Te jeseni devedesete još nisu bile zgasle sve nade. Krv se tek slutila. Još se mogla spasiti Jugoslavija, promijeniti njeno uređenje. Još smo se mogli mirno rastati. Mnogi su mislili da smo dotakli dno i da će se građani i narodi Jugoslavije prenuti i otrgnuti iz mraka koji ih je obavijao. Bili su okupljeni oko Ante Markovića, premijera i njegovih reformskih ideja. Crna Gora je osamdeset osme i osamdeset devete već bila slomljena, upregnuta da samoubilački služi zlu. Od svih tadašnjih nasilja, najstrašnije je bilo nasilje laži. Bespomoćnost pred orkestriranom hajkom stopljenih vođa i masa koji su pjevali mržnju. Biti na bilo koji način u manjini, značilo je biti izložen linču. Biti sam. Ukinut.
Monitor je nastao kao krik nepristajanja. Tog 19. oktobra probili smo zvučni zid samoće. Pružili ruke i pokazali drugima da i oni mogu da ih pruže jedni drugima. Pozvali ih da izađu iz mentalnog obruča. Da sumnjaju, da pitaju, da očekuju odgovore. Da pogledaju u sebe i da vide: ono od čega silnici traže da se odreknu najbolji je dio njih. Pokazalo se da je dno mnogo dublje. Sve bitke smo izgubili. Samo ne tu. Monitor je bio i ostao glas onih koje su htjeli da ušutkaju. Svjedok svih onih mogućnosti koje su silnici osujetili da bi stvarnost koju su oni proizvodili izgledala kao jedina moguća. Kad se priklanjao većini, Monitor je počeo da gubi dušu.
Nismo ga dali. Danas je tu. Istestirani smo. Na samoću. Na uzaludnost. Na strah. Kad god naši progonitelji i neistomišljenici postanu žrtve moći i za njih smo tu. Pruženom rukom. Kad god se naši nekadašnji antiratni istomišljenici i žrtve režima priklone sili, u ime domovine i ostalih preuzvišenih ciljeva, opet smo tu. Na crti. Bez popusta.
Monitor nismo samo mi novinari, naši tekstovi i tekstovi naših briljantnih kolumnista. Monitor je cjelina. Monitor su i naši čitaoci. Dobri udžbenici uče da novinari moraju poštovati nepotpisani ugovor o lojalnosti sa čitaocima. Ne, ni sa kim drugim. To je u redu. Samo, za nas i naše čitaoce to je premalo. Mi smo Jedno. Druga obala. To se tako desi.
Obično ljudi hvale Monitorovu hrabrost iz devedesetih, jer je, kažu, tada bilo najteže. Vrijeme je da se taj mit razbije. Mi, koji smo sve godine ovdje, znamo - danas je teže. Zlo je mutiralo. Zamaskiralo se. Uklopilo se u trend. Režim se ispraksao u proizvodnji mraka. Profesionalniji su.
Krvave i prljave ruke su navukle bijele okovratnike i evropske odore. Oni su naših jedan odsto - zgrnuli su više bogatstva nego što imaju svi ostali zajedno.
Mnogi su pristali da služe. Vlast organizuje društvo kao arene u kojima se njihove žrtve međusobno bore za pregršt milosti. Ono što se nama dešavalo devedesetih bilo je simptom, znak bolesti svijeta. Aveti su tu. Oni koji su nekad sve činili da Crne Gore ne bude, sada joj ubijaju smisao.
Opet proizvode samoću. Mi smo državni neprijatelji, bili i ostali. To je u redu. Oni nemaju izbora. Đukanović i njegovi ne mogu biti pobjednici dok u Crnoj Gori ne zatru ime slobode i potrebu za njom. Mi ne možemo pristati da trajemo kao emotivno i moralno obamrle kreature. Prevelika je to cijena. Nemamo kud. Čuvaćemo to sjeme slobode. Nicalo je u našim njedrima.
(Monitor)
Bonus video:
