Naslov u novinama zaista poziva na uzbunu - dva muškarca i jedna devojka iz Beograda, kao i jedan muškarac iz Svrljiga odlučili su u prošle sedmice, u istom danu, da napuste ovaj svet. Ono što je zajedničko za sve jeste da su bili u petoj deceniji života. Problemi koji se navode kao razlog za ovaj čin kod svih su naizgled banalni i gotovo svakodnevno prisutni kod većine stanovništva danas u Srbiji. Međutim, naravno da nisu izolovani i da tu postoji još mnogo toga što se kod ovih nesrećnih ljudi nakupilo do te mjere da se odluče za suicid.
Šta možemo da kažemo za ovako nešto, osim da smo svedoci trenutaka u kojima zajednica kojoj svi pripadamo zapravo više ne postoji, da smo svi prepušteni sami sebi, da smo se otuđili. Nema ramena za plakanje, razumevanje i pomoć koje bi zajednica trebala da bude, jer zajednice u tom smislu više nema. Živimo u veoma teškim vremenima, neravnopravnost je na svakom koraku, kusato i musato je u trendu, dok su čestiti ljudi skrajnuti i odbačeni.
Generacija koja je u petoj deceniji, kojoj i sam pripadam, svoje najbolje godine provela je u sukobima i ratu. Taman kada je pomislila da će ugledati svetlost dana, dotadašnje sukobe i rat zamenili su lešinari koji su svojim porivima opustošili i osiromašili ovu zemlju, metafororički rečeno "vadili su oči i kidali meso izmorenom narodu i privredi". Dakle, jednu nesreću za moju generaciju u svojim najboljim godinama smenila je druga u srednjim godinama. A svetlosti niotkuda. Ljudi su izgubili smisao života, a to je ono najgore. Još mi odzvanjaju reči čoveka od pre neki dan koji je, kako je pisalo u novinama, takođe u svoj petoj deceniji rekao svojoj porodici rastajući se od nje i objašnjavajući svoju odluku: "Ne mogu više". Tim rečima, nažalost, sve je rečeno...
Uvek govorimo da sve kreće od glave, tako i u ovom slučaju smatram da država mora dati odgovor na sve ovo i izneti rešenje s kojim bi se ponovo pokrenula zajednica i njen učinak, zajednica lišena političkih i bilo koji drugih podela. Zajednica brige o sebi, s puno ljubavi i tolerancije. Samo u takvoj atmosferi može doći i do rađanja izgubljenog smisla za životom kod gotovo svih ljudi. Jer kao zajednica moramo urediti okolnosti koje omogućavaju pojedincu da ima volje i snage da pronađe svoj smisao života. Jer, ponavljam, nismo svi isti i nemamo svi iste kriterijume. Viktor Frankl je pronašao smisao života čak i u situaciji u kojoj je čekao da završi u gasnoj komori u logoru. Ali, on je bio nasilno pritisnut na tu izvesnost i nije bio usamljen u tome. Možda je gore kada ste pored svega u svojoj muci usamljeni i nemate nikakvu pomoć niti vidite bilo kakvu svetlost na kraju tunela, dok se oko vas sve dešava na takav način da pomislite da ste najveći krivac i gubitnik i da samo s vama nije sve u redu, da ne pripadate ni vremenu ni društvu u kojem živite... Možda je drugačije, dok su pojedinci spremni učiniti ovako nešto, po cenu da čak svojevoljno napuste i svoje najmilije, misleći da će im bez njih biti lakše...
Žao mi je što se u Srbiji sve ovo dešava i što je smisla za život kod ljudi sve manje. Zato smatram da četiri samoubistva u jednom danu, relativno mladih ljudi koji su još mnogo toga mogli podariti i sebi, svojim porodicamai društvu, jeste poziv na uzbunu.
Moje duboko saučešće porodicama koje su doživele tragediju...
Bonus video:
