i ako proces usklađivanja propisa ne dovede do trke prema dnu, interesi investitora i izvoznika dobiće veću težinu u odnosu na društvene i ekološke potrebe.

Ono što najviše zabrinjava jesu odredbe o rešavanju sporova između investitora i države. Tim odredbama je ustanovljen poseban pravni lek izvan pravosudnog sistema države, koji omogućuje kompanijama da pokreću postupke protiv vlada zbog navodnog kršenja trgovinskih sporazuma. Zagovornici brane te odredbe, tvrdeći da one neće imati značajnije posledice za zemlje potpisnice u kojima je uspostavljena vladavina prava, kao što je SAD, i da će dovesti do rasta investicija tamo gde to nije slučaj, na primer, u Vijetnamu. Postavlja se pitanje čemu onda takve odredbe u TTIP, sporazumu koji potpisuju razvijene ekonomije Severne Amerike i Evrope.

Promene koje donose TTP i TTIP u pomenutim oblastima više liče na korporativno preuzimanje nadležnosti države nego na učvršćivanje liberalnih vrednosti.

Jedan od najvažnijih, takođe nejasno definisanih ciljeva sporazuma tiče se teme koja se u tekstu čak i ne pominje: Kina. I SAD i Evropa bi voleli da Kina igra po njihovim pravilima. Vođenje pregovora o novim pravilima bez učešća Kine može se tumačiti kao deo strategije da se Kina konačno primora da uđe u liberalni globalni sistem. Ali može se tumačiti i kao pokušaj da se Kina izoluje diskriminativnim barijerama na unosnim tržištima.

Konačno, kritičarima sporazuma smeta tajnost pregovora. Nacrti sporazuma nisu dostupni javnosti, a malobrojni autsajderi koji su imali uvid u tekst obavezali su se da ne otkrivaju sadržaj. Takva politika navodno treba da olakša vođenje pregovora. Ali, kao što je primetila američka senatorka Elizabet Voren, efekat je upravo suprotan: ako bi transparentnost pregovaranja učinila završni proizvod manje prihvatljivim za javnost, moramo se zapitati koliko nam je to o čemu se pregovara uopšte potrebno.

Iznošenje konačne verzije teksta pred zakonodavce na glasanje, bez prava na vršenje naknadnih izmena i dopuna, predstavlja dobro rešenje. Ali to nije razlog da se nacrti kriju od javnosti. Vreme za tajnovitost je prošlo, ako ga je ikada i bilo.

Konačno, previše toga je i dalje nejasno u vezi sa ekonomskim i političkim efektima ovih inicijativa i to je razlog da se zabrinemo. Optužujući skeptike za protekcionizam zagovornici sporazuma samo diskredituju sebe. Potrebna nam je otvorena i dobro utemeljena debata o konkretnim odredbama. To će biti moguće tek kada se tekstovi o kojima se pregovara stave na uvid javnosti.

(Social Europe, Peščanik.net; preveo: Đ. TOMIĆ)

Preporučujemo za Vas